Pokušaćemo to pokazati
ispitivanjem posledica upravljanja masama ljudi od strane
manjine, na početku inteligentne i posvećene kao u, ako
hoćete, idealnoj Državi, zasnovanoj na slobodnom ugovoru.
Pretpostavimo da se upravljanje
prepusti samo najboljim građanima. Na početku ovi građani su
povlašćeni ne po pravu, već po činjenicama. Izabrani su od
ljudi zato što su najinteligentniji, najpametniji,
najmudriji i najhrabriji i najposvećeniji.
Izabrani iz mase građana, koji
se svi smatraju jednakima, još ne formiraju posebnu klasu,
već grupu osoba povlašćenih jedino od prirode i, zbog tog
razloga, od ljudi izdvojeni za izbore. Njihov broj je nužno
vrlo ograničen, zato što je u svim vremenima i zemljama broj
ljudi obdaren kvalitetima tako vrednim da oni automatski
ulivaju jednoglasno poštovanje nacije, kako nas iskustvo
uči, vrlo mali. Zato, bojeći se pogrešnog izbora, ljudi će
uvek biti prisiljeni birati svoje vladare iz ove skupine.
Sada je društvo podeljeno u dve
kategorije, da još ne kažemo klase, od kojih je jedna
sastavljena od ogromne većine građana, dobrovoljno
potčinjenih vlasti svojih izabranih vođa, a druga,
sastavljena od malog broja prirodom obdarenih, kao takvih
prepoznatih i prihvaćenih od mase ljudi, i od njih zaduženih
da njima upravljaju. Zavisni od narodnih izbora, oni su prvo
izdvojeni iz mase građana jedino po svojim kvalitetima koje
ih preporučuju njihovom izboru i prirodno su, najposvećeniji
i najkorisniji od svih. Oni još ne pretpostavljaju za sebe
bilo kakve privilegije, bilo kakva prava, osim onih
izvrsnih, dok god to ljudi žele, posebnih funkcija za koje
su zaduženi. Za ostalo, njihovim načinom života, uslovima i
sredstvima njihovog postojanja, oni se ne odvajaju na bilo
koji način od drugih, tako da savršena jednakost nastavlja
vladati među svima. Može li se ova jednakost zadugo održati?
Mi tvrdimo da ne može i ništa nije lakše za dokazati.
Ništa nije opasnije za čovekov
osobni moral od navike zapovedanja. Najbolji čovek,
najinteligentniji, bez interesa, velikodušan, čist, biće
nepogrešivo i trajno iskvaren u ovakvoj razmeni. Dva osećaja
nerazdvojna od moći nikada nisu doživela neuspeh u stvaranju
ovakve demoralizacije; ona su: preziranje masa i
precenjivanje vlastitih zasluga.
"Mase" kaže čovek sebi,
"prepoznajući svoju nesposobnost da same upravljaju,
izabrale su mene za svog vođu. Tim činom one su javno
proglasile svoju inferiornost i moju superiornost. Među ovom
gomilom ljudi, teško prepoznajući nekoga jednakog meni, ja
sam bez njih sposoban za upravljanje društvenim problemima.
Ljudi me trebaju; ne mogu bez moje usluge, dok se ja,
naprotiv, mogu sam dobro snaći; oni, mi zato, moraju biti
poslušni zbog svoje sigurnosti, i pokroviteljski im služeći,
ja im činim uslugu."
Nema li nečeg u svemu ovome što
tera čoveka da izgubi svoju glavu i svoje srce takođe, i da
postane lud od ponosa? Tako je to, moć i navika zapovedanja
postaju, čak i za najinteligentnije i najmoralnije ljude,
izvor zabludelosti, intelektualne i moralne.
.jpg)
_001.jpg)