autor tekst 003 ›››

 

 

Slavoj Žižek

 

 

Veliki umor

Neprimjetno prolazimo kroz društveni preobražaj bez presedana.

 Kapitalistički sistem se neprekidno mijenja od početka pandemije i veliki slom

koji svi sa zebnjom iščekujemo već je u toku.

 

Opšti zamor koji je pandemija izazvala proširio se i na teoriju: i meni je početkom ove godine dosadilo da o tome pišem - jedna te ista situacija već se otegla u beskraj i svima nam je dojadilo da po ko zna koji put konstatujemo jedno te isto. Na delu je dakako svojevrsni paradoks: iako je sam čin povinovanja repetitivnim i ustaljenim običajima i uzansama taj koji život čini ubitačnim, ovih nas dana upravo njihovo odsustvo zamara. Premoreni smo od življenja u permanentnom vanrednom stanju, stalno iščekujući nove direktive države, nesposobni da pronađemo i trunku predaha u ovakvoj svakodnevici.

 Septembra 2020. nemački sociolog Rainer Paris objavio je kratak esej pod naslovom „Destrukcija svakodnevice“ (Die Zerstörung des Alltags, Die Welt), u kom sa žaljenjem konstatuje (i u tome nije jedini) tekući raspad svakodnevice. Po njemu je pandemija ugrozila običaje i norme koje garantuju socijalnu koheziju svakog društva. To me podseća na jedan od bezbroj viceva o Semjuelu Goldvinu: nakon što su ga obavestili o pritužbama kritičara na preveliki broj bajatih klišea u filmovima koje je producirao, Sem Goldvin je svojim scenaristima uputio dopis sledeće sadržine „Ono što nam je potrebno je više novih klišea!“ I bio je u pravu, a to je upravo onaj krajnje delikatan zadatak koji je danas pred nama: stvoriti neke „nove klišee“ sasvim obične svakodnevice. Naravno, način na koji se taj umor manifestuje razlikuje se u zavisnosti od kulture. Filozof Byung-Chul Han s punim pravom naglašava da je zamor izazvan pandemijom daleko osetniji u zapadnim razvijenim društvima budući da su u njima - mnogo više nego drugde - subjekti više izloženi pritisku imperativa postignuća:

 „Imperativ postignuća kom smo se podvrgnuli… prati nas i u slobodno vreme, tišti nas čak i u snu, neretko ostavljajući za sobom neprospavane noći. Nemoguće je oporaviti se od imperativa postignuća. Upravo je taj unutrašnji pritisak koji sami sebi namećemo ono što nas iscrpljuje… Širenje egoizma, društvene atomizacije i narcizma jesu globalna pojava. Društvene mreže nas sve pretvaraju u producente, u preduzetnike čiji se „biznis“ sastoji u tome da sami sebe predstavimo na što bolji način. Tako globalizovana kultura ega nagriza društvo i erodira sve dimenzije društvenog života. Sami sebe produciramo i sami sebe neprestano režiramo. Ta neprekidna produkcija i režija samih sebe nas zamara i deprimira… Fundamentalni umor u konačnici je svojevrsni umor ega. Rad od kuće samo ga pojačava, čineći da se sve više upetljavamo u respektivna sopstva. Oni drugi, koji bi mogli da nas odele od našeg ega, vode se kao odsutni… Odsustvo rituala još jedan je faktor umora koji indukuje rad od kuće. U ime fleksibilnosti gubimo fiksne vremenske strukture i arhitekture koje stabilizuju ali i okrepljuju svakodnevicu.“ (The Tiredness Virus, The Nation)

