To nije moguće učiniti ostajući
na periferiji američkog kapitalizma. Na toj periferiji,
Rusija provocira agresiju SAD
Cilj američke politike u
Ukrajini nije zaštita njenih interesa niti njenog
socijalno-ekonomskog razvoja. Taj cilj se svodi na to da se
za otpočinjanje rata protiv Rusije – sa namerom da se u rat
uvuku evropski partneri iz NATO i koriste kao topovsko meso
oni Rusi koji su, veštački stvoreni i zavedeni nacističkom
propagandom, poverovali u svoje „ukrajinstvo“.
I Prvi i Drugi svetski rat u
Evropi američki istoričari smatraju za dobre ratove.
Prenošenjem preko okeana bogatstava, kapitala, postojećih
umova i tehnologija akumuliranih u Evropi – ti ratovi su
obezbedili uspon američke ekonomije. Na tim ratovima SAD su
izrasle u svetskog lidera, uspostavile hegemoniju nad
evropskim zemljama i njihovim bivšim kolonijama. I danas
američka geopolitika računa na razbuktavanje svetskog rata u
Evropi kao proverenog sredstva za jačanje svoje moći.
Agresivnost i neobuzdanost
američkih političara, koje mnogim našim ekspertima izgledaju
smešno, treba veoma ozbiljno shvatati. Takvo ponašanje ima
za cilj širenje rata, a direktna laž i prividna glupost
američkih govornika treba samo da zakamufliraju ozbiljnost
namera prekookeanskog oligarhata, koji može da sačuva svoju
globalnu dominaciju samo otpočinjanjem svetskog rata.
Prisustvo oružja za masovno uništenje menja karakter tog
rata. Stručnjaci ga nazivaju hibridnim, budući da nisu
oružane snage pokrenute toliko koliko informativne,
finansijske i kognitivne tehnologije, koje su određene da
maksimalno oslabe i dezorijentišu protivnika. I tek kada je
protivnik toliko demoralisan da ne može da pruži dostojan
otpor, radi fiksiranja pobede i demonstracije obračuna
protiv nepokornih, primenjuju se ratne operacije, koje više
liče na kaznene akcije nego na ratna dejstva.
AMERIČKO
KOGNITIVNO ORUŽJE
Upravo tako, bez krvavih sukoba,
SAD su izvele okupaciju Iraka, Jugoslavije, Libije, Gruzije
i Ukrajine. U hibridnim ratovima ključni značaj ima vešto
povezivanje finansijskih, informativnih i kognitivnih
tehnologija. Na finansijskom frontu SAD imaju stratešku
prednost zahvaljujući mogućnosti da emituju svetski novac i
da sprovode valutno-finansijske napade na nacionalne
ekonomije svih kapaciteta. Na informativnom frontu SAD
dominiraju bez ograničenja u svetskim elektronskim medijima,
dominiraju na svetskom filmskom i televizijskom tržištu i
kontrolišu globalne telekomunikacione mreže. Povezujući
valutno-finansijsku agresiju u ekonomiji i informativnu
obradu društvene svesti, SAD mogu da manipulišu motivima
ponašanja nacionalnih vladajućih elita. U tome ključnu ulogu
igra kognitivno oružje – osvajanje svesti nacionalnih lidera
lažnim shvatanjem suštine događaja koji se odvijaju i
značenjima potrebnim američkoj agresiji.
Ranije sam pominjao značaj
kognitivnog oružja koje su SAD primenjivale za
dezorijentaciju rukovodstva SSSR, zatim Rusije. Da bi to
oružje počelo da funkcioniše, potrebno je zadobiti poverenje
protivnika i lišiti ga mogućnosti da stvori objektivnu
predstavu o onome što se dešava. Pritom se ovo prvo postiže
laskanjem, potkupljivanjem i obmanjivanjem, a drugo
diskreditovanjem nacionalnih eksperata i, umesto njih,
podmetanjem agenata uticaja, njihovim uvođenjem u sve
strukture vlasti, medija, najviše poslovne, kulturne i
intelektualne slojeve društva. Za rešavanje tog dvostrukog
zadatka često se koristi način isključivanja rukovodilaca
najvišeg nivoa iz nacionalne sredine komunikacije u
međunarodnu, koja im nameće šarmantne strane i već
pripremljene eksperte i konsultante, „najbolje u svetu“.
Razume se da prelazak na novi
svetski ekonomski poredak neće automatski izbaviti svet od
konflikata. Kineska spoljnopolitička strategija neće
obavezno biti humanistička – dovoljno je pročitati poznatih
„36 strateških odredbi“ da bi se procenila spremnost za
primenu najrazličitijih metoda u postizanju sopstvenih
interesa, pored ostalih i onih čije su norme daleko od
uobičajenih za hrišćanski moral. Iluzije ideologije svetle
komunističke budućnosti za čitavo čovečanstvo strane su
rukovodstvu Kine, koje izgrađuje socijalizam sa kineskim
specifičnostima, čija se suština svodi na strogo praćenje
sopstvenih nacionalnih interesa na osnovu socijalističke
ideologije opštenarodnog dobra i konfučijanskih principa
odgovornog državnog upravljanja. U izvesnoj meri ta
filozofija podseća na staljinističku ideološku odredbu o
izgradnji socijalizma u jednoj državi. Samo, za razliku od
internacionalizma, svojstvenog sovjetskom socijalizmu,
kineska varijanta orijentisana je isključivo na nacionalne
interese, ali manje pragmatične i jasne.
KO
ĆE KOGA?
Pre svega, izgradnja prosečno
imućnog društva. Za razliku od anglosaksonske politike
svetske dominacije, Kini je za to potreban mir i aktivna
spoljnopolitička saradnja. Apsolutno joj nije potreban
svetski rat, koji Amerikanci razvijaju. Iako Kina nema
istorijskog iskustva u sprovođenju globalne politike, ona
poseduje jasnu strategiju razvoja. Rusija ima iskustvo u
sprovođenju globalne politike, ali nema strategiju razvoja.
Bez izrade te strategije i njenog doslednog sprovođenja u
život, istorijsko iskustvo neće pomoći. Da se ne bismo našli
na periferiji, i to više ne SAD, već i Kine, neophodni su
nam ideologija i strategija razvoja.
Takva ideologija –
neokonzervativna sinteza verske tradicije, socijalizma,
demokratije, planske tržišne ekonomije urađena je integralno
u opštim crtama. Takođe i strategija razvoja, koja obuhvata
dugoročnu opravdanost tehničko-ekonomskog razvoja. Nedostaje
samo politička volja, koja je paralisana ofšor-oligarsima.
Rusija može da postane lider u
procesu formiranja novog poretka i da uđe u jezgro novog
centra svetskog ekonomskog razvoja. Ali to nije moguće
učiniti ostajući na periferiji američkog kapitalizma. Još
gore – ostajući na toj periferiji, Rusija provocira agresiju
SAD, budući da svoju ekonomiju ostavlja zavisnom od
prekookeanskog oligarhata, a kod američkih geopolitičara
stvara iluziju lake pobede.
Za razliku od Kineza, koji
pobeđuju u okršaju za globalno liderstvo, hibridni rat sa
američkim specijalnim službama koje su okupirale Ukrajinu za
nas je poprimio egzistencijalni karakter. Ili ćemo poraziti
nacističku utvaru, koju su te službe stvorile i Ruski svet
izbaviti od raskola, ili će nas uništiti. Isto kao u dva
prethodna otadžbinska rata sa ujedinjenim Zapadom, oštro je
postavljeno pitanje: ko će koga?
Prevela Ksenija
Trajković