Na samom vrhu svetske tragedije, za sada, nalazi se Italija.
Ona demantuje definiciju Felinijevog scenariste Enia Flaiana
da je u njoj “stanje uvek tragično, ali nikada ozbiljno”.
Ovog puta je ozbiljno da ozbiljnije ne može biti. Tekst koji
sledi je pokušaj da se razume zašto je tako. Odnosno zašto
je Italija ovoga puta najgora na svetu.
Dakle, Italija je najpogođenija jer je do 12. aprila
registrovala 102.253 “pozitivnih” i 19.899 mrtvih. U Italiji
je najpogođenija Lombardija sa 59.052 “pozitivnih” i 15.000
mrtvih. U Lombardiji je najgore prošao Bergamo sa kojim,
upečatljivosti radi, dajem u tabeli paralele sa Srbijom koja
ima 57 puta više stanovnika:
U tom gradu je procenat smrtnosti u odnosu na početak
februara porastao za 400 odsto. Imaju Italijani jednu vrlo
upečatljivu reč za one podle i lakome kukavice koje koriste
tuđu tragediju da bi iz nje izvlačile korist. Ona glasi:
sciacallaggio – šakalisanje. Ne bih da me bilo ko svrsta u
tu sve brojniju kategoriju; trudiću se da što neutralnije
iznosim podatke.
Bračni par Abhijit Banerijee i Ester Duflo, dobitnici
Nobelove nagrade za ekonomiju, izdali su prošle godine novu
knjigu1 “Dobra ekonomija za loša vremena” (Good Economics
for Hard Time). U njoj, bar što se tiče teme ovoga teksta,
ističu tri ključne stvari. 1. Zdravlje ne pripada tržištu,
2. Ne može se štedeti na račun društva i 3. Mora se uništiti
korupcija ili će ona uništiti normalno ljudsko društvo.
Jedan aspekt toga zastupa i Svetlana Slapšak u intervjuu za
radio Slobodna Evropa konstatacijom da gde propada javno
zdravstvo buja epidemija. Taj okvir bih da popunim
raspoloživim dokazima.
Ekonomija postoji zbog ljudi, a ne obrnuto
Postoji teza da novinar ne sme da nameće svoje stanovište,
što je dakako, besmisleno. Međutim, novinar, ako drži do
profesije, ne sme da prećuti i stanovišta koja mu se ne
dopadaju. Jan Verner Miler (Jan-Werner Müller) u The
Guardianu, a Peščanik donosi u prevodu, navodi da “Tramp,
Bolsonar, Džonson i slični dokazuju da demagozi uvek lako
mogu zavesti one koji ne znaju šta im je najbitnije /…/
Vlade koje su slavile ‘slobodno tržište’ – kao put spontanog
uspostavljanja ekonomskog poretka – završile su u izgradnji
veštačkih ‘tržišta’ u obrazovanju i zdravstvu”.
Pojednostavljeno rečeno, taj primat tržišta, odnosno
primitivno shvaćene ekonomije, vodi ka nehumanim paradama
informativnih lešinara. Dobar primer je hravatski zastupnik
Ivan Pernar koji u Saboru kao pita građane “smatraju li
normalnim da cijela država mjesecima bude paralizirana i u
karanteni zato da bi neki djed ili pradjed živio dan,
tjedan, mjesec ili godinu dulje”. Dotični “redikul” (kako
takve zovu u Dalmaciji) je u svojoj partiji izabran za
predsednika tročetvrtinskom većinom. Ne zaboravimo da su na
početku ismevali i Adolfa H. Ako je ovaj drugi ekstremista
za ismevanje, nisu njegovi brojni sledbenici. Još manje je
bezopasan holandski novinar Jort Kelader kad piše da je
“spasavanje pregojenih osamdesetogodišnjaka, koji još i puše
– bacanje para jer treba voditi računa o ekonomiji”. To
trabunjanje, koje polazi od pretpostavke da ljudi postoje
zbog ekonomije a ne obratno – opasno je. Dotični novinar je
bliski prijatelj premijera Marka Rutte-a, koji u EU blokira
svaki pokušaj humanog međurazumevanja.
