G

 

autor tekst 008 ›››

 

 

Mihailo Medenica

 

Seku i ruše sebe jer su panjevi koji nikad nisu bili drvo

 Ljuti su na Beograd jer ih je uvek zvao da se zajedno igraju a oni su više voleli da stoje negde u ćošku i mrze decu koja su rasla veća od drveća.

 Tata, zašto su posekli drvo?

 Bilo je veliko, sine, preveliko...

 Pa zar drvo ne treba da bude takvo i...

 Ne, sine, ne treba! Malim ljudima smetaju velika drva...

 Zašto, tata?!

 Zato što njima smeta sve što je veće od njih, ljubavi.

 Pa drvo je veće od svakoga...

 Nije, sine, od ljudi nije. Od tebe nije, vidiš...

 Kako nije, tata, vidiš koliko je, ne mogu ni najnižu granu da dohvatim?

 Ne meri se tako visina drveta, pile moje, već uspomenama...

 Uspomenama?

 Da! Drvo raste sa svakim od nas iznova. Ovo je bilo malo kad sam ja bio mali, baš kao što je malo i sad kad si ti mala, a vidiš koliko je veliko...?

 Ne razumem, tata?!

 Drvo raste od ljubavi i uspomena svakoga od nas koji smo se pentrali po njemu, krili se iza njega, sedeli pod njim, plakali, smejali se, čekali nekog, rastajali se s nekim...

 Ja sam se pela na njega...

 Da, to je prvo drvo na koje sam te popeo, ljubavi. Na onu najmanju i najnižu granu koja je izrasla samo zbog tebe...

 Zbog mene?!

 Aha! Baš kao što je ona grana tamo visoko izrasla zbog mene, a one tamo još više zbog nekih drugih koji su rasli s njim.

 Drvo je, sine, staro kao najstariji deka i mlado kao najmanje dete koje stane pod njega i propinjući se na prstiće pokušava da dohvati list.

 Pa zašto su ga onda isekli, tata?!

 Zato što oni nemaju uspomene, ljubavi! Oni nemaju svoje drvo, pa su ljuti na svako drugo! Oni su izrasli u tužne ljude jer nisu mogli da dohvate nijednu granu, pa sad žele da iseku sve, da svi budu kao oni - ljudi bez uspomena, bez radosti, bez osmeha kad ugledaju svoje drvo.

 A zašto nisu sačekali da malo porastu, tad bi uspeli da dohvate svaku granu...?

 Ne rastu oni, sine, to su takvi ljudi, oni doveka ostaju mali koliko god bili visoki! Da su i džinovi, opet ne bi mogli da dohvate list ni da se popnu na prste jer nije dovoljno samo da čovek poraste u visinu...

 Nego?

 U duši, ljubavi! Kad porasteš u duši, onda nema veze koliko si visok - tad možeš da dohvatiš i oblak za rep...

 Kad porasteš u duši, onda voliš svoje drvo, voliš svako drvo, voliš svaki tren odrastanja sa svojim gradom i sve to brižno čuvaš za one koji tek treba da dohvate prvi list...

 Kao ja?!

 Da, sine! Kao što su neki divni ljudi čuvali drvo za mene da mogu s njegovih najviših grana da volim ovaj divni grad, tako sam ga i ja čuvao za tebe, a ti moraš da ga paziš i voliš jako kako bi ga sačuvala za one koji će biti mali kad ti budeš veća od drveta...

 Kako kad su ga isekli, tata?!

 Nisu, ljubavi! Iseći će ga onda kad prestanemo da se sećamo, da imamo uspomene, da pamtimo više toga nego što se oni trude da zaborave, jer mrze...

 Šta mrze, tata?!

 Mrze svoj grad, pile! Ljuti su na Beograd jer ih je uvek zvao da se zajedno igraju a oni su više voleli da stoje negde u ćošku i mrze decu koja su rasla veća od drveća.

 I njima je drvo pružalo grane da se popnu i vole svoj grad u tišini najviših grana, ali oni su više voleli da ne vole pa sad žele da niko više ne poraste veći od drveta!

 Onako, u duši, tata?

 Da, lepoto moja, baš tako, ali ne shvataju blesani koliko je nas poraslo većih od svakog drveta i da koje god sruše u stvari samo seku one grane što su rasle za njih - naše ne mogu!

 I sad kad više nema našeg drveta...

 Uvek će biti tu, sine, jer smo porasli za njega, a oni su ostali mali, najmanji, tolicki da se izgube i u travi.

 Ali meni će nedostajati naše drvo, tata.

 I meni, sine! To je bio moj prvi najbolji drug, ali mi znamo onu tajnu koju oni nikad neće znati, ljubavi...

 Koju, tata?!

 Kako porasti veći od drveta i neizmerno voleti svoj grad u tišini njegovih najviših grana.

 Tu tajnu znamo, a oni će doveka živeti sa onom: zašto toliko mrze grad koji ih je voleo i kada oni sebe nisu?

 Oni, sine, seku i ruše sebe jer su panjevi koji nikad nisu bili drvo...

 izvor: arhiva.nedeljnik.rs ›››

 

G

 

autor tekst 007 ›››

 

 

Mihailo Medenica

 

Zaboravljenom anđelu- Slobodanu Stojanoviću

 Znam da se nisi uplašio kada te je Naser Orić zgrabio za kosu i bacio na zemlju, a Elfeta Veseli isukala nož i...

