Tekst

autor tekst 002 ›››

Predrag Popović

Izaziva li Vučić građanski rat?

Nudi sve - za ništa

Normalnim ljudima rat je rat. Aleksandru Vučiću je rat brat. Nesposoban da funkcioniše u uređenom sistemu, u zakonima definisanim okvirima, svesno izaziva krize i sukobe. Kao taoce, građane Srbije drži u uslovima haosa, svom prirodnom staništu. Dok je bio radikal, gorljivo je huškao na rat. Srbe, bolje od sebe, slao je na frontove, ponosan što ih spasava od starosti i prirodne smrti. U vreme bombardovanja, junačkim jurišom na državnu imovinu oslobodio je 117 kvadrata dobro parketiranog stambenog prostora u beogradskom luksuznom naselju. Šta nam sada sprema? Vučić nudi sve, da bi dobio ništa. Misli da će tako da ga ostave da vlada kao Kim Džong Un, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj

Oficirima, koje je u to vreme primao na sastanke u vladi i stranci, objašnjavao je da je poklonjeni stan prihvatio kako bi zbrinuo porodicu, da se ne muče ako on pogine. Tada su tuđe porodice ostajale bez kuća, imovine i svojih bližnjih. Za utehu su imale samo činjenicu da malom Aleku nije falila ni dlaka s glave.

Iako je bio tvrdi radikalski velikosrbin, Vučić je upravo na taj način, čineći najviše zla Srbima, dokazao da nije šovinista. Zato su mu američki i evropski mešetari dali ponudu da pređe na stranu pobednika, dojučerašnjih neprijatelja. Vučić je shvatio da su mu sve stvari koje je želeo - vlast, moć, novac - na dohvat ruke, bilo je dovoljno samo da povije kičmu. Ništa lakše od toga, navikao je. Sa strancima je postigao odličan kompromis: njima Kosovo, njemu neograničena vlast.

Vredno i predano, kao nekad one iz zemunskog Magistrata, sad izvršava naloge iz Vašingtona i Brisela. Učvrstio je državnost albanskog Kosova, uništio ono malo preostalih srpskih institucija, koje su opstale i posle 1999, odrekao se prava na elektroprivrednu i telekomunikacijsku infrastrukturu, na firme i ostalu imovinu Republike Srbije, rasturio nacionalne političke organizacije i instalirao naprednjački kartel, koji služi ostvarenju interesa Hašima Tačija, Ramuša Haradinaja i ostalih političkih i poslovnih partnera s tog prostora.

Zauzvrat, dobio je dozvolu da od Srbije napravi lični feud. To je i uradio.

Zloupotrebom službenog položaja, pretnjama i nasiljem zaveo je strahovladu u kojoj su njegov interes i njegova reč jači od Ustava i zakona. Državne institucije ne postoje, policija i sudovi nisu ništa drugo do servisi zaduženi za zaštitu članova njegovog klana i progon protivnika. Sva moć je u njegovim rukama, samo on odlučuje o sudbini sedam miliona podanika. I, opet, nije srećan. Đavo mu ne da mira, ne da mu da opušteno igra svoju predstavu i uživa u patologiji kojom je zarazio sve oko sebe. Uslovljen karakterom, Vučić i sad, kad ima apsolutnu vlast, svakim svojim potezom izaziva sukobe u celom društvu. Može da se razume to što je posvađao opoziciju, to mu je u interesu, ali on kida šavove koji povezuju sve socijalne slojeve. Podelio je tajkune, penzionerska udruženja, radničke, policijske i vojne sindikate, medije, sportske klubove i njihove navijače, đake u školama i porodicama...Jednima otima što je njihovo, drugima daje što nije njegovo. Pritom, iskreno i neskriveno mrzi sve, jednako one koji mu se protive kao i kukavce koji ga podržavaju.

Sa svoje božanske visine, Vučić mržnju širi po naopakoj vertikali u čijem vrhu se nalazi naprednjački kartel. Na državne funkcije postavio je preparirane radikale.

Ne zbog starog drugarstva, nego zato što ih dobro poznaje, zna da su spremni na sve kako bi zadovolji lukrativne ambicije i sakrili tragove starih prevara. Maja Gojković i Igor Mirović se vode logikom „bolje biti 10 godina na vlasti, nego 10 godina u zatvoru". Bespogovorno izvršavaju svako Vučićevo naređenje, znaju da im nad glavom visi korupcionaška afera oko ATP „Vojvodina". Slični razlozi garantuju poslušnost Jorgovanke Tabaković, Miloša Vučevića, Jadranke Joksimović i ostalih lečenih radikala.

S njima je lako, ali Vučiću sreću kvari stanje u vrhu SNS-a. Koga god pogleda, svako mu liči na njega, svi su pohlepni konvertiti bez ikakvih moralnih principa. Dirljiv je način na koji ga kopiraju, recimo, Milenko Jovanov i Marija Obradović.

Ali, kako da u njih ima poverenja kad su dokazali da im je do lojalnosti stalo koliko njemu do Karlobaga? Uveren da im je već dao više nego što zaslužuju, Vučić namerno diže tenzije i raspiruje sukobe. Dok se međusobno glođu, ogovaraju i sabotiraju, nemaju vremena i snage da se njemu suprotstave. Taj model je primenjen u svim delovima naprednjačkog ganga, od Predsedništva do mesnih odbora. U stotinak opština SNS nema legalno izabrano rukovodstvo, a odluke se donose isključivo u Beogradu. U dobro režiranom haosu sve zavađene strane gledaju samo u Vučića, nadajući se da će doneti rešenje u njihovu korist; zato ćute i trpe.

