autor tekst 003 ›››

 

 

Milan Popović

 

Opstanak

 Veliki kontrakt, novi društveni ugovor za XXI vek, koji bi, za početak, morao da spreči nuklearnu i svaku drugu apokalipsu, koja nam svima jednako preti, daleko je čak i od svog sopstvenog začetka. I to kako kada je reč o samoj svesti, tako, još više, i kada je reč o glavnim akterima, profilima i kapacitetima, koji bi trebalo da ga donesu. I to je ono što najviše zabrinjava.

 Najpre, o svesti. Autor ove kolumne se seća, kako je na vrhu tadašnje globalne pobune, krajem 1960-ih, pa i deceniju-dve nakon toga, zahtev pobunjenih, ali i najnaprednijih profesionalaca, naučnika i eksperata, bio ne ograničavanje širenja, kao što je to slučaj danas, nego potpuna zabrana i uništavanje, svakog oblika nuklearnog oružja i naoružavanja. U tom smislu, samo se nazadovalo. Slično stoji i sa najvećim brojem ostalih pretnji.

 Ali ovakvo nazadovanje ima i svoje objašnjenje. Pod lažnim imenom takozvane neoliberalne ekonomija, u poslednje tri decenije, dogodio se uspon, a onda i krah, mada još uvek ne do kraja, ultra-monopolističkog, oligarhijskog i apokaliptičkog poznog kapitalizma. I odgovarajući, negativni preobražaj, sva tri glavna aktera, naše aktuelne drame. I levice, i desnice, i centra dakle.

 Najpre, levica. Ona se samoraspala, tako da danas još uvek postoji, samo u obliku svojih nemoćnih i bespomoćnih imena i ostataka. Nakon konačnog sloma komunističkog krila 1989., do konačnog sloma socijaldemokratskog krila levice, došlo je upravo u naše vreme, u poslednjih godinu-dve. Sa samoskrivljenim porazom Demokratske stranke na predsedničkim izborima u SAD 2016., i sličnim porazom Socijalističke partije na predsedničkim izborima u Francuskoj 2017. I sa sličnim trendovima i ishodima u najvećem broju drugih, posebno evropskih socijaldemokratija. A sve ovo, naravno, samo kao konačni ishod, trodecenijskog procesa klasne i političke izdaje, koje su ove stranke napravile, kada su manje ili više otvoreno, prešle na stranu desnice, to jest „neoliberalne" ekonomije.

 Zatim, desnica. Ni ona više nije ono što je bila. Njen uspon, samo je privremen i prividan. A bliska i dalja budućnost totalitarna. Slučaj Republikanske partije u SAD, nakon pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima 2016., više je nego ilustrativan. Uprkos pobedi, i, u istoriji SAD, retkoj, pa makar koliko privremenoj i prividnoj, partijskoj svevlasti, u Kongresu, u Beloj kući, i u Vrhovnom sudu, ova GOP, „grand old party", velika, stara partija, nije više ni velika, ni (ona) stara, ni jedna (partija). To je sada tamo samo jedan veliki i nepregledni konglomerat, haos i neizvesnost. Slična stvar je i sa desnicom u Francuskoj, nakon poslednjih predsedničkih izbora 2017.

 I na kraju, centar. Koji je, zapravo, lažan, ili, kako ga je pre nekoliko godina nazvao lucidni Tarik Ali, „ekstremni centar". Zbog toga što ovaj „centar", već tri decenije, u sebe usisava, a onda i poništava, i sada već bivšu levicu, i uskoro bivšu desnicu, i tako sve pretvara u onog novog, dolazećeg i velikog totalitarnog monstruma. Koji je danas naša najveća pretnja. Naš najveći, najsuroviji i najopasniji jahač apokalipse.

Negativni preobražaj naših glavnih aktera, koji se dogodio u poslednjih trideset godina, a koji je gore tek ugrubo naznačen, objašnjava onaj niski nivo svesti, kapaciteta i akcije, koji je toliko neophodan, za naš novi, Veliki, anti-apokaliptički kontrakt. I istovremeno upućuje na dug i težak ali jedino moguć put opstanka. 

izvor: monitor.co.me ›››

 

 

autor tekst 002 ›››

 

 

Milan Popović

 

Logika u kvaru

 „Nedostatak političke volje za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala" sigurno je jedna od najraširenijih ako ne i najraširenija politička fraza naših dana. Rođena je u takozvanim Izveštajima o napretku Evropske komisije, ali je prihvaćena i u devedeset odsto domaćih krugova, od celokupne vlasti, preko dela opozicije, do najvećeg dela takozvanog nevladinog sektora.

