autor poezija 001 ›››

 

 

Slavko Perović

 

FUKARE 

Lovćene 

Koliko li se njih

Zaklelo

Gledajući me u oči

Roneći suze

Niz lica bjela

Kunući se u đecu

U sinove jedince

U porodice

U sreću

U grobove

Roditelja svojih 

Mnogi

Stavljahu ruku

Na Bibliju svetu 

Nikad me varati neće

Rekoše 

Kad dođe vakat

Prvi me izdadoše zakleti

Da bi se Sotoni

Prodali

I izdajstvo

Svoje

Što skuplje

Naplatili 

Sve njihovo

Bijaše

Laž 

U sebi je nose

Čim iz materice izađu 

Takav je ovo svijet 

Taj dan je blizu

Kada će sve ulice

Gradova i sela im

Nositi ime 

Ulica

Fukara

Bez broja 

U fukare

Oči od splačine

Reče Njegoš 

Amin

Lovćene 

 

O GOLUBICI 

Ja Noje nijesam

Ma puštih

Jutros

Gavrana

Sa prozora moga

Da poleti

I vidi

Ima li čojka ođe

Iđe 

I kružaše

Gavran

Dugo

Ne sleće niđe

I vrati se

Pa kriknu 

Grak 

Što značaše 

Nema 

A ja odma

Puštih

Golubicu bijelu

Da i ona

Traži 

I poleće

Divna

Da je ljepše

Bit ne može

I sleće

Na Lovćen

Pa se

Srećna

Vrati

I zaguguta 

Ima 

Eno ga na vrh

Lovćena 

Ma ovi misle

Da je mrtav

A živ je

I vječan

Da življi

I vječniji

Bit ne može 

Ma se njemu

Niko ne penje

Niko mu ne dolazi

Niko nad njim ne plače

Niko mu cvijeće ne donosi

Ni barjake

Slavne 

Niko 

A on im živ

Viče 

Kad mene ne vidite

Kad mene ne dolazite

Kad putem mojim

I Gospodnjim

Ne hodate 

Nestali ste 

Umrli 

Nema vas 

A ja se ođe ispeh

Da me očima gledate

Kad duše čojske

Nemate

Da me napamet

Znate 

Ma zaludu

Za vas

I za đecu

I unuke vaše

E ma nije

Za Goru Crnu

Majku moju

Što vi je Gospod

Darova

A preci vaši

Vjekovima braniše

Sve

Dok vas

Nikakve

Ne dobiše 

Iskop

autor poezija ›››