Svaku izbornu kampanju finansirali su bogataši iz SNS-a, a na terenu su je izneli stranački aktivisti. Uložili su novac, vreme i energiju, sramotili se pred normalnim ljudima, rođacima i komšijama, nadali se da će dobiti određenu satisfakciju, a na kraju su ostajali kratkih rukava. Na poslednjim beogradskim izborima SNS je osvojila vlast zahvaljujući žestokoj kritici „žutog preduzeća" i novcu koji su uložili mnogi privrednici, kojima su poslove otimali ili uništavali razbojnici iz Demokratske stranke. Vučić im je uzeo novac i vlast, pa na čelna mesta postavio Sinišu Malog i Gorana Vesića, najmračnije simbole DS-a. Pred parlamentarne izbore, dok su autobusima špartali s kraja na kraj Srbije, niko od naprednjačkih sendvičara i njihovih sponzora, nije ni čuo za Anu Brnabić. I u vrhu stranke vladalo je ubeđenje da vođa neće opet ostaviti na cedilu i na najuticajniju funkciju postaviti nekoga ko nije ni član SNS-a. To više govori o njima nego o njemu.

Poštenje i poštovanje od Vučića mogu da očekuju samo kompletni kreteni. Prevareni su, ali ne smeju da puste glasa, da ne iznerviraju psihopatu koji ih vodi.Strah je opravdan. Vučić je to dokazao na tri primera. Kako to biva s diktatorima, najugroženiji su oni koji su mu najbliži. To najbolje zna Tomislav Nikolić. On je bio adresa kojoj su se obraćali strani manipulanti, domaći politikanti i njihovi tajkuni. Političku, medijsku i finansijsku podršku za razbijanje Srpske radikalne stranke nije dobio Vučić, nego Nikolić. Na talasu njegove izborne pobede Vučić je uzjahao Srbiju. Čim je zaglavio nogu u vrata, pokrenuo je dve paralelne akcije: da diže svoj rejting i obara Nikolića. U ratu nije birao sredstva. Preko svojih biltena detaljno je obaveštavao javnost o Nikolićevim švalerkama, vanbračnoj deci, bahaćenju pokondirene Dragice i korupcionaškim aferama u njenoj Fondaciji. Jeftinim trikovima, podržanim podmićivanjem i pretnjama, Vučić je lako i brzo razbucao bajčetinski klan, preuzeo stranku i državu i svog drugog političkog oca oterao na političku deponiju.

S obzirom da je njihov odnos i ranije bio obeležen isključivo sukobima, niko se nije iznenadio ishodom konačnog obračuna. Međutim, udarom na Dejana Anđusa, dugogodišnjeg iskrenog prijatelja, Vučić je pokazao da nema zaštićenih, biće uništen svako ko mu se suprotstavi. Don Alek je starom drugaru namestio prljavu aferu, odredio pritvor, napisao optužnicu i trajno ga kompromitovao, sprečivši mogućnost da jednog dana postane kredibilan svedok-saradnik. Svima je jasno da je Anđus pao u jamu koju je iskopao Vučić, ali nijednog naprednjaka, posebno ne one koji su i sami koristili priliku da preko jurodivog novinara dođu do diktatora, ne zanima istina i pravda. Uplašeni, sakrili su se u mišju rupu.

Na udaru diktatorovog besa trenutno se nalazi njegovo političko čedo Nebojša dr Stefanović. U klasičnom mafijaškom stilu, Vučić ga javno grli, miluje i ljubi.

Doktor glumi da mu je lepo, smeška se prislonjen na vođine oble grudi. Tako je pred novinarima. Kad se oni raziđu, Stefanović ostaje sam i zabrinut. Kako i ne bi bio kad ga je targetovao nemilosrdni predator.

Nebojša Stefanović je slab, slinav, mekan, nikakav... Milion puta je potvrdio tačnost takvog utiska. Međutim, nije samo takav. Obavljajući prljave poslove za gazdu Aleka, na osnovu 15-godišnjeg iskustva naučio je kako se unutar stranke prave paralelni centri moći, postavljaju „svoji" ljudi i širi uticaj. Naučio je i kako se arhiviraju podaci i dokumenti koje vođa, a i ostali članovi dvorske svite, ne žele da vide u medijima. Iako Stefanović javno ne narušava omertu, u poverljivim razgovorima s pojedincima za koje zna da će ekspresno preneti poruke vođi, sve češće priznaje da je nezadovoljan zbog izigranih obećanja i sabotiranih ambicija. Stefanović nije i neće televizijske nastupe koristiti kao Anđus, da preti - znam sve, vreme je za razgovor ili... Nije potrebno, i bez tih opomena Vučić zna šta sve njegov učenik zna i koliko bi mogao da bude opasan. Zato je smislio odličan način da ga disciplinuje.

„Reketaški list Kurir već 20 dana na naslovnoj strani iznosi najbrutalnije laži o predsedniku Vučiću..." „Reketaški list Kurir već 30 dana na naslovnoj strani iznosi najbrutalnije laži o predsedniku Vučiću..." Tom rečenicom Pink je 60 dana otvarao informativne emisije. Iznenada, kako je i počeo da objavljuje istinu o vođi, „Kurir"je s naslovnih, a i ostalih, strana skinuo Vučića i na njegovo mesto posadio Stefanovića. „Podnesi ostavku, Stefanoviću", „Da li spavaš mirno, ministre", „Ministar pobegao sa skupa o žrtvama nasilja", „Stefanović beži od odgovornosti", „Stefanović sam priznao da stoji iza linča Rodića", „Špijunirala za mafiju, ministar je unapredio", „Mafija preuzela policiju" - neki su od naslova kojima se „Kurir" obrušio na Nebojšu Stefanovića.

