Miomir Grujić Fleka video je nešto čega mi nismo bili svesni,
pomerao je granice i pre nego što su mnogi mogli da ih
shvate, a očigledno je da mi njega ni danas ne možemo da
dostignemo, kaže Darka Radosavljević, istoričarka umetnosti,
direktorka "Remonta" i dugogodišnja prijateljica umetnika,
radijskog glasa andergraunda, promotera rokenrola i
harizmatičnog gurua beogradske alternativne scene
osamdesetih i devedesetih godina.
Miomira Grujića Fleku
(1954 – 2003) nije jednostavno ukratko opisati. Ako se
izuzmu činjenice da je rođen u Šapcu, da je studirao prava i
potom diplomirao i magistrirao slikarstvo sredinom
osamdesetih na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, da
je još tokom studija u podrumu te ustanove pokrenuo
neprežaljeni klub „Akademija“ i tu ostao programski urednik
do kraja te decenije, sve ostalo, što se više zalazi u
njegov lik i dela, nosi rizik da se nešto nepravedno
izostavi ili se u formulaciji onoga što je bio i radio čak i
potpuno promaši. „Bio je jako kompleksna ličnost“, kaže
Darka Radosavljević Vasiljević.
Miomir Grujić Fleka
Foto: Goran Basarić
Istoričarka umetnosti
i direktorka nezavisne umetničke asocijacije i galerije „Remont“
poduhvatila se projekta „Javni ilegalac“ u kom se
multimedijalno stvaralašto Miomira Grujića Fleke predstavlja
u tri nezavisne celine. U Salonu Muzeja savremene umetnosti
otvorena je sinoć retrospektivna izložba, u galeriji „Remont“
u ponedeljak će biti izloženi donedavno sasvim nepoznati
aktovi iz njegovog opusa, a kroz nekoliko dana bi iz štampe
trebalo da izađe i monografija sa njegovim autorskim
tekstovima i intervjuima. U najkraćem, ko nije upoznat sa
njegovim radom osamdesetih, ostao je uskraćen za uvid u
autentične umetničke prakse u Beogradu (i šire), a ko
devedesetih nije slušao njegov Radio Šišmiš, teško da bi
mogao da stekne pravu sliku o toj deceniji. Ili bar o
šarolikom beogradskom umetničkom (i društvenom) podzemlju.
Fleka: Ko tebe autoritetom, ti njega identitetom
„Ko tebe autoritetom,
ti njega identitetom“, rečenica je iz jednog Flekinog
intervjua kojom je inspirisan prvi segment postavke u Salonu
MSUB. Tu posetioci mogu da se upoznaju sa kultnim Flekinim
tekstovima, od (satiričnih) napisa u omladinskoj štampi,
preko onih objavljivanih u vreme dok je bio urednik časopisa
4F, pa sve do njegovog „Prigovora savesti“, napisanog svega
nekoliko dana nakon oktobarskih promena 2000. godine, koji
zvuči kao da je juče napisan.
Miomir Grujić Fleka i
izložba „Javni ilegalac“ Foto: Vesna Lalić/Nova.rs
U drugom segmentu su
njegove slike iz osamdesetih godina, „bizarni spoj
‘slikarstva materije’ Tapijasa ili Fotrijea, pećinskog
slikarstva, religije rokenrola i jedne nadmoćne, vulkanske
ekspresije nezapamćene na beogradskoj sceni“, kako to kaže
slikar i muzičar Srđan Đile Marković, kao i grafike,
ilustracije, plakati i flajeri.
„Muški i ženski
princip“ Foto: Vesna Lalić/Nova.rs
U trećem segmentu, u
„Zombi zoni“, uz audio-vizuelne radove, kasete koje je
objavljivao kao Trotorock izdanja, prikazuju se i
dokumentarni filmovi sa Flekom: „Zombietown“ (1995) Marka
Hokera, „Paralelni svet“ (1995) Janka Baljka, Zorana
Petrovića i Vesne Pavlović, „Građanin X“ (1996), „Beogradski
intervju“ (1997) Dragane Kanjevac i „Akademija republika“
(1997) Zorana Vujovića i Dragane Kanjevac. Subotom tu može
da se vidi i čuje i „By Fleka – Glas undergrounda“ (2017)
Darka Pavlovića.
„A ovo je samo deo
priče o Fleki“, kaže odmah na početku Darka Radosavljević u
Salonu MSUB.
Izložba Javni
ilegalac Foto: Vesna Lalić/Nova.rs
– Neki od ovih radova
sigurno nisu mogli da se vide ranije, neki jesu. Ali ko je
video te radove? Oni su bili izlagani od sredine osamdesetih
do sredine devedesetih. I posle toga više nikad. Postoje
generacije koje su rođene mnogo kasnije i nikad nisu čule za
Fleku. I ovo je za njih premijera – navodi Darka
Radosavljević.
