biografija:
Momčilo Kapor (Sarajevo, 8. april 1937 — Beograd, 3. mart
2010) bio je srpski slikar, književnik, novinar, član Senata
Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike
Srpske.
Rođen je u Sarajevu 1937. godine
od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka
Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Kapori su poreklom
iz sela Mirilovići kod Bileće. Otac Gojko Kapor je radio kao
finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću
suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir
kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune
četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja
Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se
sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi
su poginuli osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko
njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj
retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da
dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas
i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi.
Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje
Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u
Beograd.
Po maturiranju Kapor se odlučuje
za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine
na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi
profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[2]
U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu
Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se
venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor
(1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić
kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove
napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za
rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih
tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri
smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve
književne večeri“.
Veliku popularnost kod publike
Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje
izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane
izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd,
Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca
otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke
biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“
(biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973),
Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac
(1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una
(1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove
edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča,
autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i
televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno
je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu
smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj
vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su
ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede
Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011
(1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i
iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989.
izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992.
izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira.
Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove,
među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality
(2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of
Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac
objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne
zadruge.
Prevođen je na francuski, ruski,
nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i
švedski jezik.
Dobrica Ćosić u svojoj knjizi
Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo
i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim
vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci
su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u
kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim
sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je
svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz
ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda
će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na
njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao
dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi
majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je
znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je
dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle
godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se
razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku
bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu
dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno
dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo
sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela
u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca
brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima
Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po
povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak,
postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u
Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu
dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu
se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je
nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i
književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“.
Ipak, na osnovu izvora Valerije
Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju
biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika
Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića
nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju
njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u
bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom
trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz
nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove
verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao
i sa njegovom knjigom Ispovesti.
Momo Kapor je bio član Senata
Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike
Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je
redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.
Umro je u Beogradu, 3. marta
2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica
raka grla. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom
groblju u Beogradu.
izvor:
wikipedia.org
›››