Vučić je na taj način udario tri muve istovremeno. Prvo, amortizavao je „Kurirove" napade na voljenog sebe. Drugo, odijum javnosti usmerio je na Stefanovića i njegove najbliže saradnice, Biljanu Popović-Ivković i Dijanu Hrkalović, stvarajući uslove da, ako zatreba, lakše objasni potrebu za smenama u vrhu Ministarstva unutrašnjih poslova. Treće, ali ne manje bitno, pružio je šansu Aleksandru Rodiću da podvije rep i održi svoje novine, pa da nastave sa saradnjom i prijateljstvom tamo gde su stali pre tri meseca. Stefanović je sam kriv za ovo što ga je snašlo. Već nekoliko meseci pokazuje znakove otpora Vučiću. Umesto da ignoriše novinske napise i oćuti optužbe za Savamalu, kako mu je predlagao vođa, na svoju ruku je odlučio da tuži NIN. Na suđenje je poveo pola rukovodilaca MUP-a, na čelu s državnim sekretarom Milosavom Miličkovićem. Dobio je presudu koja ga je zadovoljila. Međutim, Apelacioni sud ju je preinačio. Naravno, ne postoji sudija koji bi to uradio bez odobrenja diktatora, mislio je. Ali, pojavio se sudija Milenko Todorović i koji sudi u veću sudije Ivana Negića, koji su nezavisni u radu, koji su preinačili presudu. Zato gubitak spora nije podneo sportski, već je počeo da priča da ne prihvata odgovornost za Savamalu, da svi znaju ko je šef. I na širim sastancima, pred više svedoka, nekoliko puta se ponašao izuzetno drsko prema Vučiću. Da bi sačuvao autoritet, Vučić mu je odgovorio medijskom kampanjom koja je u toku.

U Vučićevim rukama su nož i pogača, samo on odlučuje koji naprednjak će dobiti neki delić vlasti i para. Ili nogu u donji deo leđa.

U još gorem položaju su naprednjački partneri u vladajućoj koaliciji. Njih kinje i Vučić i njegove sluge iz SNS-a. Kako to izgleda, najbolje zna Ivica Dačić.

Funkcije potpredsednika Vlade i šefa diplomatije, a naročito predsednika Socijalističke partije ne znače ama baš ništa Vučićevom ženskom jurišnom eskadronu, koji predvode Brnabićka, Zorana Mihajlović, Jadranka Joksimović i Aleksandar Vulin. Svaka Dačićeva primedba, bez obzira koliko bila bezazlena, predstavlja crvenu maramu pred zajapurenim vođinim ljubimicama.

Agresivnošću se posebno ističe tzv. premijerka. Nesigurna u sebe, svesna da nema ničiju političku podršku, umesto konkretnih odgovora na Dačićeva pitanja odgovara siktanjem: „Ako ti nešto nije jasno pitaj Vučića". Iako nasrće histerično, vitlajući Vučićem kao buzdovanom (u čemu ima simbolike), Brnabićka je oličenje samokontrole i tolerancije u odnosu na Joksimovićku. Kao nekad, još u radikalskim danima, kad je psiho-fizički zlostavljala malog Aleka, nekoliko puta je, izobličena od besa, onako bedevijasta, jedva obuzdala želju da išamara Dačića.

Pre ili kasnije, neće uspeti da se uzdrži, a onda teško Ivici. Teško mu je i kad ga verbalno demolira Mihajlovićka. Pored standardnih političkih diskvalifikacija, ona koristi svaku priliku da mu stavi do znanja da dobro prati i beleži sve što rade socijalisti i njihovi sponzori. Zla Zoka udara gde je Ivica najosetljiviji, tamo gde sukombinacije, avioni i kamioni. Četvrta Vučićeva dama, Vulin, Dačiću nije važan.

Iako su Vulinove provokacije ponekad duhovite, politički i finansijski potpuno su benigne.

Naprednjaci i socijalisti su srasli kao nokat i meso, zajedničkim snagama uništavaju Srbiju, ali to ih ne sprečava da se međusobno istrebljuju. Ostale parazitske stranke, okupljene oko SNS-a, nisu bitne; nemaju glasače, uticaj, ništa, samo Vučićevu dobru volju da ih trpi i izdržava parama građana.

Čim je došao na vlast, Vučić je krenuo u osvetnički pohod na Demokratsku stranku, koja ga je i stvorila. Medijskom hajkom, podržanom optužnicama i hapšenjima nekoliko viđenijih „žutih lopova", zaplašio je deo rukovodstva i članstva DS-a, kao i njene finansijere. Kroz blato je provukao Borisa Tadića, Dragana Đilasa i Bojana Pajtića, a ne štedi ni svog miljenika Dragana Šutanovca.

Iako se Šutanovac svojski trudi da dodatno zavadi opozicione lidere i žešće kritikuje Sašu Radulovića i Vuka Jeremića nego Vučića, nije pošteđen udara s naslovnih strana režimskih biltena. Da bi se obeshrabrili fanatici, koji podržavaju DS bez obzira ko je na njenom čelu, naprednjački mediji ih podsećaju na Šutanovčeve poslove s braćom Rutović, ušteđevinu od skromnih 300.000 evra i druge detalje koji ga kompromituju.

Zasad, diktator pobeđuje na svim frontovima. Ponizio je saradnike iz svoje stranke, koalicione partnere i opozicione lidere. S istim uspehom obračunao se sa celom Srbijom. Uništio je privredu i građane pretvorio u roblje tzv. stranih investitora.