 S druge strane, u rečenoj frazi, očigledan je nedostatak elementarne logike. Elementarne, zbog tog što logika, kao nauka o ispravnom mišljenju, među nekoliko najznačajnijih, elementarnih pravila, ima i ono koje nalaže da se pojave definišu pozitivno a ne negativno (kako to radi naš „nedostatak političke volje").

 Zastrašujuće, pandemijske razmere rečenog kvara, međutim, ne mogu da se objasne samo uz pomoć logike. Za objašnjenje logičkog kvara ovolikih razmera neophodna je pomoć društvene i političke patologije. Logika u kvaru samo je vrh ledenog brega. Nedostatak logike, izraz dubljeg, društvenog i političkog nedostatka.

 A da bi do ovog, dubljeg nedostaka došli, za početak, dovoljno je da se samo zapitamo, pa dobro, ukoliko, eto, imamo taj toliko rašireni i štetni „nedostatak političke volje za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala", a koju onda političku volju, u logički ispravnom, pozitivnom smislu te reči, ovde i danas, uopšte imamo. Odgovor na ovo pitanje svima je poznat, to je upravo suprotna, ničeanski rečeno, VOLJA ZA MOĆ KORUPCIJE I ORGANIZOVANOG KRIMINALA, ali o ovoj, po prirodi stvari, govore samo retki, nekorumpirani i hrabri.

 U novije vreme, ovu skrivenu, ali brutalnu volju, na pozitivan način, najbolje su razotkrili, Afera snimak, u više izdanja 2012-2014. i Naim Moizes u članku „Mafia States", Mafijaške države, u majsko-junskom broju Foreign Affairs za 2012. Naim Moizes razotkrio je i jedan relativno novi fenomen. Takozvanog „integralnog igrača". Koji prevazilazi klasični organizovani kriminal, to jest uticaj organizovanog kriminala na vlast. Kako mu i samo ime kaže, „integralni igrač" više nije samo uticaj, nego već i potpuna fuzija, integracija, ujedinjavanje vrhova vlasti i vrhova organizovanog kriminala.

 U slučaju Crne Gore, ime ove integracije je Milo Đukanović. Posle članka Naima Moizesa za to zna i čitav svet, posle Afere snimak za to postoje i notorni dokazi. Ima dokaza, ali nema tužilaštva, to jest i tužilaštvo, i cela „država", taj pompezni skup zarobljenih institucija, deo su našeg „integralnog igrača".

 Rečju, upravo „integralni igrač" je ono strašno čudovište, u koje samo retki, nekorumpirani i hrabri, imaju smelosti da pogledaju. I da mu izgovore ime. Ostali nastavljaju da govore o „nedostatku političke volje".

 Na kraju, i nešto koliko-toliko ohrabrujuće. Ako ništa drugo, noviji razvoj doneo je izvesno, makar delimično razjašnjavanje. Posle nekoliko meseci stvarnog ili simuliranog premišljanja, jedan domaći akter takozvanog Trećeg puta, (ne)slavni „jezičak na vagi", SDP, na kraju je odlučio da, ipak, ostane odnosno postane „integralni igrač". Još samo da vidimo šta će da odluči (sve)moćna EU odnosno EK. Ostane li i dalje na „nedostatku političke volje" i sličnim praznim frazama, i sama će postati odnosno ostati deo našeg „integralnog igrača". 

izvor: monitor.co.me ›››

 

 

autor tekst 001 ›››

 

 

Milan Popović

 

Zajedničko jezgro

 Iako anarho-socijalist, dakle neko ko je, skupa sa svojima, najmanje jedan vek, jednako na udaru totalitarnih komunista kao i totalitarnih fašista, sve do pojave knjige Fransoa Firea, Prošlost jedne iluzije, odbijao sam da prihvatim bilo kakvo dublje izjednačavanje između dva totalitarizma. I danas, doduše, znam da između ovih ostaju značajne razlike, ali sam, inspirisan rečenom knjigom, kao i najnovijim impulsima „crnogorskog proleća", konačno došao do njihovog zajedničkog jezgra, najsažetije rezimiranog u podnaslovu ovog teksta.