Reforma zdravstva u Lombardiji
Ovaj obiman uvod vodi ka zbivanjima u Italiji. Predsednik
regije Lombardija Roberto Formigni izgurao je 11.7.1997.
godine zakon kojim se revolucioniše zdravstvo u regiji, ne
samo otvaranjem vrata, nego čak i direktnim investiranjem
budžetskih sredstava u privatni sektor. Privatne ustanove
dobile su isti tretman kao i javne u pristupu budžetskim
sredstvima. Čak 47 medicinskih objekata i 200 miliona evra
slilo se u ruke Formigonijevih prijatelja2. Oni su mu za
uzvrat obezbedili ugodan život, obilje šampanjca, letovanja
na jahtama i 18 godina na vlasti (sve do hapšenja), jer im
je praktično poklonio monopol nad izvorom nepresušnih
prihoda. Zdravstvo u Italiji košta 114,1 (od toga 30,5
privatno3 ) milijardi evra. More novca i izazova da se deo
prelije u privatne džepove.
Formigoni je diplomirao sa tezom o idejama mladog Marksa,
ali je i njega iskoristio da uoči kako kapital ima mnogo
presudniji praktičan nego teoretski značaj. Za korupciju mu
je suđeno i dobio je 5 godina i 10 meseci zatvora. Razorno
dejstvo korupcije je u tome što – da bi neko stekao
neosnovanu dobit mora načiniti višestruku štetu javnim
dobrima. Što je šteta veća, teže se zapaža i dokazuje
ukradeni deo. Lombardijska korupcija meri se, na žalost, i
brojem mrtvih.
Profesorka dr Maria Elza Sartor, savetnica regije,
svedočila je da upravljanje privatnim medicinskim
strukturama ni po čemu nije efikasnije, nego je čak
rasipnije u trošenju javnih sredstava. Na primer, brojne
privatne klinike obavljaju operacije i tamo gde je lekovima
moguće sanirati bolest, jer se za operaciju dobija više
para. Obavljaju usluge koje zakon ne priznaje kao neophodne,
ali ih knjiže kao urgentne da bi bile priznate. Gotovo
nijedna privatna klinika ne poseduje hitnu pomoć i druge
sektore u kojima je profit mali ili postoji veliki rizik.
Urušavanje javnog sektora
Skrajnuto javno zdravstvo se raspada. Italija je 2000.
godine bila druga na svetu, posle Francuske, po dostupnosti
zdravstva građanima, a po najnovijim podacima je četrdeseta.
U zlatno doba 1980. godine imala je 540.000 bolničkih
ležajeva, a danas ih ima 190.000. Dakle, 350 hiljada manje!
Nakon dramatičnih kresanja sredstava namenjenih zdravstvu
tokom 2008. godine, javni sektor je ostao bez 72.000
kreveta, a 42.800 lekara i bolničkog osoblja prešlo je u
privatne klinike ili otišlo u inostranstvo. Za deset godina
zdravstvu su uskraćena ukupna sredstva u visini od 37
milijardi evra.
“Corriere della Sera” tvrdi da 47,8 odsto sredstava4 iz
budžeta namenjenih zdravstvu odlazi u privatne ustanove. Od
55 miliona profitabilnih medicinskih analiza više od
polovine obavlja se u privatnim institucijama, jer javne
nemaju sredstava da investiraju u proširenje kapaciteta.
Nije li to ona neoliberalna tendencija da se urušavanjem
javnog sektora olakša put ka totalnoj privatizaciji?
Novine pokazuju na konkretnim primerima kako se prelivaju
sredstva u privatne ruke. U bolnici Sant Agostino u Milanu,
navedeno je, ako odete bez lekarskog uputa na
muskuloskeletričku magnetnu rezonancu platićete 90 evra. Ako
to isto uradite sa lekarskim uputom vas neće koštati ništa,
ali će bolnica od regije naplatiti 169,97 evra, odnosno 87
odsto više. Takve su uglavnom cene što važe za sve usluge i
u celoj Italiji, a određuje ih regionalna politika.
Medicina kao biznis
I konačno, pošto su u javnom sektoru kapaciteti za urgentne
slučajeve nedovoljni, a privatni ih gotovo i nemaju, jedan
broj zaraženih koronavirusom smeštan je u domove penzionera.
Tako je stvoreno zarište epidemije među najnezaštićenijima.
Dom Trivulcio u Milanu raspolaže sa 1.200 ležajeva i nije
bio popunjen, pa je smeštanjem zaraženih u njemu postao
masovni distributivni centar zaraze u kojema je smrt našlo
105 osoba, ali je ustanovljeno da se krio jedan broj mrtvih,
pa se broj stvarno umrlih licitira na 142 osobe.