Belosvetskim robovlasnicima dozvolio je da krše Zakon o radu i zlostavljaju zaposlene, čija mesečna plata je manja od ture piće, kojom prestolonaslednik Danilo u noćnim klubovima i na splavovima čašćava Arkanovog sina Veljka, Šijanovog Mirka i slične naslednike aveti devedesetih. Prava za koja su se proleteri izborili krajem 19. veka, u Vučićevoj Srbiji ne važe. Nedavno je u britanskom letovalištu Blekpul usvojena „Magareća povelja", kojom su magarci i konji koji vuku turističke fijakere kroz grad dobili radnička prava. Radno vreme im je ograničeno na sedam sati dnevno, svaki petak im je neradni dan, imaju pauzu za ručak, maršrute po plaži smanjene su im na 200 metara, a veterinari im redovno pregledaju zube, uši, kopita i krzno. O takvim uslovima srpski radnici mogu samo da sanjaju, njihovi poslodavci i vlastodršci iz tretiraju gore od magaraca. U firmama stranih investitora zaposleni moraju da vrše nuždu u pelene, kako ne bi napuštali radno mesto, u slučaju povrede ili oboljenja umesto odštete dobijaju otkaz, a ako se usude da štrajkom traže zakinute plate režimski mediji ih proglašavaju za državne neprijatelje jer šalju ružnu sliku u svet, kojom rasteruju investitore. Bez obzira na sve, robovi su srećniji od nezaposlenih nesrećnika, najvećih gubitnika tranzicije. Nikad se niko nije rugao svojim žrtvama kao naprednjačka vlast građanima koji su ostali bez posla.

Vučić je nedavno izjavio da u Srbiji više nema nezaposlenih, pa ćemo morati da uvozimo radnu snagu. U tom stilu zablistao je i Zoran Đorđević, novi ministar rada, koji tvrdi da je prošle godine preko Nacionalnog zavoda za zapošljavanje posao našlo 160.000 radnika. Koliko god izgledale besmislene te ludosti, u njima ima i istine. Broj nezaposlenih je smanjen primenom novih statističkih parametara, prema kojima se zaposlenim smatra svako ko primi bilo kakvu nadoknadu, u novcu ili naturi, za delatnost koju obavlja bar jedan sat dnevno. Dakle, ko na buvljaku prodaje svoje knjige ili nameštaj, ili opere prozore u svom stanu, taj se smatra pravim proleterom. Tragikomično, ali zgodno za upotrebu u politikantskim manipulacijama.

Ne po Vučića, ali po Srbiju je mnogo opasniji drugi uzrok smanjenja nezaposlenosti. Otkad je na vlasti naprednjački kartel, oko 30.000 uglavnom mladih i obrazovanih svake godine ode u inostranstvo. Ne želeći da ovde proćerdaju život, da služe kriminalcima i narkomanima iz vlasti, Srbi su shvatili da se najbolji izlazi iz krize nalaze u Horgošu, Kelebiji i Bezdanu. Umesto u srpskom Zavodu za zapošljavanje, eno ih na austrijskim bauštelama, u holandskim restoranima i nemačkim bolnicama.

U ratu protiv Srbije, Vučić uništava i seljake. Novim zakonom o poljoprivrednom zemljištu omogućio je stranim kompanijama da kupe najplodnije oranice i paore pretvore u kmetove. Samo u Vojvodini, ta odluka vlasti ugrozila je egzistenciju 15.000 zemljoradnika, koji su svoje porodice izdržavali obrađivanjem opštinske zemlje, koju su uzimali u najam, a koja će uskoro pripasti strancima.

Odnos prema penzionerima naprednjačka vlast je odavno odredila otimanjem penzija. Vremenom, cinizam je dostigao neslućene razmere, o čemu najbolje govori primer iz Vršca. Opštinska vlast, u kojoj su se nalazile SNS, SPS i GG „Vršačka regija", godinama je nezakonito penzionerima uzimala pare na ime samodoprinosa za izgradnju kanalizacije. Iako je u julu 2013. opomenuta da se samodoprinos ne može uvoditi na primanja izuzeta od oporezivanja, kao što su penzije, vršačka vlast je u junu 2014. donela odluku da se ne drži zakona kao pijan plota, već da nastavi sa skidanjem 1,3 odsto od svake penzije. Na inicijativu Pokreta „Dosta je bilo" Ustavni sud je u februaru ove godine utvrdio da je odluka vršačkih naprednjaka u suprotnosti sa zakonom i da penzioneri imaju pravo da traže povraćaj novca. Lokalni i ostali mediji nisu objavili tu vest, a gradonačelnica Dragana Mitrović je tek pod pritiskom aktivista DJB izdala saopštenje u kome je posredno optužila penzionere za „nezakonito davanje za samodoprinos". Uhvaćeni u kršenju zakona, naprednjaci su optužili penzionere da nezakonito uplaćuju pare u opštinski budžet. To je moguće samo u Srbiji. Vučićevoj.Samo u Srbiji je moguće da vlast pokreće kampanju za otcepljenje jednog dela svoje teritorije. Pritisnut od svojih vašingtonskih i briselskih sponzora, Vučić se upustio u svoju najriskantniju avanturu. U poslednjem činu američkog plana za kreiranje „postkosovske Srbije", koji se primenjuje od 1999, predviđena je promena Ustava i izbacivanje Kosova i Metohije iz Preambule. Kad se to obavi, Srbija i Kosovo potpisaće „sporazum o dobrosusedskim odnosima", kojim neće biti priznata nezavisnost albanske države, ali ugovorne strane razmeniće „diplomatske misije", a Srbija će se obavezati da ne predstavlja Kosovo u međunarodnim institucijama, što otvara put Republici Kosovo za članstvo u Ujedinjenim nacijama. Na osnovu tog „sporazuma" Beograd i Priština potpisaće pojedinačne ugovore kojima će se regulisati pravo vlasništva nad Trepčom, Gračanicom i ostalom doskora srpskom imovinom.

Da bi to ostvario, Vučić je kampanju počeo pozivom na unutrašnji dijalog. Veći deo prozapadne opozicije, koju predvode Šutanovac, Tadić i Saša Janković, tobož nevoljko prihvatiće učešće u igrokazu. Legitimitet će potvrditi tzv. intelektualci poput akademika Dušana Kovačevića, dr Miroljuba Petrovića i sličnih. Vučiću je to dovoljno da se nada uspehu na referendumu za promenu Ustava, koji namerava da raspiše na proleće. Šanse mu dodatno povećava činjenica da će sam odrediti referendumsko pitanje, u kome neće ni pomenuti Kosovo, kako glasači ne bi shvatili šta namerava da uradi.

