autor tekst 002 ›››

 

 

Miroslav Lazanski

 

Poslednja bajka 

Amerika danas vodi rat protiv vrednosti za koje se do juče borila

 Rusko zauzimanje prištinskog aerodroma 1999. godine bila je prva oružana konfrontacija Rusije i Zapada još od vremena kubanske raketne krize 1992. Možda će to u istoriji biti zabeleženo i kao događaj koji je označio početak drugog hladnog rata. Za vreme prvog hladnog rata meni su često prebacivali da stojim na strani Zapada, iako sam nastojao, a verujem i uspevao, da kada su u pitanju intervjui, imam podjednak broj generala i maršala i jednih i drugih i da posećujem vojne baze i SAD i SSSR. Sada, u drugom hladnom ratu, mislim da su Rusi u pravu, jer je Rusija ta koja poštuje civilizovane norme i suverenitet država, tobožnje vrednosti Zapada u prvom hladnom ratu.

 Kad su Rusi zauzimali prištinski aerodrom 1999. i kada su pokušali da avionima na Kosovo pošalju svoja pojačanja, Mađarska, Rumunija i Bugarska nisu dozvolile prelet ruskih aviona. To je bila sramotna odluka i kršenje zahteva iz rezolucije Saveta bezbednosti UN od 10. juna 1999. i sporazuma grupe G-7 od 3. juna 1999. U ta dva dokumenta se eksplicitno navodi da će „međunarodno civilno i bezbednosno prisustvo na Kosovu“ biti „pod pokroviteljstvom UN“ i da ruski kontingent „neće biti pod komandom NATO-a“. Naravno, NATO nije imao nameru da ispoštuje bilo kakve obaveze. Amerika je, čak i pre usvajanja rezolucije UN, uporno radila iza kulisa da bi osigurala da Rusija bude sprečena da igra bilo kakvu ulogu na Kosovu. Vašington se pri tome oslonio na bivše ruske vojne saveznike iz Varšavskog ugovora, koji su grozničavo čeznuli da uđu u NATO i u EU, i koji su bez oklevanja uradili sve ono što je Amerika od njih zahtevala. Što je značajna crta njihovog nacionalnog karaktera. Nedavno istupanje gospodina Borisova u Sofiji, kada je direktno potvrdio da je Bugarska torpedovala „Južni tok“ da bi udovoljila Vašingtonu – lišeno je svake pristojnosti i nacionalne časti. Tako postupaju samo marionete. Nekada sovjetske, sada američke. Verovatno sada u Moskvi mnogi proklinju Mihaila Gorbačova i njegove reforme, koje su srušile Sovjetski Savez i dovele NATO na granice Rusije. Pa je sada Rusija suočena s Amerikom, koja je rešila da uspostavi niz satelitskih režima u državama na granicama Rusije.

 Rusi su svesni da je ponovno uspostavljanje stare sfere uticaja za njih pitanje života i smrti. U međuvremenu, Amerika je proglasila pobedu u prvom hladnom ratu, ali umesto da uživa u trijumfu, ona je stalno tražila nove neprijatelje. Japan je bio prvi kandidat, ali kolaps indeksa Nikei ubrzo je okončao tu paniku. Onda su na red došle stare mušterije: Srbija sa Slobodanom Miloševićem, ruska mafija, kao da italijanska ne postoji, srpska patriotska mafija naoružana atomskom bombom, islamski fundamentalizam, Norijega, Sadam Husein, pukovnik Gadafi, Bašar el Asad, Kinezi i njihovo vojno jačanje, Vladimir Putin i Rusija.

