Nije da nije bilo "boljih"
pisaca, to je odviše lako dokazati i sasvim besmisleno
dokazivati, ali ima taj neki element koji je samo Kapor
mogao uneti u naše osećanje sveta
Srećni ljudi
prodeveraju čitav život sa jednom ličnom bibliotekom, koja
tokom dugih decenija raste, menja se i sazreva onako kako to
čini i njen vlasnik. U tom smislu, nisam srećan čovek. Moja
prva biblioteka i ja razišli smo se negde u jesen 1991: ja
sam otišao, ne znajući još pouzdano da odlazim zauvek, a ona
je ostala tamo, u Aleji Viktora Bubnja 3, stan 136, kat
XIII. Moglo je biti i drugačije, ali bilo je tako, i tu
pomoći nema. U mojoj prvoj biblioteci bilo je oho-ho knjiga
Mome Kapora, i sve su bile bar po jedared pročitane,
pozajmljivane okolo, ispodvlačene: Foliranti, Provincijalac,
Ada, Beleške jedne Ane, Od sedam do tri, Una, I druge priče,
Off… Plus ona knjiga u kojoj je Laki Pisac, kaogod Henri
Miler, pisao o knjigama svog života, dakle, takođe o jednoj
ličnoj biblioteci, ali od one nematerijalne sorte, one koju
nosiš u sebi pa ti je niko ne može uzeti, niti se ikako
možete rastaviti dok si živ.
Eh, taj tvoj Momo
Od tada, od tog
pravog jesenjeg, takoreći žanr-rastanka, rodila se i raste
moja druga, nadam se i poslednja lična biblioteka. U njoj
tih knjiga nema, kao što nema i mnogih drugih kojih je u
prvoj bilo. Nedavno sam, ima tome godinu ili dve, u
antikvarnom odeljenju jedne beogradske knjižare naleteo na
Kaporovog Provincijalca, ono izvorno izdanje Biblioteke Hit,
onakvo kakvo sam nekad imao. Da, tada sam shvatio: kod kuće,
u svom Drugom Životu, imam sve knjige Mome Kapora koje,
najblaže rečeno, ne volim, i ni jednu jedinu knjigu Mome
Kapora koju volim; a volim sve knjige koje sam nekada voleo,
jer ne znam kako se to, dođavola, prestaju voleti knjige,
kao da one mogu biti odgovorne za moguće potonje
nepodopštine svog pisca. I onda sam kupio tog Provincijalca
i odneo ga kući, da imam u Drugoj biblioteci bar jednog
Kapora iz Prve, možda i ne zarad njega, pisca, nego zarad
mene, čitaoca: kao malu potvrdu da sam i dalje onaj koji sam
bio Onda. Iz nekog razloga mi je to bilo važno; razumeće oni
koji shvataju. I rešio sam da tog Provincijalca čim prije
iznova pročitam, da vidim hoću li osećati nešto, šta god to
značilo. Ali to, naravno, nisam učinio, nisam dospeo, obuzet
dnevnim obavezama i strastima. Trebalo je da umre njen pisac,
pa da je se napokon latim. Otvorio sam je juče, oko deset
pre podne; zaklopio sam je, pročitanu do kraja, oko tri
poslepodne. Šta je stalo između? Šta je videlo oko jednog
neuporedivo iskusnijeg, prefriganijeg, a valjda i ciničnijeg
čitaoca od onoga koji je tu knjigu prvi put čitao, pre nekih
hiljadu manje devetsto šezdeset i sedam-osam godina? I to
čitaoca koji se sa piscem razišao, temeljito za temeljitije
ne može biti, u jednoj fundamentalno važnoj stvari života i
smrti, časti i sramote?