Aktovi
Pripremajući izložbu,
otkrila je „fascinantan broj crteža i grafika na temu
ženskog akta“. Ti aktovi nastajali su od sredine do kraja
osamdesetih i sada će njih tridesetak biti izloženi prvi
put.
Foto: Privatna arhiva
– Izložba u „Remontu“
bavi se samo aktovima, koje sam iskopala radeći na pripremi
retrospektivne izložbe. Koliko god da sam poznavala Fleku, a
mislim da sam ga dobro poznavala, nikada ih ranije nisam
videla. Bila sam iznenađena količinom tih radova i to mi je
bilo jako zanimljivo, da se izdvoji taj segment njegovog
rada, sa erotikom. Svi drugi njegovi vizuelni radovi,
nastali u onom kratkom periodu dok je slikao, bavili su se
jakim filozofskim temama i, pre svega, arhetipovima „muško –
žensko“. Sve je to jako dobro i rečito, ali mi je ovo bilo
iznenađenje i drago mi je što i to može da se predstavi
javnosti. Ali Fleka nije samo to. Fleka je jako kompleksna
ličnost. Osim bavljenja vizuelnim stvaralaštvom, on je
paralelno sa tim radio ozbiljne tekstove koji i danas stoje
i jako su važni i uputni za dalja tumačenja i percipiranje
umetničkih praksi. Sticajem okolnosti mogao je da radi tih
šest, sedam godina, kad je upisao Akademiju i završio je,
onda ga je sprečila bolest koja mu je onemogućila vid, a i
slabo se kretao. Nije mogao više da radi u oblasti vizuelne
umetnosti, ali je pokrenuo drugi fenomen: radio-performans.
I tad je „Radio Šišmiš“ dospeo u središte njegovog delovanja
– kaže Darka Radosavljević Vasiljević.
Radio Šišmiš
Zvuk flipera, rif iz
pesme „Fuck Off“ Džejn Kaunti iz vremena dok je još bila
muškarac i zvala se Vejn, i Flekina rečenica: „Kenjigradski
Diletanti… ponovo u akciji“, tako su počinjale emisije Radio
Šišmiša, svakog ponedeljka „od ponoći do trojke“ devedesetih
godina na tadašnjem Radiju B92. Ili „najgora govorno-muzička
pojava na planeti“, kako ju je opisivao njen autor.
Bio je to
eksperimentalni, anarhični kontakt-program, u kom je Fleka
bio neka vrsta radio-propovednika sklonog satiričnim
sentencama i(li) nadrealnim monolozima, spremnog da se
upusti u (filozofske) rasprave sa najrazličitijim slušaocima:
otpadnicima iz sistema, zalutalim kreativcima, heroinskim
zavisnicima, psihotičnim usamljenicima, dezerterima,
bolesnima, muzičarima između svirki, provalnicima,
fotografima bez filma u aparatu… Sve sa namerom da okrene
ogledalo „ružnom licu“ grada u doba ratova, gladi, inflacije,
izolacije i drugih „lepota“ represivnog režima.
Teme u Radio Šišmišu,
ako ih je bilo u pravom smislu te reči, plovile su od
praistorije do digitalnog doba, od mitova iz pretkolumbovske
Amerike, od religija dalekog istoka do verbalnih priručnika
o izbegavanju poziva vojne policije na Dušanovcu…
„Želim da
isprovociram ljude i nateram ih da reaguju“, govorio je.
Bio je to prostor
slobode kakav ni na tada slobodnom i nekonvencionalnom
gradskom radiju nisu uvek mogli svi da podnesu. Za razliku
od radio-voditelja koji bi sve uradili da prošire krug
slušalaca, Fleka je radio obrnuto. Čim neko počne da se
folira ili nameće ili jednostavno postane dosadan,
isključivao bi ih uz britko: „Pedala“. Bez iole nadmenosti,
jer je „o sebi mislio sve najgore“.
I sve to bilo je
podvučeno garažnim rokenrolom, pankom, art rokom i
psihodelijom, uz ponešto elektronike.
– Na tadašnjoj „devedesetdvojci“ je mogao da postoji Radio
Šišmiš. Tada je to bilo moguće, sada to možda i ne bi moglo
– primećuje Darka Radosavljević.
Grujić je i centralni
lik dokumentarca „Zombitaun“, snimljenog za britanski „Kanal
4“, a njegov glas čuje se i na stvari „The Magnificent“
sastava The KLF.
Bil Dramond opisao ga
je u svojoj knjizi kao „slovenskog Haulin Vulfa“.
„Neki glasovi, šta god reči koje izgovaraju značile, imaju
onaj trenutni prizvuk autoriteta, da su autentični. Fleka ga
je imao“, naveo je Dramond.
Bio je to glas
revolta, pobune, otpora i razuma kad je bilo potrebno.