 Budući da naše permanentno samo-eksponiranje - kao zahtev poznog kapitalizma - upravo i uzrokuje depresivni umor, lako smo pomislili da bi karantin značio izvesno olakšanje, da bi nam društvena izolovanost omogućila da nekako pobegnemo od pritiska obaveze postizanja rezultata. Nažalost, efekat karantina je gotovo u potpunosti suprotan: naši profesionalni i društveni odnosi u velikoj meri preneti su na Zoom i druge društvene mreže, gde se još revnosnije upuštamo u igrariju samo-eksponiranja, posvećujući još veću pažnju utisku koji ćemo ostaviti - dočim prostor rezervisan za socijalizaciju, onaj koji nam omogućava da predahnemo i pobegnemo od obaveznog egzibicionizma ostaje skrajnut. Na krajnje paradoksalan način, logika kontinuiranog mizanscena sebe samih čak se i pojačala kroz karantin i rad od kuće: trudeći se da zablistamo na Zoomu, sve smo iscrpljeniji, sami, u svom domu…

 Jasno se, dakle, može videti da je i najobičniji osećaj umora u konačnici izazvan ideologijom, igrom samo-eksponiranja koja danas čini sastavni deo ideologije koja nas svakodnevno prati. Slovenački filozof Mladen Dolar slikovito mi je opisao našu krajnje delikatnu situaciju pojmom koji je preuzeo od Waltera Benjamina - Dialektik im Stillstand - dijalektikom u zastoju, koja je u ovom slučaju svojevrsna dijalektika u neizvesnosti, u anksioznom iščekivanju da se situacija najzad promeni, da nešto novo konačno iskrsne. Međutim, osećaj zastoja, umrtvljenost i rastuća bezosećajnost koji sve veći broj ljudi teraju da ignorišu informacije, dotle da prestaju da brinu za svoju budućnost, veoma su varljivi: oni nas zapravo sprečavaju da uvidimo da prolazimo kroz društveni preobražaj bez presedana. Od kako je zdravstvena kriza nastupila, svetski kapitalistički poredak umnogome se promenio - veliki slom koji svi sa zebnjom iščekujemo zapravo je već u toku.

 Uobičajena reakcija na tekući slom, dominantni način promišljanja trenutne situacije, kombinuje krajnje očekivane motive: pandemija je ne samo oslobodila društvene i ekonomske tenzije prisutne u našim društvima, već nas je podsetila da smo tek sastavni deo prirode, a ne njen centar, te da bi nužno trebalo da promenimo način života - da zauzdamo naš individualizam, razvijemo nove vidove solidarnosti i prihvatimo skromno mesto koje zauzimamo na ovoj planeti. Ili, kako bi to rekla Judith Butler: „Svet pogodan za život ljudi zavisi od zdravlja planete u čijem središtu nisu ljudi. Borimo se protiv otrova iz okruženja ne samo da bi ljudi mogli živeti i disati bez bojazni da će se otrovati, već i zato što i voda i vazduh moraju imati svoj sopstveni život, koji ne zavisi od naših života. U ova vremena opšte međupovezanosti, onoliko koliko razgrađujemo rigidne oblike individualnosti, toliko bi trebalo da zamislimo neku skromniju ulogu koju bi ljudi ubuduće morali igrati na ovoj planeti od čije regeneracije i sami zavisimo - a koja, opet, zavisi od naše uloge, koja mora biti skromnija“. (Creating an Inhabitable World for Humans Means Dismantling Rigid Forms of Individuality, Time)

 Barem dve stvari mi se čine problematičnim u ovim redovima. Prvo, zašto ciljati „rigidne oblike individualnosti“? Nije li danas problem upravo suprotno? Nije li problem upravo u predominaciji hiper-fleksibilnih oblika individualnosti, koji omogućavaju neposredno prilagođavanje uvek novim situacijama, u vremenu u kom se živi pod stalnim pritiskom imperativa lične reinvencije, u kom se svaki stabilan oblik smatra „opresivnim“? Osim toga, ne leži li objašnjenje same činjenice da pandemiju doživljavamo tako traumatično upravo u tome što nas ona lišava stabilnih svakodnevnih rituala na koje je bilo moguće osloniti se s punim poverenjem? Nije li Butler u ovom slučaju tek odabrala uobičajenu putanju, držeći se svoje ideje subjekta koji radi na razgradnji svakog krutog i opresivnog identiteta kroz svojevrsnu igru permanentne rekonstrukcije?

