U „normalnom svetu” čovek ne
poznaje svoje komšije
Ko se u civilizovanom svetu još
greje na drva. Normalni ljudi kupe sve što im treba. Kakav
ajvar i zimnica, kakvo stajanje uz šporet po vrućini, kakva
turšija? Nikad više. Letovaćemo i zimovati po egzotičnim
mestima. Kao svi normalni ljudi. U hotelima, sa đakuzijem,
sa bazenima pored mora. Hranićemo se po restoranima, ješćemo
morske plodove, te lignje i dagnje. Nosićemo bele košulje i
uz čašu belog vina gledati zalaske sunca.
Sića je ustaljeni naziv za
metalne novčiće svih vrednosti i apoena manjih od dinara.
Sakupljali su se u teškim danima, po činijama, vaznama i
fiokama kao zadnji izlaz za kupovinu najnužnijeg, najčešće
vekne hleba i litre mleka.
Njima su punjene i dečije kasice
koje bi kad kad roditelji praznili uz obavezno obećanje
mališanima da će im sve to uredno biti vraćeno, „samo da
dođe prvi”.
Sakupljajući parice ili
gledajući roditelje kako to čine zaricali smo se da ćemo se
jednom dokopati „normalnog života”.
Ovde ili tamo preko, svejedno,
samo da već jednom počnemo da živimo „kao sav normalan
svet”. U tom normalnom životu konačno ćemo biti nezavisni,
slobodni i sami sebi dovoljni. Niko nam neće ni u čemu
smetati. Sve ćemo moći da uradimo i platimo od svoje plate.
Nećemo više morati da moljakamo
komšije i prijatelje koji se „pomalo razumeju” u razne
popravke, od zamene gumica na česmi, sitnih i krupnih
popravki automobila, sve do usluga u državnim institucijama,
školama i bolnicama. Normalni ljudi plate sve što im treba.
Čist račun, duga ljubav.
Više nam niko neće biti
potreban.
Otkačićemo sve te budale čije
smo hirove godinama trpeli jer „možda nekada zatrebaju”.
Jednom ćemo im konačno u lice reći šta stvarno mislimo o
njima.
Kome još treba komšiluk. Sav taj
svet koji zabada nos u naše živote. Radoznalici. Svaki čas
nam zvone na vrata i dolaze samo da oslušnu šta se radi, da
vide čija je muka veća, naša ili njihova.
U „normalnom svetu” čovek i ne
poznaje svoje komšije. Ne posećuju se, zdravo za zdravo, i
to je to. Kraj priče.
Ah,
samo da nam jednom svane.
Nikada više nećemo cepati drva
za potpalu. Ko se u civilizovanom svetu još greje na drva. O
zimnici i ajvaru da ne govorimo. Normalni ljudi kupe sve što
im treba.
Kakav ajvar, kakvo stajanje uz
šporet po vrućini, kakva turšija... Nikad više.
Biće tu i letovanja i zimovanja
po egzotičnim mestima. Kao svi normalni ljudi. U hotelima,
sa đakuzijem, sa bazenima pored mora. Kakvo letovanje na
Jadranu u sobama za izdavanje sa priručnim frižiderima,
pečenim kiflicama i hranom za nedelju dana. Hranićemo se po
restoranima, počećemo da jedemo morske plodove, te lignje,
dagnje. Nosićemo bele košulje i uz čaše belih vina gledati
zalaske sunca.
Svanuće i nama jednom.
Petnaest godina kasnije život mi
je čini mi se previše miran.
Na poslu, pametno, i sa svima na
odstojanju. Nikakve priče, nikakvo zbližavanje. Samo učtivo.
I osmeh, ako se ikako može. Natakneš osmeh na lice, odradiš
svoje i ćao.
I nikakve šale sa koleginicama.
Par puta sam se opekao. Našalih se grešan, one se site
ismejaše, ali dođoše kućama, razmisliše malo i napisaše par
mejlova, dovoljno da budem na ivici otkaza. Od tada samo
distanca.
Ali,
da ne grešim dušu, barem se zaradi.
Prijatelja premalo, skoro i da ih
nema. Vidimo se par puta godišnje, kad obaveze dozvole.
Planiramo par meseci unapred, pa se možda i sretnemo.
Ali zato ima poznanika. Prekrati
se vreme, ispije se po neko pivo. Na distanci, razume se. I
samo lagane teme, sport, vreme, posao. Ništa istorija,
religija, politika, ništa Rusi, Amerikanci, Kinezi, Srbi.
Samo lagano.
I po neki hobi, planinarenje,
biciklo, čitanje, ako se nađe vremena. A vremena uvek ima,
samo ako se spava malo kraće. Rano ustaneš, kasno legneš,
naspavaš se vikendom.
Petoparce sakupljam u velikoj
činiji. Moj fond za godišnje odmore. Činija se napuni i bude
dovoljno za male begove do Južne Amerike. Tamo obično
zateknem lepotu, sreću i jad. Vulkani, džungle i more
praćeni su siromaštvom kakvo se kod kuće ni ne zamišlja.
Ovim ljudima bi moja Srbija izgledala kao finansijski raj. A
tu najčešće i srećem neke nasmejane ljude kojima je osmeh
jedino bogatstvo. I oni mi se čine zaista srećnim.
Ni
komšiluk ne poznajem.
Ispod mene živi starica sa dva
psa. Pudlica i vučjak. Živi sama i čini mi se da je ne
posećuje niko. Po nekad popričam sa njom. I ona se trudi da
me zadrži u razgovoru. Nju bar viđam, ostalima ne znam ni
lik.
Ali pre par nedelja, zakuca mi
neko iznenada na vrata. Ne pamtim kada mi je zadnji put neko
pokucao na vrata. Otvorim i vidim dve mlade komšinice. U
pidžamama. Izgleda da žive zajedno. Stoje zbunjeno i pitaju
me imam li neku spajalicu za obijanje vrata.
- Zaključale smo se spolja,
stidljivo kaše Liz.
Dajem im spajalice, kreditne
kartice, probaju i sa mojim ključem, sve kako su videle u
filmovima. Ali ništa ne uspeva.
- Tamo odakle sam ja lepotice,
to se radi pajserom, ubacujem se nakon dvadesetak minuta
neuspešnih pokušaja. Ili da zovete bravara. Bravar će vam
uzeti stotinak dolara ali će vam vrata ostati čitava. Moj
pajser ne košta ništa, ali ćete imati tragove obijanja na
vratima.
- Ako stvarno možete, probale bi
pajser, odgovara Dena, domaćin. Malo smo kratke sa parama.
Uzbuđen zbog prilike da bilo
kome pomognem brzo donosim pajser i vrata se otvaraju. Brava
je čitava, vrata otvorena a ni tragovi obijanja nisu veliki.
Uzbuđene su i zahvaljuju se.
- Nego devojke, da svratite
malo, imam neku dobru rakiju? To vam je jedno egzotično piće
iz mog kraja. A i da se ispričamo malo. Red je, komšije smo
već dve godina a i ne poznajemo se...
- Neka hvala, možda drugi put.
It was nice to meet you! – odgovara Dena i uz široke
veštačke osmehe ulaze u stan.
Na
hodniku ostajem sam sa pajserom i čekićem u rukama.
Na samoću moram da se već jednom naviknem, ako hoću da živim
kao sav normalan svet.
izvor:
politika.rs ›››
.jpg)
_001.jpg)