Kod nas nikada ništa nije normalno kao kod ostalog sveta:
Koje su naše mane i vrline, kakav
smo mi narod i kako nam je nemoguće udovoljiti slikovito je
opisao slavni umetnik
Dragi naši u tuđini, mi smo hvala
Bogu dobro i zdravo, što i vama od sveg srca želimo. Ne
sećamo se baš tačno kad ste otišli odavde i jeste li možda
zaboravili na nas i naše mane i vrline, pa vas podsećamo
ovim malim pismom kakav smo mi narod i kako nam je nemoguće
udovoljiti.
Kod nas, naime, nikada ništa nije
normalno kao kod ostalog sveta. Evo, na primer, slušao sam
najmanje dve-tri godine kako Beograđani kukaju što se klima
promenila i što više zima nije zima, a leto leto, i kako
nema prelaznih perioda, nego pravo iz majica u džempere!
Stari Beograđani se sa
nostalgijom sećaju nekadašnjih snegova, koji bi toliko
napadali da se išlo kroz prave bele tunele. Pri tom
zaboravljaju da su u to vreme bili mali i da su snežni
zidovi bili viši od njih. Ali, svejedno! Evo, sad kada
najzad pada sneg, nastade prava panika; saobraćaj u kolapsu,
kao da su u pitanju snežne lavine, a ne svega tridesetak
centimetara snega; lede se vodovodne cevi, a spikeri sa
lokalnih radio-stanica upozoravaju Beograđane da ne izlaze
napolje bez preke potrebe. Jednom rečju — katastrofa!
Klinike pune onih što su polomili
noge na ledu ili onih drugi, kojima su ledenice sa krova
pale na glavu. Gradske komunalne službe zaprepašćene i
zatečene snegom u februaru koga niko nije očekivao, svi
kukaju kako im je hladno i kako će se posmrzavati do
proleća. Kod nas postoji čak i jedno selo, zove se Šavnik,
koje je svake godine zatrpano smetovima i odsečeno od sveta
da bi voditelji televizijskog dnevnika imali čim da počnu
najvažnije vesti. Srbi sede ispred ekrana i ogovaraju
sopstvenu zemlju.
Neki, koji su bili u Švajcarskoj
i Nemačkoj, zažareno govore kako su tamo i usred najvećih
zima putevi čisti kao da imaju podno grejanje, a vidite,
kako je kod nas! — zaključuju, zaboravljajući da Švajcarsku
nije pravio njihov deda, nego švajcarski.
Onda dočekamo nekako leto, kad
ono vrućine — dva meseca ni kapi kiše, takođe katastrofa.
Suša će nam uništiti sve živo, ovo je potpuno nenormalno! E
onda počnu kiše, ali to nisu one kiše što padaju po
normalnim zemljama, nego naše, srpske. To nije kiša, nego
elementarna katastrofa, opšti potop. Seljaci sede na
dimnjacima svojih kuća, deca se brčkaju po plićacima, a
krave plivaju leđno sa sve četiri noge uvis. Čudo.
Isto tako je bilo i u socijalizmu
za vreme koga smo čeznuli za kapitalizmom, pa da malo i mi
živimo kao ostali svet. Ali, đavola, kad nam dođe dugo
sanjani kapitalizam, to ni izbliza nije bilo ono što smo
očekivali. Bitange se obogatiše preko noći, a po ulicama
započe pucnjava kao u filmovima o Čikagu iz dvadesetih. Nove
gazde pokupovaše sve živo i pootpuštaše pola zemlje: jednom
rečju — katastrofa!
"Dođu vremena — pisao je Ivo
Andrić — kad pametni zaćute, budale progovore, a fukara se
obogati." Ima li išta tačnije od toga?
Jednom rečju, emisija Tražili
ste, gledajte!
Ili što reče jedan: "Da prođe i
ova demokratija, pa da živimo k'o ljudi!"
autor
poslanica
.jpg)