 Drugo, nije li odviše jednostavno ustvrditi da „voda i vazduh moraju imati svoj sopstveni život koji ne zavisi od naših života“, ustvrditi da moramo prihvatiti skromniju ulogu na ovoj planeti? Ne zahtevaju li, naprotiv, globalno zagrevanje i druge ekološke pretnje koje nam vise nad glavom, upravo kolektivnu i masovnu intervenciju usmerenu na naše okruženje - intervenciju koja se, samim svojim obimom neminovno mora odraziti i na krhku ravnotežu postojećih oblika života? Kada kažemo da se globalno zagrevanje apsolutno mora održati ispod dodatnih 2°C, govorimo (trudeći se da tako i delamo) kao kakvi generalni direktori života na zemlji, a ne kao predstavnici vrste koja stremi nekakvoj skromnosti. Očigledno da regeneracija planete ne zavisi od „uloge koja mora značiti skromnost i posvećenost“. Naprotiv, ona zavisi od inicijativa koje moraju biti doslovno nesagledivih razmera. U tome i leži istina koja se krije ispod diskursa o našoj kratkovečnosti i smrtnosti. Ono s čim se ovde suočavamo jeste ekstremni oblik rascepa koji je već na delu u modernoj nauci i subjektivnosti: morao bi da postoji dijalektički odnos između moderne nauke i subjektivnosti koje obe streme ovladavanju prirodom i koje su striktno ko-zavisne, i vizije čovečanstva kao tek sasvim obične vrste među brojnim drugim vrstama. To što moramo da se pobrinemo i za život vode i vazduha, jeste upravo zato što smo, kako kaže Marx, „univerzalna bića“, takoreći sposobna da „iskorače“ izvan sebe samih, da tačno procene sopstvenu snagu i uzdaju se u nju, te konačno u stanju da sebe spoznaju tek kao minoran element jedne sveobuhvatne prirodne celosti. U predmoderno doba, čovečanstvo je sebe smatralo vrhuncem kreacije, njenom krunom, a ta je vizija paradoksalno podrazumevala jedan dakako skromniji položaj.

 Upravo je to paradoks u kom bismo morali istrajati u ova sumanuta vremena: prihvatiti da smo tek jedna od bezbroj vrsta na planeti, a istovremeno promišljati i delati kao univerzalna bića. Beg u udobnu skromnost naše kratkovečnosti i smrtnosti nije opcija već put koji vodi pravo u propast.

09.06.2021

izvor: peščanik.net ›››

 

 

autor tekst 002 ›››

 

 

Slavoj Žižek

 

  

Poslije korone neće biti povratka u normalu. Ulazimo u post-ljudsku eru

Vreme je da prihvatimo kako je pandemija zauvek promenila način na koji postojimo. Sada se čovečanstvo mora upustiti u izuzetno težak i bolan proces donošenja odluke o tome kako će izgledati naša „nova normalnost“. 

 Svet je veći deo 2020. živeo sa pandemijom, ali u kakvoj smo situaciji sada, usred onoga što evropski mediji nazivaju „drugim talasom“? Prvo, ne treba zaboraviti da je razlika između prvog i drugog talasa karakteristična za Evropu: u Latinskoj Americi virus je sledio drugačiji put. Vrhunac je dostignut između dva evropska talasa, a sada, kako Evropa trpi drugi od njih, situacija u Latinskoj Americi se neznatno poboljšala.

 

Takođe treba imati na umu razlike u načinu na koji pandemija utiče na različite klase (siromašni su pogođeni jače), različite rase (u SAD-u crnci i Latinoamerikanci trpe mnogo više) i različite polove.

 A posebno bismo trebali imati na umu zemlje u kojima je situacija toliko loša – zbog rata, siromaštva, gladi i nasilja – da se pandemija smatra jednim od manjih zala. Uzmimo za primer Jemen. Kako je Guardian izvestio, „U zemlji koju proganja bolest, kovid se jedva registruje. Rat, glad i razorni rezovi pomoći učinili su nevolje Jemenaca gotovo nepodnošljivim.“ Slično tome, kada je izbio kratki rat između Azerbejdžana i Jermenije, kovid očigledno nije bio prioritet. Međutim, uprkos ovim komplikacijama, postoje neka uopštavanja koja možemo napraviti kada upoređujemo drugi talas sa vrhuncem prvog talasa.