 Nije te zabolelo dok ti je odsecala ruke, anđeo ima krila..

 Nisi se uplašio kraja, nije ga bilo, smrt je tog prokletog dana bila prezauzeta, dugo se čekalo na nju u srpskim selima više Srebrenice..

 Ne mari, čekao si detinje mirno i poslušno.

 Čemu je, uostalom, maleno seljače bilo naučeno nego da ćutke čeka dok stariji oposle svoje?

 On tek 11 godina, a "čika" Naser i "teta" Elfeta toliko stariji, a ona još iz komšijske kuće, nije ubadala neznanče već onog Slobodana iz domaćinske porodice Stojanovića, koji je toliko puta stao pred kapiju da je pozdravi.

 Nisi se plašio noža, zašto bi?!

 Žalio si "teta" Elfetu, nju je bio strah najplavljih očiju koja nikako da zgasnu i sklope se, da ne vidi sebe u njima... 

Dal da joj se javiš, možda te nije poznala onako krvavog, bez ruku?

 Možda kad završi s prstima na nogama?! Nije mali posao odseći ih detetu, onolicke!

 Nož dohvati po dva, pa gde i omane, ali ne drhti Slobodan već ona, a opet ljuta na njega ko da ne zna poslušno komšijsko dete koje je toliko puta otrčalo da joj se nađe na kapiji...

 Možda je završila, šta će anđelu noge, ima krila..? Može li sad po svog Žućka, pa da se vrati ocu, majci i sestri u zbegi iz kojeg je pobegao da smakne lanac s psića i povede ga u šumu?!

 Samo još malo, skoro da je "teta" Elfeta oposlila sve što je imala, a on kao toliko puta pritrčao da joj se nađe?

 Ma, samo da nije tih prokleto plavih očiju, lakše bi "sirotoj" bilo, brže bi oposlila, al plavetnilo se ne može istrgnuti nožem i kada oči skliznu u prašinu i krv...

 Smiri se, Slobodane, anđele, eno ga Žućko preklan laje, dozivate na livadu da ga poteraš niz strane... Sačekaj još samo malo, sad će Elfeta, možda je samo nož malo otupeo pa ne može iz prve da napravi rez niz grudi, mada i nisu to velike grudi, ali nije ni njoj lako posle toliko posla...

 Ne brini, zlato, znaju otac i majka gde si, ne kasniš nigde mada nisi nikad ostao budan do ovako sitnih sati, ali ne mari, u komšijskom si dvorištu...

 Eto, prorezala je i grudi i stomak, vidiš kako lako klizne nož kad miruješ?!

 Šta će anđelu trbuh i prsa, anđeo ima krila, "teta" Elfeta samo nož, sine, ne plaši se što je nju strah, proći će je, samo ti umri, zora će, valjda im odmoriti...

 Slobodane, Slobo, anđele...jesi li, nema na nožu više mesta od krvi..?

 Samo zažmuri i pravi se mrtav dok ne odu, evo sad će ti pucati u glavu, al to ne boli. Uopšte!

 Ne jače od ujeda ose, možda i manje, videćeš, samo ne otvaraj oči da joj ne zadrhti ruka od straha, sramota je da se odrasli ljudi plaše dece!

 Ali ti si anđeo, praštaj, to ih ponajviše plaši, možeš li samo da sviješ krila dok ne povuče oroz, nemoj posle da priča po selu kako si bio nemiran, lepetao, uzleteo pre nego što je...

 Eto, vidiš, ništa! Samo tane proletelo kroz glavicu i gotovo!

Ma, ne brini što sviće, sad će u toj jami mrak, al ti si anđeo, ne zaboravi, neće ni oni dok su živi, a živi su i slobodni!

 Žive tvoje ime i svoje prokletstvo! I to plavetnilo očiju! Aman, sklopi ih više, mučeniče mali, nije pristojno zuriti tako...

 Ne boj se, to je samo zemlja, "opraće" mati majčicu i pantalonice čim te nađu i otkopaju.

 Eto, jel došao otac a nije ni čitava godina prošla dok nisu pronašli jamu u kojoj si se skrio!

 Uplašio ih sve, anđele, pomislili da ti se nešto dogodilo, a ti se zaigrao za Žućkom po oblacima...

 Poznao te je tata, jeste!

 Baš na ovaj dan pre 23 godine, i nije se naljutio što nemaš ni ruku, ni nogu, ni prsa, ni...

 Nije ni majka, ne brini, to što plaču i nariču nije ljutnja, već...

 Ma, ne bi razumeo, tek si dete, shvatičeš kad odrasteš!

Kako nećeš odrasti?! Ko ti je napričao te gluposti, anđele?!

 A, što se nebo ovako plavi danas ako nije od tvojih očiju?! Vidiš, odrastao si!

 Što dune lahor ako to ti ne zatreperiš krilima?! Vidiš, odrastao si!

 U kakvog si samo anđela stasao, šta bi "teta" Elfeta i "čika" Naser rekli da te vide?!

 Vidiš li ti njih?! Eno ih žive tvoje ime i svoje prokletstvo!

 Ti, nažalost, živiš zaborav, anđeliću, ne seća te se Srbija, ali oprosti nam, jer ti si anđeo, a šta smo mi do fukare koja se plaši sećanja na tebe koliko i Elfeta sebe u tvojim očima?!

