Svako mora da ostavi nešto iza sebe kada umre, rekao je moj
deda. Dete ili knjiga ili slika ili kuća ili zid izgrađen
ili napravljen par cipela. Ili zasađen vrt. Nešto što je
vaša ruka dotakla na neki način tako da vaša duša ima gde da
ode kada umrete, a kada ljudi pogledaju to drvo ili cvet
koji ste posadili, vi ste tu. Nije važno šta radiš, rekao
je, sve dok promeniš nešto od onoga što je bilo pre nego što
si to dodirnuo u nešto što je kao ti kada te više ne bude.
Razlika između čoveka koji samo kosi travnjak i pravog
baštovana je u dirljivosti, rekao je. Kosilica možda više
neće biti tu; baštovan će biti tu ceo život.