„Moja lozinka je rokenrol“
Svoje samostalne
izložbe Miomir Grujić Fleka imao je u SKC-u i tamo je „uvodio
neku novu logiku odnosa umetnika prema umetničkoj sceni“.
Ali nije proizašao iz scene koja se tamo formirala krajem
sedamdesetih.
Izložba Javni ilegalac Foto: Vesna Lalić/Nova.rs
– Naprotiv. On je
došao iz jedne potpuno druge, rokenrol scene. Njegova druga
delatnost bila je vezana za organizaciju koncerata. Njega je
zanimao rokenrol i on je uhvatio taj talas osamdesetih, kada
se rokenrol zapravo prvi put povezao sa savremenom umetnošću.
I u trenutku kada je morao da prestane da se bavi vizuelnom
umetnošću, nastavio je da se bavi rokenrolom – napominje
Darka Radosavljević.
I u Radio Šišmišu je
ponavljao: „Moja lozinka je rokenrol“.
– Da, on je stalno
izdavao kasete alternativnih bendova i promovisao ih je kroz
svoje emisije. I to je bilo neko povezivanje vizuelne
umetnosti sa rokenrolom, što je opet prirodno ako se vratimo
u osamdesete i znamo koliko je rokenrol promenio i umetnosti,
i poeziju… – priča ona.
U izdanjima „Urbazona
Trotorock“ objavljivao je na kasetama Supernaut i još manje
poznate bendove kao što su Muskys, Crni lilihip, Wild Pigs
and Horses…
Tokom devedesetih,
Fleka je uradio i više autorskih video radova, napisao je
scenario i režirao je dokumentarni film „Trototerror Rock“
(1997), scenarista je „Pobune mašina“ (1994) sa bendom
Supernaut izvedenog u pratećem programu Bitefa…
Izložba Javni ilegalac Foto: Vesna Lalić/Nova.rs
Njegova „Urbazona“,
opisana kao projekat okupljanja, animacije i prezentacije
rada autora sa aktuelne domaće umetničke i muzičke scene, od
1993. pa do kraja milenijuma (ili pada režima u Srbiji, kako
je kome bliže), prerasla je i u društvenu inicijativu.
– Urbazona je značila
korišćenje umetničkog stvaralaštva kao otpor društvenoj
pojavi. Urbazona je bila taj ulazak u otpor do te mere da se
umetnički andergraund pretvara u društveno podzemlje, što je
tema koja može dugo da se elaborira. Ali u tom trenutku on
je bio otpor sistemu i ušao je u zaštitu građanskog društva
– ocenjuje Darka Radosavljević.
Poslednja emisija
Radio Šišmiša emitovana je pred bombardovanje 1999. godine.
Tokom leta sledeće godine, njegov projekat „Trotoletak“
putovao je Srbijom. Nakon pada režima u Srbiji, promenila se
i programska šema Radija B92. Fleka se tu više nije uklapao.
Na ulazu u Salon MSUB
je tekst „Prigovor savesti“, napisan oktobra 2000. godine.
Zvuči kao da je napisan danas. Darka Radosavljević primećuje
da su i drugi njegovi tekstovi takvi.
Darka Radosavljević Vasiljević Foto: Vesna Lalić/Nova.rs
– Ako pogledate
njegove slike i tekst, sve je to danas i ovde. On je čovek
koji je imao ogromne intelektualne kapacitete, instinktivne,
video je nešto čega mi nismo bili svesni. A tim tumačenjem
perfidnih odnosa oko nas, percipirajući i prozivajući te
apsurde, proizveo je neki drugi svet. Neverovatne stvari je
radio. Da li je to bio sticaj okolnosti ili njegova brzina,
ja to ne mogu da tumačim, ali očigledno je da mi njega danas
ne možemo da dostignemo. I to što je pisao, čak i ti njegovi
radovi s kraja sedamdesetih godina, danas važe. On je
pomerao granice pre nego što su mnogi mogli i da ih shvate.
I tek danas to možda može da se shvati – kaže Darka
Radosavljević.
Izložba Javni ilegalac Foto: Vesna Lalić/Nova.rs
A na pitanje gde se
čuvaju slike izložene na retrospektivnoj izložbi, samo
kratko, sležući ramenima, kaže: „Kod kuće“.
Dok traje izložba,
neke od emisija Radio Šišmiša biće emitovane na
onlajn Radio aparatu nedeljom od 23 sata, do 30. maja.
Štetu što se te emisije ne čuju ili, još gore, da se izgube,
Darka Radosavljević i Flekina porodica predupređuju time što
ih kače na miksklaud. Da ih čuju i nove generacije.
Što bi rekao Dušan
Kojić Koja, vođa Discipline kičme i jedan od Flekinih
prijatelja, u nešto drugačijem kontekstu, ali kao deo slične
priče iz vremena kada je Radio Šišmiš nastao: „Nova
iznenađenja za nova pokolenja“.
Autor: Matija
Jovandić
izvor: nova.rs ›››
.jpg)