 Mali si, sine, shvatičeš.

 Ajde, požuri, eno ga Žućko čak na trećem oblaku, čeka te, potrči, nije "teta" Elfeta odsekla tebi prste već sebi dušu…

 Potrči, anđele, eno i oca i majke, vidiš da nisu ljuti...

Ne sekiraj se za nas, mi ćemo te opet zaboraviti, takvi su odrasli, shvatićeš kad...

 izvor: arhiva.nedeljnik.rs ›››

 

G

 

autor tekst 006 ›››

 

 

Mihailo Medenica

 

 

GENOCID JE KAD ZA SLAVU NATAČEŠ FLAŠE ZDRAVICA

ONIMA KOJI IH PODIĆI NEĆE!

Mihailo Medenica: Srbin sam, potomak spaljenih ognjišta, preklanih vratova, krvavih reka, jama i vešala...

TEKST KOJI JE DIGAO SRBIJU NA NOGE!

 Požaliću svačju žrtvu- krv je krv, kost je kost, grob je grob, a hoćeš li ti požaliti krv roda mog? Srbin sam, hrišćanin, svetosavac, ne umem da mrzim…

 Srbin sam, stradalnik, vazda na krstu i vazda s njim, potomak spaljenih ognjišta, preklanih vratova, krvavih reka, jama, vrtača, vešala, kočeva, maljeva…

 Požaliću svačju žrtvu, potomak sam udovica, leleka, priča o očevima, đedovima, prađedovima, mukom sačuvanih fotografija, sećanja na koje se livade ne tera stoka i koje se njive ne oru- grobne su…, piše Mihailo Medenica čiji tekst prenosimo u celosti.

 Srbin sam, hrišćanin, svetosavac, stradalnik, ne umem da mrzim!

 No, hoćeš li ti požaliti šumu kraj zatravljenog temelja rodne kuće čukunđeda mi kojeg nije zapamtio prađed, prađeda kojeg se ne seća đed, đeda kojeg se nije nagledao otac, mene koji oca pamtim kako prezire tu divnu bukovu šumu više zatravljene nabijače…

 Ostavio si ga da živi kako bi rastao gledajući gde zelene grane o koje si mu obesio oca, stablo uz koje si mu preklao đeda, koren pod koji si mu bacio nedoklanog brata…

 Ne ume ni on da mrzi, Srbin je, ne mrzi on tu šumu no ne može u nju jer svako je drvo krst roda mog.

 Požaliću svačju žrtvu, no hoćeš li ti požaliti što o zadužnicama palimo voštanice u jaruagma, šljivicima, bagremarima, kraj štala i izbi, uz kamen, potok, stotine jama i tek poneki grob?!

 Srbin sam, hrišćanin, svetosvac, ne umem da mrzim, srećan sam kad ima grobova, humki, spomenika, fotogrfija na njima, prezimena, kad ne nazivamo njivi i livadi pretke…

 Hoćeš li požaliti rod moj?

 Hoćeš li požaliti što je tvoja krv toliko mrzela moju da majke nisu stizle deci da daju imena pre nego što su…

 Srbin sam, hrišćanin, svetosvac, stradalnik, rodoslov je moj tek četiri imena, svako dato u sećanje na nesećanog…

 Požaliću svačiju žrtvu jer krv je krv kost je kost, grob je grob, a ja sam Srbin, rađamo se da bi se sećali i živimo da bi živela ta četiri imena, no ne mrzim te…

Ti možeš svojim šumama, njivama, livadama, potocima, krševima…nisu grobna, a kako ću i kuda ja kad olistaju grane najlepše bukovine do šumom na zadušnice, da celivam koru ko spomenik, da korenju šapućem imena dok palim voštanice…

 Hožeš li požaliti rod moj, grobove tek nadlanice velike, roptaj nedoklanih, glave bačene niza strane da ih zveri razvuku u brloge i jazbine..?

Hoćeš li požaliti moju krv, meso, kost, cipelice ko dlan, mesece što nisu stasale ni u godinu..?

 Srbin sam, stradalnik, vazda na krstu i sa njim, ma li u tebi toliko čoveka da otkriješ šta ti je đed ispovedio ocu: na kojim su mi livadama, njivama, žitištima, šljivacima, potocima…grobovi?!

 Hožeš li požaliti što si u ime svoje krvi prolio reke moje?!

 Reke i sve pritoke, brzake, ponornice, studenice, svaku si mi vodu rasporio, razdrobio, obezglavio, silovao, nedoklanu ostavio da ropti koritom…

 Znaš li šta je genocid pre nego što prelomiš preko usana tako šta?!

 Genocid je, nežalovni stvore, kad se vazda kućiš na spaljenom temelju, kad četiri imena čuvaš ko zavet vekova prošlih za vekove buduće, kad se raduješ gde imaš groba, kad si Srbin, rođen da tiho gaziš njivama i livadama jer ništa njima ne rađa ko kosti praotačke…

 Kada žene poznaš po crnini, kad ti je u natkasni pod ikonom vazda snoplje voštanica, kad za slavu natačeš flaše zdravica onima koji ih podići neće…

 Požaliću svačju žrtu jer Srbin sam, ne međim krv, meso i kost, no možeš li ti požaliti…sebe što žaliti ne umeš?!

