Jugoslavija je izgrađena na ideji
da u njoj Južni Sloveni neće ostati slabi i podeljeni
narodi. Ujedinjeni u Jugoslaviju ne bi bili lak plen
imperijalističkim namerama, kao što se događa danas.
Činjenica je da je posle Drugog svetskog rata socijalistička
Jugoslavija postala neka vrsta evropske priče o uspehu.
Između 1960. i 1980. zemlja je imala jednu od najvažnijih
stope ekonomskog rasta u svetu, pristojan životni standard,
besplatnu zdravstvenu zaštitu i obrazovanje, zagarantovano
pravo na posao, jednomesečni plaćeni godišnji odmor, stopu
pismenosti od preko 90 posto, i prosečan životni vek od 72
godine. Koliko ja znam, ni jedna od država Balkana danas ne
može da sanja ni pola ovog prosperiteta. Takav napredak je
među zapadnim silama izazvao želju da unište Jugoslaviju.
Multietničko stanovništvo zemlje je imalo povoljan javni
prevoz, stanovanje i komunalije. Neprofitna ekonomija bila
je uglavnom u državnom vlasništvu, što nije primer zapadne
demokratske ljubavi. U to vreme su od resursa daleko bili
Nemačka, Francuska ili Velika Britanija, a bankari Londona i
Luksemburga nisu mogli da izvlače milijarde iz
socijalističkog sistema. Jugoslavija je morala da umre, a
Regan, Buš stariji i mlađi i Klinton su pomogli da se to
dogodi.