Sprega privatizovanog zdravstva i korumpiranih političara
neizbežno se nameće kao razlog bujanja epidemije u Italiji i
posebno u Lombardiji. Nisu u pitanju samo pojedinci. Uz
žestoka prepucavanja, Lega (suverenistička partija desnice)
uspela je da se dograbi mesta direktora AIFA – direkcije za
distribuciju lekova i da na to mesto postavi jednog
medicinskog tehničara, odanog člana partije. Ukupno se u
Italiji potroši iz budžeta nešto preko 20 milijardi i još
8,77 milijardi iz džepova građana na lekove i ko stavi šapu
na tu sumu vlada u sprezi sa farmaceutskom industrijom. Gde
je novac, tu je i vlast.
Fantomske bolnice
Tako stoje stvari sa Italijom, a kako je u Americi koja
preuzima svetski primat u broju “pozitivnih” i mrtvih ne bih
precizno znao. Osim onoga što mi prijatelj odande piše – da
je sadašnji predsednk uspeo da neutrališe najveći deo mera
tzv. Obamacare, odnosno težnje da se uvede besplatno
zdravstvo za sve građane. Nema sumnje da je američka
medicina na samom vrhu, međutim njeno zdravstvo je tek na
tridesetom mestu u svetu – podatak WHO! Leči se ko može da
plati bez premca najskuplje usluge: u SAD se za zdravstvene
usluge po stanovniku utroši 10.246, a u Italiji 2.840. I pre
nego što išta loše kažemo o našem zdravstvu imajmo u vidu da
ono troši bednih 528,5 dolara po stanovniku godišnje! Svi
koji u tom kontekstu bde nad našim zdravljem i životima
zaslužuju divljenje.
Naravno niti su sve privatne ustanove nepoštene, niti su
sve javne poštene. Javne su poštenije pre svega zato što su
kod njih presušile investicije, pa nema korupcije pri
nabavki opreme. Ali ima pri nabavki lekova i potrošnog
materijala. Italija je i zemlja fantomskih bolnica, koje su
nastale u vreme obilatijih fondova EU, kada su se prilično
lako dobijali krediti za zdravstvene centre u nerazvijenim
područjima. U knjizi “La Mangiatoia” (Jasle) autori Boći i
Tonaći (Bocci/Tonacci) navode da je u 16 italijanskih regija
izgrađeno, a nikada dovršeno 132 bolnice. Gradnja je plaćana
po fazama, pa kad su završeni građevinski radovi i dobijene
najveće pare za opremu – izvođač bi bankrotirao i nestao
zajedno sa najvećom tranšom kredita. Kredite je primala
država, a krala ih mafija.
Kad ne funkcioniše država, funkcioniše – mafija
Kada konzervativni nemački “Die Welt” piše kako mafija trlja
ruke i čeka nove pare od EU, onda i navedeno valja imati u
vidu. Jeste u pitanju cinizam bogatih, ali Italija nikada
neće biti dostojna političkog položaja u svetu dok ne izađe
na kraj sa mafijom.
I u virusnoj krizi mafija se pokazala ekspeditivnijom od
države. Prva je počela da deli pomoć siromašnima. Kamate na
zelenaške kredite svela je na nivo ispod bankarskih. Prva će
biti spremna da preko posrednika preuzme kredite za izlazak
iz krize. Njena je budućnost sigurna dokle god se ne
postigne nacionalni konsenzus da bude uništena. Italija
zvanično protestuje protiv pominjanja mafije, ali ne
preduzima dovoljno energične mere da joj stane na put.
Pitanje je da li je to uopšte moguće, jer mafija obrće preko
96 milijardi evra godišnje i “zapošljava” najvećim delom
nezaposlene mlade ljude. Studija Coldiretti Ixe pokazuje da
6 od 10, odnosno oko 230.000 nezaposlenih izjavljuje da bi
prihvatilo posao uz saznanje da ga nudi mafija. Kad država
ne funkcioniše – funkcioniše mafija. Šta više, njena je
budućnost svetlija, jer se predviđa da će oko 190.000
Italijana ostati bez posla na kraju korona virus krize.
