Kome još treba komšiluk. Sav taj svet koji zabada nos u naše
živote. Radoznalici. Svaki čas nam zvone na vrata i dolaze
samo da oslušnu šta se radi, da vide čija je muka veća, naša
ili njihova. U „normalnom svetu” čovek i ne poznaje svoje
komšije. Ne posećuju se, zdravo za zdravo, i to je to. Kraj
priče. Ah, samo da nam jednom svane. Otkačićemo sve te
budale čije smo hirove godinama trpeli jer „možda nekada
zatrebaju”. Jednom ćemo im konačno u lice reći šta stvarno
mislimo o njima. Na poslu, pametno, i sa svima na
odstojanju. Nikakve priče, nikakvo zbližavanje. Samo učtivo.
I osmeh, ako se ikako može. Natakneš osmeh na lice, odradiš
svoje i ćao. Na samoću moram da se već jednom naviknem, ako
hoću da živim kao sav normalan svet.
_001.jpg)