Plan mu je solidan. Možda i prođe, ako se pokaže da u Srbiji ima više parazita bez dostojanstva i časti nego normalnih ljudi. Vučićevu izdaju mogu da podrže samo Srbi koji su zaista onakvi kakvima ih on opisuje - lenji mrzitelji, mrsomudi, ološ i šljam. Koliko ih ima, videće se na referendumu.

U svakom slučaju, Vučiću treba čestitati na hrabrosti. Nikad nijedan srpski vladar, pa ni okupator, nije tako ponižavao građane. Kosovo, za koje je i sam Vučić tvrdio da je kolevka srpstva, duže je bilo pod okupacijom nego u okviru Srbije, pa nijednom vladaru nije palo na pamet da ga se dobrovoljno odrekne. Nikad niko nije tako brutalno zlostavljao svoj narod, cepao ga i cedio.

Dokle je spreman da ide i kakvim će sve nasiljem da brani tron pokazaće se kad ojađeni građani dignu glavu i na protestima iskažu svoje nezadovoljstvo. U borbi protiv diktature pobeda je izvesna, samo je pitanje vremena. A, Srbija više nema vremena za bacanje na eksperimente Aleksandra Vučića i njegovog kartela.

izvor: magazin-tabloid.com ›››

autor tekst 001 ›››

Predrag Popović

(P)likovi

Vođa je sve usamljeniji, napuštaju ga i najodaniji sledbenici i kumovi

Kad bude mrtav i beo

Aleksandar Vučić ima sve što bi svaki diktator mogao da poželi: potpunu vlast i moć, uticaj na državne institucije, vrhovnu komandu nad policijom, vojskom, tužilaštvom, sudovima, mafijom, tajkunima, medijima i opozicijom. Ima pare, kuće i poslove, pa i novu devojku. Ipak, sve mu je džaba.Najbliži saradnici mu okreću leđa, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišni saradnik i prijatelj Aleksandra Vučića

Predrag Popović

U kapitalnom eseju „Odbrana i poslednji dani pomahnitalog klovna", Maks Veber je opisao sudbinu neprosvećenog apsolutiste koji, suočen s neminovnim padom s vlasti, tone u paranoidnu depresiju. Veberovu teoriju Vučić je do detalja, ličnim primerom, preneo u praksu. Svi njegovi postupci i izjave pokazuju u kakvu je upao paranoju. To i ne čudi, s obzirom da već četiri godine uspešno uništava poslednje ostatke civilizacijskih vrednosti u srpskom društvu. U vrh vlasti podigao je sav politikantski i kriminogeni talog. Okružen pohlepnim nasilnicima sličnim sebi, ne zna kako da se izvuče iz živog blata koje ga vuče na dno, gde mu je i mesto.

Bez reda u glavi, Vučić ne zna kako da zavede red u državi. Čega se prihvati, to uvene i propadne. Ni marketinški trikovi mu više ne idu od ruke. Uveren da je novi Tito, pripremio je divnu predstavu na otvaranju autoputa Ljig-Preljine. Mangupski, da pokaže kako je svemoćan, šleperom je prošao kroz tunel. Policajci, raspoređeni pored puta, ponosno su mu salutirali, umesto da ga primereno kazne jer je prekršio Zakon o bezbednosti saobraćaja. Nije se vezao sigurnosnim pojasom, a svi bi bili sigurniji da je on vezan.

Dva dana posle predstave, kilometar i po zaštitne ograde ukrao je jedan naprednjak. Kakav vođa, takvi sledbenici.

U nastavku propagandne turneje pod radnim nazivom „što sam ja napravio, niko neće moći ni da okreči", Vučić je obeležio desetogodišnjicu rada fabrika u Valjevu, Nišu i Vršcu, čestitajući investitorima koje je dovela vlast DS-a i DSS-a. Ni tu se nije dobro proveo. Umesto hvalospeva, u „Juri" su ga dočekale vesti o radnici oboleloj od raka, kojoj su južnokorejske gazde dale otkaz, a u „Gorenju" žena koja mu je, bez straha od njega i njegovih janičara, u lice rekla da građani nisu roblje koje će za bednu platu da radi 24 sata dnevno. Ljut što mu istina kvari sreću, Vučić je u Vršcu najavio rat normalnom delu Srbije:

- Budite spremni da se borimo jako i jače, jer ćemo imati više protivnika nego ikada, ujedinjenih u mržnji prema nama, ujedinjenih u želji da Srbiju vrate nazad, da je vrate u pljačkaške privatizacije, u vreme kada su oni mogli da otimaju i da budu bogati, a da sirotinje bude svuda oko njih. Borićemo se protiv njih i uveren sam da, ako budemo dovoljno jedinstveni, ako mi budemo dovoljno hrabri i uporni, da ćemo ih ubedljivo pobediti - istakao je aktuelni vođa deo iz svog nenapisanog „Mein Kampfa".

U borbi protiv građana uspešniji je nego u očuvanju jedinstva svog kartela, koji puca po svim šavovima. Privid monolitnosti Srpske napredne stranke i pratećih parazita Vučić je uspevao da očuva dok je trajalo otimanje za političke i državne funkcije. No, sad su na dnevni red stigla pitanja preuzimanja odgovornosti i, još bitnije, poslednja podele plena.

Kako to izgleda u realnom životu videlo se kad se pronela vest da je Zvonko Veselinović opalio šamar Andreju Vučiću. Do sukoba mišljenja, začinjenog psovkama i potezanjem oružja, došlo je, navodno, zbog insistiranja braće Vučić da Veselinović prizna učešće u rušenju zgrada u Savamali. Kosovski neimar, izgleda, nema nameru da ugodi vladarima. Prema jednoj verziji, odmah posle okršaja, Veselinović se sklonio na bezbednu udaljenost, na Kosovo. Prema drugoj, koju plasiraju pojedinci iz dvorske svite, do sukoba nije ni došlo, idila traje, što su braća Vučić dokazali prisustvom na rođendanskoj žurci Veselinovićevog sina.