 

 Šta smo otkrili o virusu

 Za početak, neke nade su propale. Čini se da imunitet stada ne funkcioniše. A smrtnost je na rekordnom nivou u Evropi, tako da nada da imamo blaže varijacije virusa, iako se on širi više nego ikad, ne drži.

 Takođe imamo posla sa mnogo nepoznatih, posebno o tome kako se virus širi. U nekim zemljama je ova neprobojnost rodila očajničku potragu za krivcima, poput privatnih kućnih skupova i radnih mesta. Česta fraza da moramo da „naučimo da živimo sa virusom“ samo izražava našu kapitulaciju pred njim.

 Iako vakcine donose nadu, ne treba očekivati da će one magično okončati sve naše nevolje i vratiti nas u staru normalnost. Distribucija vakcina biće naš najveći etički test: da li će princip univerzalne distribucije koji pokriva čitavo čovečanstvo preživeti ili će se razblažiti oportunističkim kompromisima?

 Takođe je očigledno da se sve više pokazuju ograničenja modela koji mnoge zemlje slede – uspostavljanja ravnoteže između borbe protiv pandemije i održavanja ekonomije u životu. Jedino što izgleda da zaista funkcioniše jeste radikalan lockdown. Uzmimo za primer državu Viktoriju u Australiji: u avgustu je imala 700 novih slučajeva dnevno, ali krajem novembra Bloomberg je izvestio da je „prošlo 28 dana bez novih slučajeva virusa, što je zavidan rekord, naročito jer se SAD, a i mnoge evropske zemlje bore sa rastućim infekcijama ili obnovljenim blokadama“.

 A što se tiče mentalnog zdravlja, retrospektivno možemo reći da je reakcija ljudi na vrhuncu prvog talasa bila normalan i zdrav odgovor ljudi suočenih sa pretnjom: njihov fokus bio je na izbegavanju infekcije. Bilo je to kao da većina njih jednostavno nije imala vremena za mentalne probleme. Iako se danas mnogo govori o mentalnim problemima, dominantan način na koji se ljudi odnose prema epidemiji je čudna mešavina različitih elemenata. Uprkos sve većem broju infekcija, u većini zemalja pandemija još uvek nije previše ozbiljna. U nekom čudnom smislu, „život ide dalje“. U zapadnoj Evropi mnoge ljude više brine hoće li moći da proslave Božić i obave kupovinu ili uzmu uobičajene godišnje odmore za zimske praznike.

 

Prelazak iz straha u depresiju

 Međutim, stav „život ide dalje“ – pokazatelj da smo nekako naučili da živimo sa virusom – potpuno je suprotan opuštanju koje dolazi kada najgore prođe. Neraskidivo je pomešan sa očajanjem, kršenjem državnih propisa i protestima protiv njih. S obzirom da ne postoji jasna perspektiva, na delu je nešto dublje od straha: od straha smo prešli u depresiju. Osećamo strah kada postoji jasna pretnja i osećamo frustraciju kada se neprestano pojavljuju prepreke koje nas sprečavaju da dostignemo ono čemu težimo. Ali depresija signalizira da i sama naša želja nestaje.

 Ono što uzrokuje osećaj dezorijentacije jeste to što nam se jasan poredak uzročnosti čini poremećenim. U Evropi, iz razloga koji ostaju nejasni, broj zaraza sada pada u Francuskoj, a raste u Nemačkoj. Bez da je iko tačno znao zašto, zemlje koje su pre nekoliko meseci smatrane uzorima kako se nositi sa pandemijom sada su njene najgore žrtve. Naučnici se igraju različitim hipotezama, a upravo ovo nejedinstvo jača osećaj zbunjenosti i doprinosi mentalnoj krizi.