 Traženje neprijatelja neizbežno stvara neprijatelja. Nažalost, Amerika se danas suočava sa svetom koji joj želi zlo. Kina mrzi Ameriku i ne veruje joj, ali suviše Amerikanaca i suviše Kineza zarađuju jedni od drugih da bi elite dozvolile rat. Japanu se smučilo da sluša američke prigovore zbog njihovog ekonomskog sistema i njihovog navodno nedovoljnog kajanja zbog silovanja Nankinga, ali sporovi sa Kinezima oko ostrva na Pacifiku donekle vraćaju Japan u američki zagrljaj. Latinoamerikanci su umorni od toga da im se stalno sudi i presuđuje samo na osnovu „napora koji se ulaže u borbu protiv trgovine drogom“. Brazilci više ne mogu da podnesu da slušaju pridike o uništavanju prašuma.

Što se tiče Rusa, oni su se odrekli sovjetske imperije, a da nisu ispalili niti jedan metak. Oko 25 miliona etničkih Rusa ostalo je raspadom SSSR-a izvan granica Rusije. Celokupno konvencionalno naoružanje sovjetske armije, izvan granica Rusije, ostalo je u novim državama, bivšim sovjetskim republikama. Boris Jeljcin je naivno poverovao da drugi neće pokušati da iskoriste slabosti Rusije. Poverovao je kako su Rusija i Zapad prijatelji i partneri.

 Vladimir Putin nije naivan i svestan je da se i drugi hladni rat vodi zbog istih pitanja kao i prvi: sloboda i samoopredeljenje država. Na jednoj strani su SAD i njeni sateliti, koji promovišu ideologiju „tržišne demokratije“, na drugoj strani su Rusija, Kina, Indija, Brazil, Južnoafrička Republika... Amerika danas vodi rat protiv vrednosti za koje se do juče borila.

 A Srbija, gde smo mi u svemu tome? Gde je nestala lepa bajka o EU i Kosovu, koja je ispunjavala našu štampu i zaokupljala naše političare? Dokle ćemo da slušamo zapadne ambasadore u Beogradu kako nas besramno lažu i sirotu Maju Kocijančič kako nemoćno koluta plavim očima ne uspevajući da smisli nekakav odgovor. Poslednji košmar naše naivnosti... 

izvor: www.politika.rs ›››

 

 

autor tekst 001 ›››

 

Miroslav Lazanski

Koliko košta istina

Ko god finansira neki medij, ili nekakvu istraživačku grupu, taj ima određeni interes.

Priznajem da se u ovim godinama moje novinarske karijere osećam pomalo glupo. Zapravo, ne znam koje sam ja to vrste novinar, pošto su kod nas već neko vreme najviše cenjeni „istraživački novinari” i „istraživačke grupe”.

Najviše su cenjeni od strane raznih funkcionera EU. Ne bih ovde da ulazim u to da li se takva istraživanja kod nas završavaju istinom, neistinom, ili poluistinom. Ali se, kako sada vidimo, završavaju debelom lovom iz fondova EU. Ako, tako i treba, valja nagraditi mlade istraživače-novinare. Kad ih već ne nagrađuje naša država, nagradiće ih neka druga. Meni je to simpatično, znate ono – ko neće da hrani svoju vojsku, hraniće tuđu.

Dakle, mladi istraživači-novinari kod nas na vreme su shvatili da su istina, poluistina i neistina obična roba koja se plaća, i koja ima svoju cenu na dnevno-političkom tržištu. Cena takve robe oscilira u zavisnosti od potrebe kupca i to je prirodni zakon tržišta.

Ono što je za mene dilema u svemu tome jeste zašto ti naši mladi istraživački novinari sve te istine, neistine i poluistine ne otkrivaju bez stranih donacija, odnosno, stranih para. Momci i devojke, bavite se istraživanjima, bavite se novinarstvom, otkrivajte istinu, dezinformacije i laži, ali bez toga da vas za taj posao direktno finansiraju iz EU. Ili sa Meseca.

Jer, bez obzira kakvu vi istinu, ili laž otkrili ostaće gorak osećaj da je to urađeno uz pomoć para stranih političkih struktura. I svako takvo vaše otkriće biće podložno ovakvom, ili onakvom osporavanju.

