Nije sporno da proteklih godina ima sve više demonstracija i
građanskih pobuna u Sjedinjenim Američkim Državama.
Sve je veći jaz između bogatih i siromašnih i to naročito u
SAD, piše Dojče vele. Sve je više onih koji, kao što je
pisao Marks, „nemaju šta da izgube sem svojih okova“. Da li
su nemiri u toj zemlji prvi znaci novog, velikog previranja?
Pol Tjudor Džons poznat je u Americi kao menadžer
hedž-fondova. Intervjue daje veoma rijetko, ali prije
nekoliko nedelja stajao je na pozornici konferencije o
inovativnosti TED Talk u Kaliforniji. Tamo je javno
kompletno američko društvo uporedio sa narkomanom. „Prvi
korak jeste uvidjeti da imaš problem“, kaže Džons. Manija za
postizanjem dobiti postala je u toj meri sama po sebi
razumljiva, da društvo više uopšte ne primećuje da tako
uništava samo sebe.
Pol Tjudor Džons i lično posjeduje veliko bogatstvo od oko
četiri milijarde i 600 miliona dolara, ali i njega brine sve
dublja ekonomska nejednakost. Jedan procenat stanovnika u
SAD ubire čak oko 20 odsto prihoda čitave zemlje. Do kraja
sedamdesetih godina prošlog vijeka to je bilo upola manje.
„Jaz između najbogatijih i najsiromašnijih će se zatvoriti“,
nastavlja Džons, „ili putem revolucije, višim porezima ili –
ratom.“
Mada je i sam, zahvaljujući načelima slobodnog tržišta,
basnoslovno bogat, Džons već godinama poklanja novac i
osniva fondacije za opšte dobro. Ipak, kad takav
super-bogataš izgovori riječ „revolucija“, to izaziva pravi
skandal u američkim medijima.
Nije sporno da proteklih godina ima sve više demonstracija i
građanskih pobuna u Sjedinjenim Američkim Državama. Počelo
je 2011. sa pokretom „Okupiraj“ (Occupy), a uslijedila je i
pobuna studenata koji više ne žele da se prekomjerno
zadužuju kako bi plaćali školovanje. I zaposleni u uslužnim
djelatnostima zahtijevali su veće minimalne nadnice, a lako
može biti da su i rasni nemiri zbog nasilja policije usko
vezani sa ekonomskim beznađem tamnoputog stanovništva jer su
oni i bili najžešći u gradovima i opštinama s najnižim
prihodima.
Decenijama zapostavljeni
„Mnogima su se ti nemiri učinili kao apolitični i bez
ikakvog cilja“, smatra Dejvid Hajsen. On je profesor
američke istorije i predaje na uglednom univerzitetu Jejl u
Nju Hejvenu. Međutim, prema njegovom mišljenju, to je
potpuno pogrešno. Ti nemiri su često rezultat i reakcija na
dugogodišnje ekonomsko zapostavljanje, nedostatak
investicija i diskriminaciju piše Dojče vele.
I Martin Luter King svojevremeno je rekao: „Ustanci su govor
onih koje ne slušaju.“ U istoriji su i suviše često neredi i
protesti bili početak revolucije i novog poretka. Profesor
Hajsen podsjeća da je i radnički pokret krajem 19. i
početkom 20. veka počeo slično: „Razaralo se tuđe
vlasništvo, dinamitom su razarali rudnike i pruge. Godine
1916. organizovan je čitav niz istorijski poznatih
štrajkova“, objašnjava profesor. On je i autor knjige o
radničkim pobunama u SAD u tom periodu, prije svega u
Njujorku. Često se zaboravlja da je nasilje bilo elementarno
sredstvo radničkog pokreta.
Isti interesi
Međutim, istoričar Hajsen ne vjeruje da Sjedinjenim Državama
predstoji nova revolucija: „Aktivisti za povišicu minimalne
plate, radnici, studenti koji stenju pod kreditima, ali i
aktivisti kampanje 'Crni život je vrijedan' – svima njima će
možda još biti potrebno vrijeme da shvate da zapravo imaju
isti interes kao protivnici sistema koje ugnjetavaju i
diskriminišu.“
Naravno da milijarder Džons ne želi revoluciju i zato poziva
firme da se više angažuju u društvu. Jedna od neprofitnih
organizacija koju je osnovao sprovodi istraživanje o tome
kako bi taj angažman trebalo da izgleda i šta bi njime
trebalo da bude postignuto. Istovremeno, Džons već
tradicionalno finansijski pomaže američke republikance koji
odlučno odbijaju da povećaju plate radnicima. Profesor
istorije Hajsen objašnjava da je i toga već bilo u
prošlosti: „To je takozvani filantropski kapitalizam.“
Dojče vele prenosi da načelo takve misli jeste da bi
bogataši i uspešni preduzetnici trebalo da imaju moć da
odlučuju o tome kako će novac biti raspodijeljen. Donacijama
i fondacijama oni žele da izbjegnu političke pokrete koji bi
lako mogli da završe u haosu i bez kontrole. „Ako razmislimo
o tome – to je fundamentalno nedemokratski oblik borbe
protiv ekonomske nejednakosti u društvu“, misli profesor. A
pogotovo onda ako se u istom dahu kaže kako se ne želi da se
povećaju nadnice.
Dobročinstva američkih bogataša
Postoji velika razlika između socijalnom angažmanu bogataša
u SAD i u zemljama Evrope, naročito na području kulture i
obrazovanja. „Toj velikodušnosti možemo da zahvalimo za
veličanstvene institucije kulture koje i danas postoje – od
koncertne dvorane Karnegi hol, pa do univerziteta u Čikagu,
ili 'Stanforda' u Kaliforniji“, podsjeća Hajsen.
Sve su to – i još mnoštvo drugih škola, univerziteta,
muzeja, galerija i instituta – institucije koje su osnovali
bogati industrijalci. Ali i u tom periodu su bogati
postajali još bogatiji. Filantropija i dobročinstva neće
mnogo pomoći u smanjivanju jaza između bogatih i siromašnih.
Ostaje možda još samo ona treća, i po Pola Tjudora Džonsa
neželjena mogućnost, da se smanje ekonomske razlike u
društvu – viši porezi. Među ekonomistima ima mnogo
pristalica toga da se bogatima razrežu veći porezi, ali, s
druge strane, među lobistima koji djeluju u Vašingtonu
takvih praktično nema. „Bilo je velikog natezanja između
republikanaca i demokrata već kad se raspravljalo o
povećanju poreza za najbogatije za nekih tri odsto na, čini
mi se, 39 procenata“, podsjeća profesor Hajsen. „Šezdesetih
godina prošlog vijeka tu smo imali najvišu stopu poreza od
90 odsto. Poredeći to današnje rasprave su praktično
apsurdne.
.jpg)
_001.jpg)