Da, sve je tu, i
dalje. Možda malo iskrzano i precvetalo, s aromom jedne već
poodavne epohe, ali ipak. Sve ono zbog čega je Kapora
sedamdesetih i osamdesetih voleo onaj bolji deo jedne
nestale, ubijene i strvinarski razvučene zemlje. Onaj smisao
za detalj, onaj nekako šansonjerski gvint da se uđe pod kožu
bezbrojnim ovisnicima jednog sentimentalnog vaspitanja. Ona
bogomdana veština da se uoče i opišu, da prodišu naše Line
Koen pre nego što ih i sretnemo, pa kada ih sretnemo,
znaćemo odmah da su to one; a svako u životu ima jednu samo
svoju Linu Koen, inače je džaba živeo. I ona ganutljivost je
tu, dakako, odlično je to uočio komšija Bazdulj. Ih, nije da
nije bilo "boljih" pisaca, naravno da jeste, to je odviše
lako dokazati i sasvim besmisleno dokazivati, ali ima taj
neki peti, deveti ili šesto osamdeseti element koji je samo
Kapor mogao i umeo uneti u naše osećanje sveta. Eto, žao mi
je što ću razočarati usukane, a odocnele moralizatore i
bezalatne mlatitelje sasušenih gloginja (ma, serem – nije mi
žao; baš me briga za njih), ali sve je tu, i dalje, "svemu
uprkos". Čemu uprkos? Svemu. Svemu onome o čemu sam pisao
dosta puta, vaktile, i čemu nemam ništa da dodam, ali bogme
ni da oduzmem. Svemu što je pisac govorio i činio, a vala i
pisao, od onog vremena kada smo se moja prva biblioteka i ja
nevoljko razišli. Tada je, negde u to doba, pisac rešio da
pripadne nekim drugim i drugačijim čitaocima; ovakvi kao ja
više nisu zadovoljavali njegove kriterijume. Valjda sam zato
bio tako posebno ljut na njega, zato što sam se osećao
ostavljenim; ta, sigurno se nisam mogao ljutiti na đoge i
noge, jer sa njima i njihovim knjigama nikada ništa delio
nisam.
Momčilo Momo Kapor
bio je godište mog oca Sretena. Ima ona životna dob,
otprilike tinejdžerska, kad ti tvoj otac ni u čemu nije
dobar, i šta god da čini, čini pogrešno. Bilo mi je, u toj
magarećoj dobi, neverovatno da su Kapor i moj otac vršnjaci:
Momo u džinsu, u džezu, u vinu, u Njujorku, u urbanom light
veltšmercu jedne nove i drugačije osećajnosti, a moj otac u
oficirskoj uniformi, ili u bezličnom civilnom odelu, tako
običan i svakodnevan. Rodili su se zajedno, a živeli
odvojeno: njihovi svetovi kao da se nisu dodirivali. A kad
bismo se nešto zakačili – uglavnom na bolnu temu šta će biti
sa mnom – moj bi dobri i divni ćale ponekad nemoćno znao
reći eh, taj tvoj Momo Kapor, kao da je odnekud baš u tom
svom ispisniku-dekadentu video koren moje neizbežne propasti
i zastranjenja. Proći će od tada možda i tuce godina, doći
će Mračna Vremena, i ja ću se zateći usred jedne od onih
besmislenih sinovsko-očevskih "političkih" prepirki, pa ću
jednom reći ocu eh, taj tvoj Momo Kapor. Jer, Momo je u
međuvremenu nekako promenio stranu, i više nije bio moj,
naprotiv, vratio se svetu očeva, a i to samo u tranziciji ka
mitologizovanom svetu dedova, pradedova… I tako do
Postanja.
Nakon mog poslednjeg
teksta o njegovim Nevoljenim knjigama, Kapor mi je uvijeno
replicirao u NIN-u jednom ne mnogo smislenom filipikom, ne
spominjući mi doduše odioznog imena, ali crtajući nešto
nalik na moj portret – u njegovu crtačku veštinu bar niko ne
sumnja – i nazivajući me, ako dobro pamtim, hodajućim
grobljem hamburgera. Smejao sam se slatko toj malo
detinjasto povređenoj uvredi, hamburgere uopšte ne jedem,
ali to što taj pokušaj uvrede sadrži valjda ionako nisu oni
pravi hamburgeri, od mesa, nego su kanda neki isfantazirani
ideološki hamburgeri, koji baš lepo idu u paru sa ideološkom
koka-kolom, mada onu pravu, s mehurićima, takođe ne pijem.
Naprosto, tako je taj i tadašnji Momo, kroz tu vrstu koprene,
video jednog svog nekadašnjeg čitaoca, onako isto kako su
njega samog nekada davno, u jednom strašno bivšem životu,
videli ždanovčići-komesarčići jednog smešnog, ali i opasnog
drvenog jezika: kao agenta mrskih imperijalističkih snaga…
Onaj Džojsov sneg
koji prekriva žive i mrtve prekriće i Kaporov grob, kao i
grobove svih nas; nema tu ni poente ni utehe. Učinjeno se ne
da ispraviti, pokvareno i zatrovano ne da se vratiti u
prvobitno stanje. Ali ja ću ipak nastojati da malo-pomalo u
moju Drugu biblioteku naselim Folirante, Unu, Adu, Anu, Od
sedam do tri i ostale davne stanovnike mog sveta, i to
isključivo u njihovim izvornim izdanjima. Ne znam je li to
sentiment, ili dug, ili šta je? I ako je dug, onda prema
kome – piscu ili sebi samom? Ili je sve to možda najpre zbog
Line Koen? Nema toga što čovek neće učiniti zbog Line Koen,
je li tako, Pišče?
.jpg)