Nekako, imam utisak da iz nedelje u nedelju svako od nas
piše isti tekst. I nekako, sve više sam ubeđena da drugačije
i ne može biti. Moja malenkost, recimo, počinje sve više da
piše "generalno uzevši u razmatranje", dok mnogi od mojih
uvaženih kolega pišu, naprotiv o detaljima, jer đavo se
skriva u detaljima, ponekad, videsmo ovih dana, i u pepelu.
Pa, kako iz objektivnih razloga ne mogu da se bavim
detaljima, jer iz objektivnih razloga ne mogu da dreždim na
elitnim mestima i da znam šta je ko rekao, ko je kome rekao
i čiji su naši novci, ali, kad ponekad uspem da se denem na
nekom prometnijem "društvenom mestu" naslušam se takvih
stvari, da tek tada shvatim zašto tako teško pratim
društvene mreže i potanko informisane ljude, mada nikako ne
i svrhu njihovog političkog angažmana. Mržnja bez granica?
Neznanje izvan tabloidnog? Apsolutno odsustvo empatije u
svakom deliću društva. Čini se, kao da je egzaktna, jasna,
nedvosmislena istorija u javnom diskursu zabranjena, da se
skriva šta je to od nje zvanično prihvaćeno (na školama,
recimo) jer, je i istorija, kao nauka, podelila sudbinu
društva: oboje su ad hok, oboje kulise, a svako vreme može
sve preinačiti.
_001.jpg)