Je li to sve što
ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje posle nje?
Telefonski broj koji
lagano bledi u sećanju.
Čaše sa ugraviranim
monogramima ukradene u “Tri lađara”.
Posle ljubavi ostaje
običaj da se belo vino sipa u dve čaše i da crte budu na istoj
visini.
Posle ljubavi ostaje
jedan sto u kafani kod “Znaka?” i začuđeni pogled starog kelnera što
nas vidi sa drugima. Posle ljubavi ostaje rečenica: “Divno izgledaš,
nisi se ništa promenila…” i
“Javi se ponekad, još
imaš moj broj telefona”.
I neki brojevi
studentskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju
tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Posle ljubavi
ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode.
Ostaju znaci ljubavne
šifre: “Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje
će imati početna slova mog imena”. Ušao je u amfiteatar i rekao: “U
našoj avangardi…” Poslao mi je poljubac.
Posle ljubavi ostaje
tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak –
spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje
rečenica koja luta kao duh po sobi: “Ja ću prva u kupatilo!” – i
pitanje: “Zar nećemo zajedno?”
Ovaj put ne.
Posle ljubavi ostaju
saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne.
Prepune pepeljare i
prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema
nikoga u blizini.
Fotografije snimljene
u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.
Posle ljubavi ostaje
povređena sujeta.
Metalni ukus
promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju
drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne
ostaje ništa.
Katastrofa!
◄•►
Traži se
Traži
se jedan svet, prekjuče iščezao...
Traži se nada...ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje
dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo:
delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav...
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj
sat što još uvek otkucava u našem pamćenju.
On se traži...
Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na
dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo
stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda
protekao ceo život.
I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život
što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao,
bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao
ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda
odnesen.
◄•►
.jpg)