 Pesmom se bude tvoje šume, moje su sve od opela, požališ li kad zbog toga ili seiriš kad olistaju neznani grobovi roda moga?

 Vazda na krstu i sa njim, a ti?

 Srbin sam, stradalnik, prezreo bih sebe kad bh se suzom tvojom umio, a požališ li ti rod moj dok svoje žito zalivaš ibricima krvi moje krvi..?

 izvor: kurir.rs ›››

G

 

autor tekst 005 ›››

 

 

Mihailo Medenica

 

 OVAKO SU NAM UNIŠTILI OMLADINU! 

 Ništa mi više nije jasno, a opet nisam toliko mator da bi me vreme tako kurvinski i bahato pregazilo, a biće da jeste?!

 Klinke, moje, ćaletove princeze, do juče tročlana ekipa koja je zajedno opajala svaki muzej, izložbu, izletište, znamenitost, kafić, kafanu, a već danas sam nekako prevaziđen, „aut”, ne govorimo istim jezikom, ne živimo u istom svetu, jbt!

 Nije ovo lament nad neminovnim – odrastaju i odlaze sa svojom ekipom, srećan sam zbog toga, već slovo o pošasti koja ih je progutala, generacijski, sve zajedno, postali su kao „deca kukuruza“ klanjajući se veri novog doba – virtuelnoj svakodnevici!

 Životima im upravljaju nekakvi „jutjuberi”, zvezde ispraznosti i besmisla!

 Da čovek sedne i upita ih za imena pet najznačajnijih pisaca, razmišljali bi pola sata, ali imena tih „gurua“ s tableta mogu da nabrajaju do prekosutra.

 OK, svako vreme nosi neko svoje breme, shvatam i to, ali mi se čini da su se u ovom slučaju stvari opasno zajebano otrgle kontroli – decu nam deca uče životnim vrednostima, pravilima ponašanja, životnim prioritetima, samom životu, bre!

 Ima neka Zoranah (sa nekoliko a ili h, nisam sasvim siguran), jedna od šamana ovog pokreta koji uglavnom korača unazada, devojka koja je od toga što snimi desetak minuta nekakvih gluposti kako se treba oblačiti, očešljati, piškiti, podrignuti, mirisati, smrdeti… napravila religiju, rekoh!

 S takvom grozničavošću iščekuju svaki njen novi uradaka da se uplašim i same pomisli da im zabranim – verovatno bih dobio tablet posred čela, u najboljem slučaju!

 Ona je tek jedna od mnogih, i ne, naravno da ne krivim to dete, naprotiv, ni od čega je napravila struku, životno zanimanje, „Vudstok“ današnje klinčadije, već krivim sebe što sam nemoćan da išta učinim i pokažem deci da kao i nekada sviće i smrakava se i ako Zoranah i njoj nalik ne kažu ili ne objasne kako bi trebalo da sviće i smrkava se! 

Daleko od toga da perem ruke od odgovornosti, apsolutno je na nama roditeljima, ali šta učiniti?!

 Mogu da im zabranim sve, toliko još autoriteta imam, ali u tom slučaju ih osuđujem na progonstvo iz društva!

 Zaista, ne preterujem, jer došlo je dotle da onaj ko nije u toku sa jutjub baljezgarijama nema šta da traži u vrzinom kolu i…

 Pokušavam sa alternativom, ali to je tek hod po tankom ledu jer sistem jednostavno ne pruža alternativu, odgovara mu nacija zombiranih, slabomislećih i ustrojenih na slepi kolosek!

 Jasno je meni oduvek bilo da će doći dan kada će lagano pustiti tatinu ručicu i krenuti nekim svojim putem, ništa normalnije od toga, ali nisam očekivao da će se otrgnuti i potrčati dok zbunjeno gledam u dve prazne šake koje su do malopre stiskale dve još manje…

 Iskreno se plašim te pošasti jer nije to virus gripa, uhvati sve pa mene, ovo je postala zamena za život, a alternative nema!

 Odgovoriti silom – nit želim, niti bih postigao efekat osim neželjenog, a pustiti da stvari idu svojim tokom i nadati se da će proći, e to je tek zabluda, jer put naših klinaca nije ni prtina već kredom iscrtana stazica na betonu…

 Ponavljam, krivica nas roditelja jeste golema i nema tu zbora, ali sistem je taj koji ne dozvoljava da je ispravimo, jer on je ponudio mogućnost da ništa postane nešto, da prodavci magle postanu zvanični distributeri budućnosti, da generacije za nama jure u mestu umesto da nas laganim koracima prestižu, kako bi trebalo da je!

Borim se, dabome, ne pada mi na pamet da posustanem, ali kako ali sasečem jednu glavu nikne ih još sedam, pa nekako sebi sve više ličim na Sizifa koji je pustio da kamen kotrlja njega!