Za ovu temu nije ni bitna pozadina šaptačke diverzije koja je uzdrmala vrh naprednjačkog kartela. Od golih činjenica, Vučiću je važnija reakcija određenih saradnika, kako onih koji su se obradovali, tako i većine njih koji su se uplašili da je počelo urušavanje vladarove piramide zla. Svesni da plešu u prljavom kolu koje svakog časa može da se raspadne, mnogi „verni sledbenici" naprasno su se setili ličnih interesa i zaboravili da prihvate Vučićeve telefonske pozive. Vođa je dobro razumeo poruku - kad njegov Titanik udari u santu leda, ostaće sam.

Umesto da mu ponude pojas za spasavanje, najbliži saradnici, prijatelji i kumovi Specijalnom sudu za organizovani kriminal preporučiće se za status zaštićenog svedoka. Gde god se osvrne, vidi samo pacove spremne da na prvi znak opasnosti zbrišu s broda.

Zato onoliko vapi za jedinstvom u borbi protiv mrzitelja. Svestan da nema nijednog prijatelja, nego samo mušterije, pokušava da kupi tuđu vernost. U panici, srlja iz greške u grešku. Spletkama i prinudom neke afere još uspeva da prikrije, ali ne i skandal iz izborne noći 24. aprila, kad su režimski mafijaši s fantomkama hapsili građane u Savamali. Od tog državnog udara prošlo je šest meseci, zvanična istraga tapka u mestu, ali insajderi iz beogradske policije sakupili su sve dokaze, koji se sada nalaze na dva mesta: u američkoj ambasadi i u Vučićevoj fioci. Odnekud će se, pre ili kasnije, izneti u javnost. Nespreman da se suoči s porazom, vođa uporno štiti svoje najbliže saradnike, kako ih je sam nazvao, kompletne kretene.

Beogradski Viši sud je dobio zadatak da, uz pomoć gradskog menadžera Gorana Vesića, Milisava Miličkovića, državnog sekretara u MUP-u i njegovih batinaša iz Rakovice, dokaže da dr Nebojša Stefanović nije fantom iz Savamale. Paralelno s tom akcijom, Vučić je, kako tvrdi Saša Mirković, bivši poslanik iz redova SNS-a, zadužio pevača Aleksandra Vuksanovića, zvanog Aca Lukas, da vrbuje nekog kriminalca koji bi, za bogatu nadoknadu, preuzeo odgovornost za zločin u Savamali.

- Vučiću poručujem da izađe na televizijski duel i da me ubedi da nije angažovao Acu Lukasa da mu traži kriminalce koji će se prijaviti da su rušili Savamalu za novac, kako Vuksanović tvrdi. Da li ga zato najavljuju da peva za Novu godinu u Beogradu, da bi mu se odužili za to? - naveo je Mirković u izjavi za portal TanjugInfo.

Lukas, ili neko drugi, možda će uspeti da nađe dobrovoljca koji će za apanažu prihvatiti odgovornost za fantomski kriminal u Savamali, ali Vučić nema šanse da nađe način da pomiri svoje nabliže saradnike-kumove Slavišu Kokezu i Nikolu Petrovića.

Stari animozitet, čiji tragovi vuku u vreme dok su još bili u opoziciji, ne može da se obuzda ni pred firerovim autoritetom. Kokeza se ni po čemu ne razlikuje od ostalih Vučićevih favorita, sklon je postupcima koji bi u normalnoj državi već bili zavedeni kao predmeti istrage nadležnog tužilaštva, ali mora mu se priznati da je dobro procenio da Petrović nanosi nesagledivu štetu vođi i celom kartelu. U početku, dok su još bili radikali, Kokeza i Petrović su razmenjivali sporadične uvrede. Petrović ga je nazivao „konobarom-pobeguljom", na šta mu je Kokeza uzvraćao grubljim i pikantnijim etiketama koje ovog puta, iz pristojnosti, nećemo da citiramo. Kad su došli na vlast, kako se povećavao plen, tako se i sukob zaoštravao.

Rat je kulminirao prošle godine, kad je Vučić omogućio kompaniji „Prointer IT Solutions and Services" da ostvari monopol na tržištu informacionih tehnologija, koje vredi oko deset milijardi dinara. Slobodan Kvrgić, vlasnik te kompanije, u spornim okolnostima kupio je 50 odsto vlasništva privrednog društva „Alti", u čijem sastavu je i poznati maloprodajni lanac trgovina belom tehnikom „Win Win Computer Shop". U znak zahvalnosti za pomoć prilikom stvaranja monopola, Kvrgić je Kokezi poklonio svoju fabriku „Eurosalon". Kad su dokumenti o ustupanju firme procureli u javnost, Kokeza je optužio Petrovića za to ofiranje.

Saša Radulović, lider pokreta „Dosta je bilo", početkom septembra podneo je krivičnu prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal protiv Nikole Petrovića zbog sumnje da je izvršio krivična dela zloupotrebe službenog položaja i zloupotrebe u vezi sa javnom nabavkom. Prema navodima iz prijave, Petrović je sa pozicije direktora JP „Elektromreža Srbije" 2013. godine sa privrednim društvom „AAA-1 Rent" zaključio štetne ugovore o četvorogodišnjem zakupu dva automobila BMV. Cena zakupa vozila, koje EMS po isteku ugovora treba da vrati vlasniku, iznosila je 145.200 evra, dok bi kupovina tih istih novih vozila po kataloškoj ponudi iznosila 107.580 evra. Iako je nezakonito postupanje Nikole Petrovića evidentirano u izveštaju antikorupcijskog tima Ministarstva energetike, on je pred Vučićem optužio Kokezu, nazivajući ga izdajnikom.