Stari-novi svet
Širenju epidemije u Italiji doprineo je i pritisak iz
biznisa i industrije. U okuženom i prokaženom Bergamu
nedeljama je sakrivano pravo stanje stvari jer su
industrijalci pritiskali lokalne valsti da ne proglašavaju
“crvenu zonu” tj. prekid industrijskih aktivnosti. Jedini ko
je izolaciju samoinicijativno proglasio bili su Kinezi
nastanjeni u Pratu, gde ih ima 23.217 i drže najveći deo
tekstilne proizvodnje. Prema podacima od 7. aprila 71.000
italijanskih preduzeća podnelo je zahteve za odobravanje
nesmetanog rada. Zahtevi su odobravani na osnovu izjave
podnosioca da je rad firme od značaja za održavanje nasušnih
potreba građanstva. Fabrike oružja (Beretta revolveri) nisu
ni prestajale sa radom. Tražnja je neverovatna, Amerika je
na vrhu a u Češkoj i Mađarskoj kupovine su petostruko
porasle. Sindikat je ustao u zaštitu radnika, ali kasno,
kada su brojni već postali plen virusa.
Postoji još masa drugih okolnosti koje su doprinele širenju
zaraze, međutim prostor je nedovoljan za njihovo nabrajanje.
Valja reći da je epidemija iznela na videlo i bezbroj lepih,
ljudskih gestova, ali je malo verovatno da će oni odrediti
budućnost. Floskula da posle epidemije “ništa neće biti kao
pre” ne zaslužije više od prisećanja na hit grupe R.E.M. od
pre tri decenije, što sam i učinio u prošlom tekstu.
Zbunjuje masovno verovanje uticajnih intelektualaca od
Jozefa Stiglica do manje ozbiljnog Slavoja Žižeka da će
stari svet otići u nepovrat i doći novi, lepši kakav oni
priželjkuju. Žižekov dolazak novog komunizma malo ko će
shvatiti ozbiljno. Bojim se da njihov racio nije u stanju da
se suprotstavi još jednom talasu uzavrelih nada.
Nova dužnička kriza
Mnogo je izvesnije da će ekonomska cena pandemije biti vrlo
visoka. Italiji se prognozira pad BDP od oko 7 odsto, što je
gore nego u vreme finansijske krize 2008. godine.
Proizvodnja i standard će pasti, ali će se vremenom i
podići. Trajniji i opasniji problem je strahovito
akumuliranje dugova. Američki privatni dugovi iznose 14.154
miljardi i veći su za 1.500 milijardi nego 2008. godine kada
je zbog njih izbila svetska kriza. Nacionalni dugovi (javni
plus intragovermentalni) Amerike iznose 25.300 (a članica EU
12.202) milijarde dolara. To je stanje pre sadašnje
neobuzdane emisije dolara i evra. Ako se ti Himalaji dugova
sruše, biće to katastrofa i patnja kakvu svet nije video,
jer nije bez osnova izreka da kad se Amerika zakašlje svet
dobije zapaljenje pluća. Pritom je koronavirus upečatljivo
pokazao koliko je ceo svet nepovratno globalizovan. Za virus
se možemo tešiti izmišljanjem da su nam ga donele životinje,
ali za dugove tog izgovora nema.
Ovu ekskurziju kroz nevolje završio bih tematskim povratkom
na početak citirajući Miljenka Jergovića: “Totalna
privatizacija zdravstva diljem svijeta ne samo da je
bezdušna, već je pristala uz eugeničke, rasističke i
fašističke principe prema kojima pravo na život imaju samo
oni koji su genetski, rasno i kapitalom jači i moćniji /…/
slabljenje javnog zdravstva vodi katasrofi za sve, pa i za
one koji su jako bogati”. Neozbiljno zvuči, ali su sami
Italjani shvatili da se jedino mogu pouzdati u ministra
zdravlja, koji se preziva Speranza – u prevodu Nada!
izvor:bif.rs ›››
Knjigu nisam čitao ali sam slušao njihov intervju na TV u
kojem su govorili o sadržaju knjige. [↩]
Na suđenju za korupciju Franćeska Storaće, predsednika
regije Lacio, čiji je Rim centar, ustanovljeno je da je
dotični prodao privatnicima za bagatelu 52 bolničke
strukture javnog sektora. [↩]
Podatak se odnosi na tzv. konvencionirane – privatne klinike
koje pružaju usluge i osiguranicima. To naplaćuju od
države/regije. [↩]
U rekordno smrtno ugroženom Bergamu čak 53 odsto. [↩]
.jpg)
_001.jpg)