 Ono što dodatno pojačava ovu dezorijentaciju je mešavina različitih slojeva koja karakteriše pandemiju. Christian Drosten, vodeći nemački virusolog, istakao je da pandemija nije samo naučni ili zdravstveni fenomen, već prirodna katastrofa. Ovome treba dodati da je to takođe socijalni, ekonomski i ideološki fenomen: njegov stvarni efekat uključuje sve ove elemente.

 Na primer, CNN izveštava da je u Japanu u oktobru ove godine više ljudi umrlo od samoubistva nego od kovida, a najviše su pogođene žene. Ali većina pojedinaca izvršila je samoubistvo zbog nevolje u kojoj su se našli zbog pandemije, pa je njihova smrt kolateralna šteta.

 Tu je i uticaj koji pandemija ima na ekonomiju. Na Zapadnom Balkanu bolnice su pred pucanjem. Kao što je rekao lekar iz Bosne, „Jedan od nas može raditi posao troje (ljudi), ali ne i petoro.“ Kako je izvestio France24, ne može se razumeti ova kriza, a da se ne razmišlja o „krizi odliva mozgova, sa egzodusom obećavajućih mladih lekara i medicinskih sestara koji će potražiti bolje plate i obuku u inostranstvu“. Dakle, opet, katastrofalni uticaj pandemije očigledno je uzrokovan i emigracijom radne snage.

 

Prihvatanje nestanka našeg socijalnog života 

 Stoga možemo sa sigurnošću zaključiti: ako se pandemija zaista odvija u tri talasa, opšti karakter svakog talasa biće drugačiji. Prvi talas je razumljivo usmerio našu pažnju na zdravstvena pitanja, na to kako sprečiti širenje virusa. Zbog toga je većina zemalja prihvatila karantine, socijalno distanciranje itd. Iako je broj zaraženih mnogo veći u drugom talasu, strah od dugoročnih ekonomskih posledica ipak raste. I ako vakcine neće sprečiti treći talas, možemo biti sigurni da će njegov fokus biti na mentalnom zdravlju, na razarajuće posledice nestanka onoga što doživljavamo kao normalan društveni život. Zbog toga će, iako vakcine deluju, mentalne krize i dalje trajati.

 Konačno pitanje s kojim se suočavamo je sledeće: Da li treba težiti povratku našoj „staroj“ normalnosti? Ili bismo trebali prihvatiti da je pandemija jedan od znakova da ulazimo u novu „post-ljudsku“ eru („post-ljudsko“ s obzirom na naš prevladavajući osećaj šta znači biti čovek)? Ovo očigledno nije samo izbor koji se tiče našeg psihičkog života. To je izbor koji je u nekom smislu „ontološki“, tiče se celokupnog našeg odnosa prema onome što doživljavamo kao stvarnost.

 Sukobi oko toga kako se najbolje nositi sa pandemijom nisu sukobi između različitih medicinskih mišljenja; oni su ozbiljni egzistencijalni sukobi. Evo kako je Brenden Dillei, voditelj chat-emisije u Teksasu, objasnio zašto ne nosi masku: „Bolje biti mrtav nego kreten. Da, mislim to doslovno. Radije bih umro nego da trenutno izgledam kao idiot.“ Dillei odbija da nosi masku jer je za njega hodanje sa maskom nespojivo sa ljudskim dostojanstvom na najosnovnijem nivou.

 U pitanju je naš osnovni stav prema ljudskom životu. Jesmo li – poput Dillei – libertarijanci koji odbacuju svako zadiranje u naše individualne slobode? Da li smo mi uslužni službenici spremni da žrtvujemo hiljade života za ekonomsko blagostanje većine? Da li smo mi autoritarci koji veruju u to da nas samo čvrsta državna kontrola i regulacija mogu spasiti? Da li smo duhovnici New Age-„a koji mislimo da je epidemija upozorenje prirode, kazna za naše eksploatacije prirodnih resursa? Da li verujemo da nas Bog samo testira i da će nam na kraju pomoći da nađemo izlaz? Svaki od ovih stavova oslanja se na određenu viziju onoga šta su ljudi. To se tiče nivoa na kojem smo, u nekom smislu, svi filozofi. 