 Ostaje mi još jedino da pokušam da se infiltriram među te budne spavače i nalik pomenutom devojčurku napravim šta slično, možda pod imenom Medaaaaahhhhh, pa da banem deci s ekrana i viknem: „Bu, život!“

 Jbg, do juče smo bili ekipa snova, nas troje u divnim lutanjima gradom, a već danas sam zastareo model – ja na tabletama, one s tabletom, pa se ponekad i sretnemo, uglavnom kad treba da dopune to čudo, a punjača za mene nigde… 

izvor: www.intermagazin.rs ›››

 

G

 

autor tekst 004 ›››

 

 

Mihailo Medenica

 

Da te nemam zbog čega drugog prezreti- prezreću te zbog očevih suza

Ako šta pamtim da je vazda tata govorio bratu i meni, jeste: “Voda sve opere do crna obraza”, pa nema tog crnila kojim možeš zapretiti da se obraza odreknemo

 Da te nemam zbog čega drugo prezret- prezro bih te zbog suza mojega oca.

 Znaš li ti mojeg Momčila?

 Mora da ga poznaješ jer on tebe odlično zna, bedniče, zlo je u Crnoj Gori vazda imalo tvoje lice!

 Baš su takvi kao ti prebili na mrtvo ime kad se ljutnuo što sprovode stoku u moračku crkvu.

 Znaš li koliko mu je godina bilo, fukaro?

 Tek što je dorastao da dohvati najniže grane zove…

 Dete, ćutljivo, poslušno, verujuće, vazda tvojim komesarima krivo za sve, dete…

 Baba ga, kažu, nije poznala od batina!

Nije plakao kada je došla po njega.

Nisu mu dozvolili da spere krv sa sebe.

 Dete…Nije dalo na crkvu u kojoj je kršten. U kojoj mu je otac kršten, đed, prađed…

 Krštavani u Morači, kopani…

Ne znam, ni Momčilo moj ne zna gde, malo je muških glava iz naše kuće pokopano na zavetnome groblju više Crkvina.

 Postradali za srpstvo i svetu Srpsku pravoslavnu crkvu, svi do jednoga- kosti im…

 Negde pod tuđim livadama, tuđi kosci, tuđi otkosi, tuđi naviljci nad njima…

 Hteli su da ubiju Boga u detetu, oca već jesu, Boga nije dao, oca nije mogao da skrije tako duboko u sebi…

 Vazda su on i ostala četnička deca bila kriva za sve.

 Tuklo ga je zlo tebi nalik no nikad zaplakao nije.

 Nikad do Boga u njemu stigli nisu.

 Dete, jedva preraslo čobanski štap, a toliko zbega za Gospoda u njemu…

 Nikda zaplakao nije ni kasnije.

 Dete planine, planina ljuta i štedljiva na svemu, deca kao i planina.

 Naštedeo se suza moj Momčilo, bitango, za tri Morače a muka se namučio za čitavu planinu i šta se neba nasuče na njoj pride.

 Vazda četničko dete, vazda preblizu crkvi, vazda Srbin više nego što je zlu tebi nalik valjalo, vazda premalo krvav i modar…

 I vazda tvrd, ćutljiv, štedljiv na svemu bez u veru u Gospoda!

 Da je zaplakao zlu tebi nalik znali bi da su ubili Boga u njemu, ali…

 Oca je prežalio, Gospoda ne bi, dete a sve ikonostasi u njemu.

 Neću ti ni ja prežaliti njegove suze, đavolji nakotu, veruj!

 Ne, kunem ti se!

 Ne pamtim da je zaplakao, ne kao ove noći, Đukanoviću, prokletniče!

 Stužilo se sve u njemu, ono dete doraslo do zove u starcu od osamdeset i osam leta.

 Malo se čega više jasno seća, pritisla je bolest, godine se ko planina navalile na Momčila mog, poštapaju se jedno o drugo i pate.

 Nikada ti oprostiti neću, bizo, što ga nisa smeo pogledati u oči, nisam znao kako, nikad ih nisam video suzne, ne znam kako da gledam u njih, gde Momčila mog da nađem u njima..?

 – Šta nam to čini, sine?! Opet hoće ime da nam zatru…- nisam ga smeo pogledati, spustio sam mu glavu na rame kao što je on činio meni kad me kakve muke stignu i poljubio belu kosu.

 Belju od snega što s jeseni zaveje planinu do smiraja proleća.

 Rano je osedeo od svih jada, još kao momak, no zaplakao nije.- Ništa, tata, što nećemo izdržati, baš ništa, ne sekiraj se! Ne mogu ništa Srbinu, toliko je zbega za Gospoda u nama…- ne znam dal me je čuo, odluta mučenik moj, bolest se poigrava sa njim…

 Gde si suze starcu naterao- tu si pao, Đukanoviću, jado!

 Gde je Momčilo moj zaplako- ti ćeš zaridati!

 On tuži tebe, budalo, baš kao što ćeš i ti ridati za sobom, jer ko je ognjem na kandilo pošao sebe je spalio!

 Ni tad niste ubili Boga u njemu, nećete ni sad u nama!

 Nećete nikada, jer kičme da nam slomite, fukare, o Boga se oslanjamo, zapamtite to, nekrsti!

 Ako šta pamtim da je vazda tata govorio bratu i meni, jeste: “Voda sve opere do crna obraza”, pa nema tog crnila kojim možeš zapretiti da se obraza odreknemo!

 Nema, obraz je Srbinov ikonopisan, bedo!

 Kud god pogledaš videćeš ikone, bezumniče, ej…

 Da te nemam zbog čega drugog prezreti- prezreću te zbog očevih suza!

 Tri Morače ste ustavili u njemu, veliku nam je vodu ostavio u zavet, davljeniče…

 Đedovima groba ne znam ali znam za šta su postradali, a to su grobovi ponajveći- usudi se da udariš na njih!