 Da krenem redom. Najpre, snažna ali nemoguća utopija. U slučaju fašizma nacionalna, u slučaju komunizma socijalna. U oba slučaja snažna, jer odgovara na, opravdano ili izmanipulisano, ali svakako snažno, čak najsnažnije osećanje uskraćenosti i nepravde. U oba slučaja, međutim, ova utopija je i apsolutno, dakle uvek i svugde, ili relativno, u datom prostoru i vremenu, nemoguća.

 Zatim, subjekt. Koji je idealan ali fiktivan. „Nad-Nacija" ili „Proletarijat". „Narod" ili „Građani". „Radnici" ili „Studenti". Pri čemu je fiktivnost u grešci koja je u logici poznata pod imenom pars pro toto. U jednoj vrsti preterane ili hipergeneralizacije. Kada se, da ovo ilustrujem primerom iz našeg „proleća", pod „građanima", po pravilu, podrazumevaju samo oni koji su slobodni, ne i oni zarobljeni, samo oni koji su bili i na velikom protestu 20. aprila 2013, ne i oni koji su, zapravo, najmasovniji, mada nevidljiv, korumpirani ili reketirani učesnik Afere snimak, na primer.

 Najzad, tu je i izazvano ali beskonačno nasilje. Koje je dvostruka reakcija, najpre na stvarne ili izmanipulisane nepravde sistema, a zatim i na nemoguće zahteve utopije. Te koje, kao takvo, postaje samoopravdavajuće. Beskonačno. Novi sistem. To nam je poznato. Koncentracioni logor je samo najstrašniji simbol.

 A sistem je, naravno, sistem ili zver real-kapitalizam. Čiji je kurjak, vukodlak, vampir – slep, nezasit, smrtonosan. „Beskonačna akumulacija kapitala" u svojoj poznoj, najrazornijoj fazi. Najdublji izvor dva totalitarizma. I to, makar danas, u vreme otvorene i produžene krize može da vidi svako kome sistem nije sasvim (od)uzeo (raz)um. U svetu, u eurozoni, u Crnoj Gori. Mehanizam je tako očigledan. Proizvodnja masovne bede, očaja i očajnika. Realnih a ne fiktivnih subjekata. „Suvišnih ljudi" (Hana Arent), „lumpenproletera" (Karl Marks), „mladih" i ostalih sa viškom volje a manjkom (samo)svesti.

 A Crna Gora? Sa svojom dugom, predugom „zimom" 1991-2011? I svojim kratkim ali obećavajućim „prolećem" 2011-2013? „Zima" je već učinila svoje. Najdestruktivniji, periferni, oligarhijski, ultramonopolistički real-kapitalizam, pod maskom takozvane neoliberalne ekonomije. I njegov najmaligniji i najagresivniji fašističko-mafijaški derivat, rođen u paklu rata, ratnih zločina i genocida u Bosni i Hercegovini i drugim postjugoslovenskim zemljama 1990-ih. Koji se posle 1990-ih samo pritajio, čak vredno radi na priznanju, legalizaciji i evropeizaciji, eh to divno „približavanje", ali je u svakom trenutku spreman na novu fašističku mobilizaciju. I jedan i drugi, i real-kapitalizam, i fašizam, međutim, u izvedbi jednog istog, DPS i Mila Đukanovića.

 A „proleće"? Treći član naše žestoke trojke, totalitarni komunizam, ovde i danas, postoji tek u dalekom, veoma dalekom začetku. U obliku povremene, izolovane i nejake ili-ili apokaliptike, dogmatike i šematike. U obliku karakteristične površnosti, neozbiljnosti i nestrpljenja. I u obliku nedovoljne konkretnosti, koja onda zakonito gura u sve one ili-ili šematike. Ipak, kao neko ko je koliko-toliko prošao kroz strašno iskustvo trećeg člana, držim da se ne može biti previše oprezan. Pored ostalog, i zbog toga, što je i ono što je ovde i danas najvrednije, a to je udružena opozicija i alternativa, DF, PCG, SNP, GK i ostali, još krajnje krhko i nerazvijeno. A pod istovremenim pritiskom i zdesna i sleva, i od strane kapitalističko-fašističke, i od strane neke nove, potencijalno komunističke, ili neke slične voluntarističke (samo)destrukcije.

izvor: monitor.co.me ›››