 Uzimajući sve ovo u obzir, italijanski filozof Giorgio Agamben tvrdi da ako prihvatimo mere protiv pandemije, napuštamo otvoreni društveni prostor kao srž svog bića i pretvaramo se u izolovane mašine za preživljavanje pod kontrolom nauke i tehnologije, koje služe državnoj administraciji. Dakle, čak i kada nam kuća gori, trebali bismo skupiti hrabrosti da nastavimo sa normalnim životom i na kraju umremo dostojanstveno. Piše: „Ništa što radim nema smisla ako kuća gori. Ipak, čak i kada kuća gori, potrebno je nastaviti po starom, sve raditi pažljivo i precizno, možda čak i više nego ranije – čak i ako to niko ne primeti. Možda će sam život nestati s lica zemlje, možda neće ostati nikakvo sećanje na ono što je učinjeno, bilo u dobru ili u zlu. Ali vi nastavite kao i pre, kasno je za promene, više nema vremena“

 Treba primetiti dvosmislenost u Agambenovoj liniji argumentacije: da li je „kuća u plamenu“ zbog pandemije, globalnog zagrevanja itd? Ili je naša kuća u plamenu zbog načina na koji smo (preterano) reagovali na stvarnost pandemije? „Danas je plamen promenio oblik i prirodu, postao je digitalni, nevidljiv i hladan – ali upravo iz tog razloga je još bliži i okružuje nas u svakom trenutku.“ Ove rečenice jasno zvuče Hajdegerovski: oni lociraju osnovnu opasnost u tome kako je pandemija ojačala način na koji medicinska nauka i digitalna kontrola regulišu našu reakciju na nju.

 

Zašto ne možemo nastaviti putem starog načina života 

 Da li to znači da, ako se suprotstavimo Agambenu, treba da se pomirimo sa gubitkom čovečanstva i zaboravimo na društvene slobode na koje smo bili navikli? Čak i ako zanemarimo činjenicu da su ove slobode zapravo bile mnogo ograničenije nego što se čini, paradoks je da samo prolaskom kroz nultu tačku ovog nestanka možemo držati otvorenim prostor za nove slobode do kojih treba doći.

 Ako se držimo svog starog načina života, sigurno ćemo završiti u novom varvarstvu. U SAD-u i Evropi su novi varvari upravo oni koji nasilno protestuju protiv antipandemijskih mera u ime lične slobode i dostojanstva – oni poput Jareda Kušnera, zeta Donalda Trampa, koji se još u aprilu hvalio kako Tramp vraća zemlju nazad „od lekara“ – ukratko, od onih koji jedino mogu da nam pomognu.

 Međutim, treba primetiti da u poslednjem pasusu svog teksta Agamben ostavlja otvorenu mogućnost da se pojavi novi oblik post-ljudske duhovnosti. „Danas čovečanstvo nestaje, poput lica nacrtanog u pesku i ispranog talasima. Ali ono što zauzima njegovo mesto više nema svet; to je samo goli i prigušeni život bez istorije, prepušten milosti računanja moći i nauke. Možda se, međutim, tek na početku ove olupine može pojaviti nešto drugo, polako ili naglo – sigurno ne bog, ali ni drugi čovek – možda nova životinja, duša koja živi na neki drugi način… “

 Agamben ovde aludira na poznate redove iz Foucaultovog „Les mot et les“, kada govori o čovečanstvu koje nestaje poput lika nacrtanog na pesku kojeg talasi brišu na obali. U stvari ulazimo u ono što se može nazvati post-ljudskom erom. Pandemija, globalno zagrevanje i digitalizacija našeg života – uključujući direktan digitalni pristup našem psihičkom životu – nagrizaju osnovne koordinate našeg bivanja čovekom.