 P. S. Sve što imamo u Crnoj Gori ostavićemo svetoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi, sve do zadnje stope!

 Šta ćeš tada, đavole, šta ćeš činiti kad još mnogi to učine, a hoće, veruj?!

 U koj ćeš ti zbeg, avetinjo, kad čitava Crna Gora postane metoh?!

 Gde ćeš po Božijem kad si Boga hteo ubiti, a kandila ti ognjeve zgasla..?]

 Da ti je duše bil znao kuda ćeš s njom kad će te i pakao prezreti?! 

izvor: in4s.net ›››

 

G

 

autor tekst 003 ›››

 

 

Mihailo Medenica

 

Pripovedajte potomci o našoj kukavičjoj ćutnji

 Strah me je koliko pristajanja se uvuklo u nas

 Strah me je tišine. Bezglasja mog roda. Muka Srbije.

 Strah me je gde su mrtvi glasniji, kuražniji, grlatiji od živih.

 Strah me je od živih što strahuju od neizgovorene reči, od pomisli na reč, od mogućnosti da im se otme i progovori mimo njih, da ih prene i poplaši glas sebe samih…

 Strah me je neskrivene tišine u čoveku, hvalisanja kukavičjom ćutnjom, barjaktarenja ništavilom, želje da se u njemu skonča, ćutke, da se ne pročuje gde su neizgovorene reči rastrgle truplo bivšeg čoveka.

 Postali smo narod tišine.

 Ne one tišine hilandarskih noći što blagovesno pripoveda već onakve u kojoj smo radi prokazati sebe da smo hteli reći nešto ali smo se preplašili da bi nas reč ponovo mogla učiniti ljudima, a čemu to kad smo čoveku u sebi već dali sve pomene pa trajemo još samo kao nečitki spomenici pod kojima u prokletoj tišini počiva čovek.

 Strah me je koliko pristajanja se uvuklo u nas. Pristajanje na sve osim na život, glas, ponos, prkos, borbu, poraz…

 I poraz je pobeda ako ne poraziš samoga sebe.

 Ako nad svojim idealima, željama, htenjima, principima, radovanjima…ne stojiš kao nad plenom, haračem, dankom u sopstvenoj krvi.

 I poraz je pobeda ako ne goniš reč kao ranjenu lovinu strahujući da nećeš stići da je dotučeš pre nego što je hajkači čuju…

 Pre nego se odaš da si čovek. Da si to nekada bio ali si pristao da najgori postanu najbolji verujući da u svakom lošemu ima nečeg dobra.

 Nema! Nikad ga bilo nije. Ne može suvo i trulo drvo da olista. Nema dobroga u lošem, samo lošeg koji si prihvatio za dobro bežeći u hladovinu golih grana…

 Strah me je tišine koju smo podveli nesojima da njome galame, da nas pesniče sopstvenom ćutnjom, da nam prete našim glasom, da nas preziru koliko tišinom ličimo na njih.

 Prezrivo nas vole jer smo obrasli u strah ko kamen u mahovinu.

 Prezrivo nas vole jer smo ih ćutanjem rasteretili mržnje prema svemu što jesu, ispovedamo njihove grehe ko svoje, gadimo se pomisli da smo drugačiji, valjaniji, jer lakše je biti tajac u moru tišine negoli glas- grudobran njihovim mahnitim urlicima.

 Strahujemo od gneva neljudi moleći se Bogu da nas ne opaze u gomili ućutkanih, a bežimo od Gospoda kad milošću svojom pogleda na nas da ko ne vidi kako se radujemo Tvorcu više nego uništiteljima.

 Verujemo u Boga a ne verujemo u sebe. Verujemo li onda u Boga..?

 Čeznemo za glasom razuma a zapušimo uši dok ne umine.

 Preziremo izdaju a volimo laž kako će naša vaskrsnuća biti utkana u nju.

 Ikone su nam veće od zidova a vera u njih manja od eksera na kojima vise.

 Gnušamo se zlih a saplićemo dobre da nas fukara ne prozovu za njihove jatake.

 Vapijemo za slobodom a raskomotili smo se u ropstvu.

 Pevamo o pravdi pijanoj i bahatoj nepravdi dok nam razgrće ognjišta ko musavi bircuz i gura bakšiš u razjapljene čeljusti.

 Volimo Srbiju koliko i kad nam zatreba, ni blizu onome koliko ona voli nas, a ovakvi joj netrebamo, ali voli…

 Kažnjavamo se ćutnjom, lakše je nego nagraditi se rečju.

 Reč je međaš između čoveka i roba, lakše je, valjda, robovati ološu a sanjati o prostranstvima slobodne reči, iako je tu, na dohvat ruke, na eho od reči, na korak koji je bolje ne učiniti jer više ne znamo šta bismo sami sa sobom kad već oni dobrano znaju šta će s nama bez nas.

 Korisnije je u potaji prezirati bitange negoli javno voleti sebe.

 Nisu nas oni na prevaru ubedili kako ne vredimo ničemi već smo jedva čekali “mesiju” da nas rastereti bremena duše i primisli da valjamo čemu.

 Lakše je nekako biti “čovek” s prazninom u grudima, jel da?!