Da su problemi izmakli kontroli potvrđuje i činjenica da je Kokezin ortak Kvrgić prekinuo komunikaciju s Petrovićem i braćom Vučić.

Nikola Petrović,vođin dvostruki kum i neprikosnoveni konsiljere, ne uživa poverenje ni Gorana Veselinovića, nesrećnika s najdužim stažom u Vučićevoj službi. Prijateljstvo iz đačkih dana i odrastanja u novobeogradskim blokovima, Veselinović je dobro naplatio, ali mora se priznati da mu nije lako. Kroz šta prolazi, vidi se po njemu.

Oronuo, ispijen, neobrijan, sed i pogrbljen, ali u skupom kožnom mantilu, dizajniran kao Krcun posle saobraćajke, nedavno se slučajno sreo s autorom ovog teksta. Krajem novembra, posle ročišta po tužbi Petrovića, u toaletu Višeg suda, na trećem spratu, naleteo sam na Veselinovića. Iako me ranije u takvim prilikama obuzimalo osećanje sažaljenja prema njemu, zbog Vučićevog šikaniranja kome je bio izložen, nisam izdržao da mu ne priznam:

- Vidi kako si se ofucao... Nije lako biti sluga diktatora, ali ipak si došao da podržiš Petrovića...

Zbunjen, u pola glasa je zakukao:

- Ma, ko jebe Nikolu... Nije dobro što tako ružno pišeš o Vučiću, ne zaslužuje on to. On se bori, pokušava da nešto napravi, ali svi ga podrivaju. Znaš i sam ko ga okružuje. Oni rade šta hoće, a na kraju će se sve obiti njemu o glavu...

Bez obzira na hronični nedostatak razumevanja za muke srpskog firera i njegovih saradnika, ovom prilikom neću da citiram sve Veselinovićeve primedbe, ma koliko bile pikantne, na račun kolega iz vrha vlasti. Da u njima ima mnogo istine dokazuje i skandal koji je nedavno potresao Vladu.

Pred jednu od novembarskih sednica, uz redovne spise priložen je i list papira sa definicijom tzv. histrioničnog poremećaja ličnosti. U letku piše da se taj poremećaj karakteriše „brzim promenama u osnovi plitkih, površnih emocija, pri čemu je ekspresija emocija praćena neprimerenim uzbuđenjem, samodramatizacijom i skretanjem pažnje na sebe. Sadržaj govora je prepun detalja sa naglašenom željom da se impresionira okolina i daju hiperbolični opisi drugih ljudi. Često su prisutni kontradiktorni stavovi. Karakteristika hitrionične ličnosti je da teško podnosi situacije u kojima nije centar pažnje, uz kontinuirano traženje uzbuđenja i priznanja drugih. Dalje crte karaktera su: nestalnost, kolebljivost, emocionalna nezrelost, površnost, sklonost fantaziranju, nametljivost i neodgovarajuća zavodljivost u izgledu i ponašanju, želja za ličnom dominacijom u svakoj situaciji, radoznalost, pozerstvo, servilnost, sugestibilnost (lako potpada pod uticaj drugih ili okolnosti), teatralnost. Tipična je sklonost ka samodramatizaciji ili ti teatralnom i prenaglašenom izdržavanju emocija (histrion - glumac). Iako toga nisu svesni, često glume neku ulogu (npr. „žrtve" ili „princeze"). Društveni su, ekstrovertni, površno šarmantni, kao i zahtevni, uobraženi, samoživi i sujetni. Ovakav vid ponašanja vodi u probleme i slabosti radnog i socijalnog funkcionisanja, kao i probleme u drugim oblastima svakodnevnog življenja."

Vučić, kažu svedoci, nije imao snage da dijagnozu pročita do kraja. Snužden, skratio je sednicu i pobegao u kabinet. Tek sutradan, kad se oporavio od šokantnog suočavanja s istinom, tobož u šali, procenio je da se analiza odnosi na Vulina. Sličnost simptoma zaista postoji, ali Vučić dobro zna kome je provokacija namenjena. Interna istraga je utvrdila da je tekst skinut s interneta, a autor je dr Petar Vojvodić. Iako Vučić sumnja da ga je podelila Zorana Mihajlović, to nije uspeo da dokaže, ali ni da joj zaboravi.

Sam kao đeram, Aleksandar Vučić nema poverenja ni u koga. Šef kabineta mu je Ivica Kojić, koji je isti posao radio za Mlađana Dinkića. Ako je izneverio Dinkića, izneveriće i Vučića. Ako nije izneverio Dinkića, znači da još radi za njega, ne za Vučića. Svaki Vučićev potez, svaki kontakt i posao, naročito one neformalne prirode, beleži Kojić. Svaku zvaničnu novčanu transakciju u Narodnoj banci kontroliše Diana Dragutinović, bivša ministarka u vladi Mirka Cvetkovića. Ključne resore kontrolišu kadrovi koji nisu selektovani u vinskom podrumu, nego u američkoj ambasadi. Državne institucije i dalje su pod kontrolom pojedinaca koji o naprednjačkom Vučiću misle isto što su mislili o radikalskom Vučiću. Političkim procesima i finansijskim tokovima upravljaju isti oni koji ga smatraju histrionično poremećenom ličnosti. S obzirom na sve to, čak i da je ranije bio normalan, Vučić je morao da padne u paranoju.

Kako i ne bi, kad se omča steže sa svih strana. Kao da je uklet, uspeo je da izmaleriše i strane političare kojima se godinama beskrupulozno ulizavao. Pokušavajući da umanji značaj budalaste odluke da na američkim predsedničkim izborima podrži Hilari Klinton, pohvalio se prijateljstvom s Trampovim saradnikom Rudolfom Đulijanijem. Američki mediji su odmah počeli da prozivaju Đulijanija zbog poslovnih veza sa, kako su naveli, „bivšim saradnikom Slobodana Miloševića, koji je optužen za ratne zločine". Uzalud je bivši gradonačelnik Njujorka dokazivao da je legalno lobirao za Vučića, nije prošao bezbednosnu proveru. Donald Tramp ga je izbacio iz kombinacija za mesto direktora CIA i državnog sekretara.