 Pa kako se (post) čovečanstvo može ponovo izmisliti? Evo nagoveštaja. U svom protivljenju nošenju zaštitnih maski, Agamben se poziva na francuskog filozofa Emmanuela Levinasa i njegovu tvrdnju da to lice „govori sa mnom i time me poziva na odnos nesrazmeren sa izvršenom moći“. Lice je deo tuđeg tela kroz koje se probija ponor neverovatne Drugosti Drugog.

 Očigledan Agambenov zaključak je da, čineći lice nevidljivim, zaštitna maska čini nevidljivim sam nevidljivi ponor koji odzvanja ljudskim licem. Zaista?

 Na ovu tvrdnju postoji jasan frojdovski odgovor: Freud je dobro znao zašto se u analitičkoj sesiji – kada postane ozbiljna, tj. nakon takozvanih preliminarnih susreta – pacijent i analitičar ne sukobljavaju licem u lice. Lice je u osnovi najosnovnija laž, krajnja maska, a analitičar prilazi ponoru Drugog NE videći njegovo lice.

 Prihvatanje svih izazova koje donosi post-čovečanstvo je naša jedina nada. Umesto da sanjamo o „povratku u (staru) normalnost“, trebamo se uključiti u težak i bolan proces konstruisanja nove normalnosti. Ova konstrukcija nije medicinski ili ekonomski problem, ona je duboko politička: prisiljeni smo da izmislimo novi oblik celokupnog društvenog života.

08.01.2021.

izvor:6uka.com ›››

 

autor tekst 001 ›››

 

 

Slavoj Žižek

Panika pod kupolom

Da, teroristički napadi u Parizu od petka 13. trebali bi biti bezuslovno osuđeni, ali… ne, nema olakšavajućih okolnosti, oni bi samo trebali biti istinski osuđeni, za što je potrebno više od prostog patetičnog spektakla solidarnosti svih nas (slobodnih, demokratskih, civilizovanih ljudi) protiv ubilačkog Muslimanskog Čudovišta.

U prvoj polovini 2015, Evropa je bila zaokupljena radikalnim emancipacijskim pokretima (Syriza u Grčkoj, Podemos u Španiji), dok je u drugoj polovini pažnja bila okrenuta ka “humanitarnoj” temi izbjeglica - klasna borba je doslovno potisnuta i zamijenjena liberalno-kulturološkom temom tolerancije i solidarnosti.

S pariskim terorom u petak 13. novembra, čak i ova tema (koja se još uvijek odnosi na velika socio-ekonomska pitanja) sada je zaokružena prostim otporom svih demokratskih snaga uhvaćenih u nemilosrdnom ratu sa silama terora - a lako je zamisliti šta će slijediti: paranoična potraga za ISIS agentima među izbjeglicama, itd. (Mediji već radosno izvještavaju da su dvojica terorista ušli u Evropu kroz Grčku kao izbjeglice.)

Najveće žrtve terorističkih napada u Parizu će biti same izbjeglice, a pravi pobjednici iza plitkoumnosti u stilu “Je suis Paris” biće ratnici totalnog rata na obje strane.

Evo kako bi stvarno trebali osuditi ubijanje u Parizu: ne samo uključivanjem u patetične predstave antiterorističke solidarnosti, već insistiranjem na jednostavnom cui bono / u čiju korist pitanju. Nema potrebe za “dubljim razumijevanjem” ISIS terorista (u smislu “njihova žalosna djela su, bez obzira na sve, reakcija na evropske brutalne intervencije”) - njih treba okarakterisati kao ono što jesu: islamo-fašistička dopuna evropskom anti-imigracijskom rasizmu - dvije strane istog novčića.

Ali tu je još jedan aspekt koji nas treba nagnati na razmišljanje - sama forma napada: brutalni prekid normalnog svakodnevnog života. Simbolično, objekti napada ne predstavljaju vojni ili politički establišment već svakodnevnu popularnu kulturu - restorani, rock scena i nogometni stadion. Takav oblik terorizma - trenutni prekid (normalnog života) - uglavnom karakteriše napade u razvijenim zapadnim zemljama, i u jasnom je kontrastu sa mnogim zemljama Trećeg svijeta u kojima je nasilje sastavni dio života. Zamislite život u Kongu, Avganistanu, Siriji, Iraku i Libanu. Gdje je vapaj za međunarodnom solidarnosti kada tamo umiru na stotine ljudi?