 Lakši je čovek, ko opušak na vetru…

 Lakše je verovati da od jednog ne zavisi ništa, pa eto mora jednakih što se lupa o hridi smisla postojanja.

 Lakše je s gađenjem slušati njihovu laž negoli s ponosom verovati u svoju istinu.

 Sve je postalo nekako lakše…

 Lakše se život podnese kad se ubediš da ga valja podnositi a ne živeti.

 Lakše je verovati da je svaka tišina blagovesna, baš kao i svaka noć bogojavljenska…

 Gde ljudi ćute Bog se ne javlja.

 Gde se preko glave ogrnemo mrakom zaludu je čekati zoru.

 Gde ćutimo glas nas neće čekati ko svezano govedo.

 Gde loše prihvatamo za nužno zlo- samo zlo je nužno…

 Gde živimo u strahu od sebe – njima smo podigli zadužbine doveka…

 Strah me je tišine. Bezglasja mog naroda. Strah me je nemoga potomstva koje će imati previše reči da pripoveda o našoj kukavičjoj ćutnji…

izvor: in4s.net ›››

 

G

 

autor tekst 002 ›››

 

 

Mihailo Medenica

 

Kako je stvarno uhapšen Darko Šarić

 Hapšenje Darka Šarića zaista je slučajno koincidiralo sa postizbornom euforijom radikalskih šizmatika. Jednostavno, dogodilo se. Bio je to 270. dan od početka akcije "Meljak", što se rimuje sa Pljevljak, ali je dovoljno konspirativno da, kao bikini, ne otkrije previše, ali nagovesti.

 Dakle, obruč se stezao dok po Pljevljaka nije postao nepodnošljiv, kao lastiš na tesnim gaćama, koji je u trenutku hapšenja odlučio da se preda. Zapravo, tu je došlo do manjeg nesporazuma sa operativcima, sakrivenim u žbunju, kada im je preplanuo i voluminiziran (što bi Marijana Mateus rekla) prišao i rekao da se predaje. 

 "Beži, bre, budalo, otkrićeš nam položaj, čekamo Šarića u zasedi", odgovorio je sanjivi operativac pokušavajući da odgura iskvarcovanog narko-barona, koji se "lisicama" već vezao za nožni zglob Operativca broj 2, što ga je trglo iz sna.

 "E, j... ti zasedu kad svako može da bane, ko na žurku! Jesam li ti rekao da izaberemo veći žbun?", ljutito je Operativac 2 prekorio kolegu, opomenuvši pritom Šarića da će biti uhapšen zbog ometanja službenih lica u radu, ukoliko odmah ne otključa "lisice" i napusti žbun.

 Prema svedočenju radnika JKP "Zelenilo" Dominikanske Republike, koji je u pomenutom trenutku nad žbunom vršio malu nuždu, dalji razgovor, odnosno, hapšenje, teklo je otprilike ovako:

 Šarić: E, vala, da j... oca, ja ne mrdam niđe! Predajem se!

 Operativci: Čekaj, bre, ne može to tako, mi treba da te uhapsimo u dramatičnoj akciji, a ne ti da se predaš?! Aj' sad potrči petnaestak koraka da te malo jurimo i uhapsimo.

 Šarić: Da sam hteo da trčim prijavio bih se za Olimpijadu!!! Ču, da trčim, pa posle da me zajebavaju u Crnu Goru kako sam se provrijednio u tuđini, a doma sam i do kola iša kolima...

 Operativci: U tom slučaju bolje ti je da se predaš ili ćemo morati da te uhapsimo, ako nam daš ključeve od "lisica"?

 Šarić: Dogovoreno, al' da me sačekate ođe, idem samo do kuće da se presvučem. Oprah sinoć na ruke neku belu košulju, vakat se osušila, a baš mi je ta za predaje i hapšenja. Nego, šta velite za ten, valja li, da nijesam prećer'o, a?

 Operativci: Ne, odlično izgledaš! Uz tu košulju baš će, onako, doći do izražaja! Nego, vidi, mi imamo povratne karte tek za sredu, pa ako možemo kod tebe dve noći?

Šarić: Ma, opušteno, završićemo neki avion, ka da je to problem?! Ne mrdajte nikud, eto me za po ure, uhapšen sam!

 Operativci (nakon Šarićevog odlaska): Šefe, izvinite što Vas budimo, pao je! Ne Dragan s drveta opet, sad smo u žbunju, već Šarić! Predao se, pa smo ga uhapsili! Javićemo kad stižemo, samo da vidimo hoće li uspeti nešto da završi za prevoz?!

 Šef je, naravno, niko drugi do Nikola Selaković, ministar pravde, rukovodilac i kum akcije "Meljak", čovek koji je 270 dana pratio kokainski trag odbeglog i preplanulog dilera.

 Klupko je, zapravo, počelo da se odmotava, a obruč steže, u trenutku kada je tetki kafe kuvarice u ministarstvu pravde, tokom letovanja u Dominikani na plaži, prišao N. N. bucko, prodajući krofne. 

ŠTO ČINI ŽELJKO JOKSIMOVIĆ?

 Tokom leta narko-bos se raspitivao za pojedine ministre, trenutnu cenu heroina u našim krajevima, zašto Srbija nije imala predstavnika na Eurosongu, koje turske serije su sad popularne, je l' bilo snega u Feketiću, izgleda li kao konobar u beloj košulji i crnom sakou, može li na kafu do Podgorice ako operativci ne žure kući?