Pošto je, opravdavajući se za saradnju s Vučićem, Đulijani tvrdio da mu je 2012. tadašnji radikalski kandidat za gradonačelnika Beograda savetodavne usluge platio preko londonske PR-agencije, neophodno je da srpske nadležne institucije, pre svih tužilaštvo i poreska policija, povedu istragu i utvrde da li je tačno da je Vučić isplatio honorar od 850.000 dolara, od čega je, navodno, 700.000 završilo na Đulijanijevom računu. Takođe, potrebno je da se utvrdi da li je taj novac ilegalno iznet iz Srbije, ili je uredno oporezovan. Naravno, taj posao moći će da se obavi tek posle promene vlasti.

Đulijaniju nije za utehu, ali zbog Vučića je stradao i britanski šef diplomatije Boris Džonson. Prilikom poslednje posete Beogradu, Džonson je održao svojevrsnu promociju svoje knjige o Čerčilu. Britanci svom ministru nisu zamerili što je u Srbiji podržao proces priključenja Evropskoj uniji, iz koje sami izlaze, ali ne mogu da mu oproste zloupotrebu funkcije u privatne svrhe. Laburisti su zvanično zatražili da ministar bude kažnjen zbog promocije svoje knjige. Uzalud je Džonson objašnjavao da je „potpisao samo nekoliko primeraka", bolje bi prošao da je Britancima priznao da ga je, zarad lične marketinške koristi, zloupotrebio ukleti Vučić.

Uz sve muke, sa teškim teretom na nejakim plećima, Aleksandar Vučić mora da donese odluku šta da radi s domaćim predsedničkim izborima. Tomislav Nikolić se samokandidovao i priterao svog „političkog sina" uza zid, prinudivši ga da bira hoće li ući u otvoreni sukob ili će podviti rep i dozvoliti mu da se još pet godina širi na Andrićevom vencu.

Ako pristane na Nikolićev ultimatum, Vučić će zadržati status-kvo u stranci. To znači da će morati da deli moć i uticaj s Nikolićem, koji, sam po sebi, nema nikakvu političku težinu. Ukoliko ne podrži Nikolićevu kandidaturu, Vučić će dobiti priliku da konačno očisti Srpsku naprednu stranku od svih sumnjivih kadrova. Deratizaciju može da sprovede samo spajanjem predsedničkih i parlamentarnih izbora.

Rezultati istraživanja, koja je naručio još u oktobru, Vučiću su dali dve glavne poruke: 1. SNS bi na vanrednim parlamentarnim izborima osvojila oko 40 odsto glasova i 2. na predsedničkim izborima pobediće naprednjački kandidat bez obzira ko mu se suprotstavi. Iako rezultati ankete izgledaju ohrabrujuće, Vučićeve ambicije su mnogo veće. Njegov cilj je da se kandiduje i da na predsedničkim izborima pobedi u prvom krugu. Da bi to postigao potrebno je da se ne kandiduju Ivica Dačić, Velimir Ilić i ostali iz vladajuće koalicije koji bi mogli da štipnu neki deo glasačkog tela. Dakle, nema mu druge nego da pristane na značajne ustupke i zadovolji apetite SPS-a i ostalih partnera, a sve na štetu SNS-a. S druge strane, pobeda u prvom krugu zadovoljila bi Vučićevu sujetu, a solidnu satisfakciju donelo bi mu izvesno izbacivanje iz parlamenta Demokratske stranke, Dveri i DSS-a, pa možda čak i pokreta „Dosta je bilo".

Sigurno će izabrati opciju koja je najgora za Srbiju. Za Aleksandra Vučića nema opcije koja bi zadovoljila njegov apetit. I kad bi osvojio sto odsto glasova, kad bi bio proglašen za doživotnog vladara, kad bi bio krunisan, opet bi mu sve bilo malo, i tada bi ga čak i najbliži saradnici doživljavali kao korisnog idiota, budalu koja ispunjava njihove interese i čeka da ga stigne politička i krivična kazna za sve što su zajedno radili.

Kad buide mrtav i beo, ni s puškom neće moći da nateraju njegove kumove i pljačkaše da su bili deo njegovog zločinačkog poduhvata. A taj dan nije daleko.

NOVU KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

A 1. Vučić u Jankovića puca Arkanovim pištoljem

Nijedan predsednički kandidat opozicije, čak i da dobije podršku svih stranaka, neće imati šanse protiv Aleksandra Vučića. Njegovu pobedu u prvom krugu mogao bi da ugrozi samo Vuk Jeremić, pokazuju rezultati istraživanja koje je za internu upotrebu naručio Vučić.

Da bi izbegao duel s Jeremićem, vođa naprednjačkog kartela spletom intriga opoziciji sugeriše da stane uz Sašu Jankovića. Za Zaštitnika građana već je pripremio zamku koja će mu značajno umanjiti rejting.

Režimski mediji već su Jankovića satanizovali optužbama da je odgovoran za samoubistvo koje je izvesni Predrag Gojković pre 22 godine izvršio u njegovom stanu, njegovim pištoljem. Vredan samo u spletkarenju, Vučić je već smislio sledeći korak, kroz svoje medije pokrenuće kampanju u kojoj će se tvrditi da je sporni pištolj Jankoviću poklonio Željko Ražnatović Arkan. Misteriozna veza Saše Jankovića s kriminalcem Arkanom, nada se Vučić, odvratiće veći deo građana od namere da glasaju za njega, bez obzira što to nije tačno.

izvor: magazin-tabloid.com ›››