Odnosno, ko god finansira neki medij, ili nekakvu istraživačku grupu, taj ima određeni interes. Onaj ko tvrdi da to radi iz altruizma i čiste borbe za demokratiju, verovatno sve ostale smatra za debile. Da bi se pokrenuo neki medij na Zapadu potrebno je danas za početak najmanje milion evra. Ko vam da milion evra, taj želi i uticaj u takvom mediju.

U onoj nenarodnoj i nedemokratskoj SFR Jugoslaviji, što bi neki rekli u diktaturi, mi novinari otkrivali smo domaće afere bez stranih novčanih donacija. Aferu s „Gavrilovićem” otkrila je moja redakcija zagrebačkog lista „Danas”, aferu s fabrikom aluminijuma u Benkovcu smo, takođe, mi otkrili, nekoliko godina ranije aferu s prodajom i honorarima za knjige u Zagrebu, a u tu aferu bili su umešani visoki republički partijski funkcioneri, otkrio je dnevni list „Vjesnik”, aferu s „Agrokomercom” i aferu s Zimskom olimpijadom otkrili su drugi listovi.

Ali niko nas nije tada nazivao novinarima-istraživačima. Ili da nam, nedajbože, iz inostranih političkih struktura kapne neka lovica. Pa taj bi odmah fasovao zatvor, bio bi izdajnik svoje zemlje, a redakcija bi se ugasila.

No, vremena su se promenila, izdaja zemlje postala je vrlo relativan pojam, skoro da ne pamtim da je bilo ko u ovoj zemlji u poslednjih desetak godina osuđen zbog krivičnog dela špijunaže u korist druge države. Voleo bih da znam koliko slučajeva strane špijunaže naše službe trenutno obrađuju. Ta tema uopšte nije prisutna u našim medijima, istraživači tu temu ne dodiruju. Zašto?

Kada nas o istraživačkom novinarstvu u Srbiji onako pokroviteljski i prepotentno podučavaju političari i novinari sa Zapada onda se uvek zapitam zašto to istraživačko novinarstvo nije masovnije prisutno upravo u zapadnim medijima?

Recimo, kako je izrežiran masakr u Temišvaru, 1989. radi satanizacije Čaušeskua: prikazani leševi bili su klasično ušiveni posle autopsije. Zalivske laži u ratu protiv Iraka 1991. od crne plime, izbačenih beba iz 300 kuvajtskih inkubatora, do kapetana Karima i kormorana zaglibljenog u mazut...

U ulozi ucveljene bolničarke, koja je objašnjavala TV gledaocima slučaj „beba izbačenih iz inkubatora”, angažovana je kćerka kuvajtskog ambasadora u Vašingtonu. Klasična tehnika dezinformisanja.

Razlika u odnosu na laž? Eksplicitne laži su spektakularnije, ali su manje opasne od dezinformisanja prećutkivanjem. Jer, laž se na kraju razotkriva, dezinformacija je konstantna i svi je obično i prihvate.

U svojoj dosadašnjoj karijeri imao sam nekoliko svetskih istraživačkih tekstova: prvi sam napisao kako su i kuda američki avioni i helikopteri ušli u Iran prilikom neuspele operacije spasavanja talaca u američkoj ambasadi u Teheranu 1979. godine, prvi sam u svetu otkrio da sovjetski tenkovi T-72 imaju antineutronski oklop, prvi sam otkrio novu dužnost sovjetskog maršala Ogarkova kao komandanta Zapadnog vojišta.

Niko mi te informacije nije dao, jer ih ni u Jugoslaviji nisu imali, sam sam „kopao”. Moja redakcija lista „Danas” imala je zbog toga i pitanja sa „viših” mesta, ali tada su novinari birali glavne urednike.

Zato momci i devojke istraživači, tražite istinu. Ali bez stranih para. Ne dozvolite da informacije u Srbiji prave inostrani centri moći i da se takve informacije i prave za inostrane centre moći.

izvor: www.in4s.net ›››