 "Zovem se Zoki, nisam Darko, majke mi, jeste li za krofnice? Imamo preliv od čokolade, maline, manga, heroina, kokaina..."

 "Ma, čekaj, bre, ja tebe odnekud znam, bucko", zamislila se tetka, šmrčući preliv s krofne, što je "Zokiju" bio jasan signal da je bezmalo otkriven.

Svedoci tvrde da je uz vrisak bacio poslužavnik, zavrnuo nogavice i utrčao u vodu, zaplivavši ka Venecueli.

 Tetka je, naravno, odmah obavestila sestričinu iz ministarstva: "Znaš li, bre, koga sam videla na plaži danas? Onog debelog iz 'Zvezdi Granda', siroma prodaje krofne, a ovamo priča kako je na turneju po Americi! Onaj, bre, debeli, ne mogu da se setim imena, ali nije Zoki sigurno", i akcija "Meljak" ušla je u odlučujuću fazu.

 Ostalo je, manje-više, istorija: tokom leta narko-bos se raspitivao za pojedine ministre, trenutnu cenu heroina u našim krajevima, zašto Srbija nije imala predstavnika na Eurosongu, koje turske serije su sad popularne, jel' bilo snega u Feketiću, izgleda li kao konobar u beloj košulji i crnom sakou, može li na kafu do Podgorice ako operativci ne žure kući?

 Kako se ispostavilo da ne žure previše sleteli su u Podgoricu, gde su u kraćem i neformalnom razgovoru Šarića drugari ismejali zbog tena "ka neka ženetina", dok je ad-hok modni žiri ocenio da mu košulja savršeno pristaje i otvara ga u struku i optužnici, ali da nikako ne ide uz taj sako, pa otuda ona fotografija na kojoj postiđen sako drži preko ruke.

Na konferenciji za štampu Selaković je potvrdio ono s početka o pukoj koincidenciji, napomenuvši da su ukazom predsednika Srbije, koji još nije ispucao kvartalni bonus za dodelu ordenja, odlikovani: tetka, žbun, dominikanski radnik zelenila, modni žiri, bela košulja i Darko Šarić zbog organizovanja prevoza, s tim što će mu odlikovanje biti uručeno po izdržanoj kazni, kao i naselje Meljak, zbog inspiracije i ustupljenog imena.

izvor:  www.nedeljnik.rs ›››

 

G

 

autor tekst 001 ›››

 

 

Mihailo Medenica

 

Nije ovo borba za zdravlje ljudi već za ljude!

 Za lovinu, plen, trofej…

 Divlja hajka na reč, misao, osećaj, svest, osmeh, želju, nadu, veru…Što manje znaju o bolesti to se više uspinju da dokažu kako će nas jedino ludilo sačuvati “zdravima”!

 Nismo ćutali kada su nas okivali u lance ali se okovani maskama ponašamo kao da ropćemo pod planinom, kao da su nam koraci kazna a glas – prokletstvo!

 Ne sporim pošast, i ona je žrtva raznoraznih tumača, dušebrižnika i generalnih zastupnika za patnju i “ozdravljenje”.

 Sporim da je lek otuđiti se, zazirati od čoveka, zazirati od sebe, živeti u nadi da je danas valjano i poželjno biti nečovek kako bi sutra nastavili tragom čoveka!

 Nema toga, ne može, na sve što danas pristanemo- pristajemo doveka!

 Kad skinemo maske hoće li ostati lica?

 Kad skinemo rukavice hoće li ostati dodira?

 Kad se pogledamo u oči šta ćemo videti kroz puku prazninu..?

 Ne srljam pošasti u zagrljaj, niti zovem da se to čini, ali vapijem, rode, da ne ogreznemo u mrak straha kojim nas okivaju, potkivaju i osedlavaju!

 Razumem strah, samo budala ne strahuje, no ne razumem da pod strah prihvatamo agoniju i bezumlje.

 Iz straha se lako iskorači, strah prene čoveka da ga prevaziđe, no bednici nas guraju u vilajete, u košmare u kojima je život najteža bolest. Presuda, bez prava na pomilovanje!

 Pošast će proći, problem je što ćemo i mi proći sa njom pristanemo li da lica zamenimo maskama.

 Ovakvim ili onakvim, sve jedno, nije bitno da li štite od virusa- važno je da štite od čoveka…

 Rekoh, nije ovo borba za zdravlje ljudi- već za ljude!

 Za plen, lovinu, trofej…

 Krizni štab se s pravom tako zove- oni i njihove mecene su najveća kriza koja nas je ophrvala!

 Naklon do poda onima koji se bore protivu bolesti (lično verujem da je bakterija a ne virus, no…), a ovim pajacima ništa drugo do prezira!

 Ne pristajem da budem statistika njihove agende!

 Ne dozvoljavam da me preventivno leče od života kako ne bih zapatio bolest!

 Neću da zazirem od ljudi verujući da je bezumlje preventiva ljudskosti!

 Ne pristajem ni po koju cenu da se budim i zaspivam okovan samim sobom!

 Živeti nije strah!

 Greh je dozvolimo li da život ispovedamo kao jeres!

 Ne srljam, ali svakako ne pristajem da u bratu vidim zver.

 U kome ću onda videti anđela..?

izvor: in4s.net ›››

 

G