Mi živimo pod “kupolom”, gdje je terorističko nasilje prijetnja koja eksplodira samo s vremena na vrijeme, za razliku od zemalja u kojima se (uz sudjelovanje ili saučesništvo zapada) svakodnevni život sastoji od neprekinutog terora i brutalnosti.

U svojoj knjizi In the world interior of capital / Enterijer svijeta kapitala, Peter Sloterdijk pokazuje kako je u današnjoj globalizaciji svjetski sistem završio svoj razvoj, i kao kapitalistički sistem odredio sveukupne uslove života. Prvi znak tog razvoja bila je Kristalna palata u Londonu, mjesto prve svjetske izložbe iz 1851. godine: neizbježna ekskluzivnost globalizacije kao izgradnje i širenja svjetskog enterijera čije granice su nevidljive, a ipak virtuelno nepremostive izvana, i unutar kojih živi jedna i po milijarda pobjednika globalizacije; tri puta više ostavljeno je pred njenim vratima.

Prema tome, “enterijer svijeta kapitala” nije agora ili vašar pod otvorenim nebom, nego “staklenik koji je uvukao unutra sve što je nekad bilo vani”. Taj enterijer, izgrađen na kapitalističkim viškovima, određuje sve: “Primarna činjenica savremenog doba nije da Zemlja kruži oko Sunca, nego da novac kruži oko Zemlje”.

Nakon procesa koji je globalizovao svijet, “društveni život mogao se odvijati samo u proširenom enterijeru, u lokalno i vještački klimatizovanom unutrašnjem prostoru”. Dok je kulturni kapitalizam na vlasti, svi prevrati koji preoblikuju svijet su zauzdani: “Nema više istorijskih događaja koji bi se mogli dešavati pod takvim uslovima - osim lokalnih nesrećnih slučajeva”.

Ono što je Sloterdijk ispravno istaknuo je da kapitalistička globalizacija ne važi samo za otvorenost i osvajanja, već i za auto-ograničen svijet koji odvaja Iznutra od Vani. Dva aspekta su nerazdvojna: Globalni doseg kapitalizma utemeljen je u načinu na koji uvodi radikalnu klasnu podjelu širom cijelog svijeta, odvajajući one zaštićene u toj sferi, i one izvan njenog omotača.

Najnoviji teroristički napadi u Parizu, kao i priliv izbjeglica, podsjetnici su na nasilan svijet izvan naše Kupole, svijet koji se za nas iznutra pojavljuje uglavnom na televiziji i u online izvještajima o dalekim nasilnim zemljama, a ne kao dio naše stvarnosti. Zato je naša dužnost da budemo potpuno svjesni brutalnog nasilja koje prožima prostor van naše Kupole - ne samo vjerskog, etničkog i političkog nasilja, već takođe i seksualnog.

Ovaj aspekt ne treba nipošto biti odbačen kao marginalan: Od Boko Harama i Mugabea do Putina, anti-kolonijalističke kritike zapada sve više i više pojavljuju se kao odbacivanje zapadne “seksualne” konfuzije, i kao zahtjev za povratak na tradicionalne seksualne hijerarhije.

Ja sam, naravno, svjestan kako neposredni izvoz zapadnog feminizma i individualnih ljudskih prava može poslužiti kao sredstvo ideološkog i ekonomskog neokolonijalizma (svi se sjećamo kako su neke američke feministkinje podržale američku intervenciju u Iraku kao način da se žene tamo oslobode, dok je rezultat upravo bio suprotan). No, treba apsolutno odbaciti izvlačenje zaključaka kako bi zapadni ljevičari trebali učiniti ovdje “strateški kompromis”, tiho tolerišući “običaje” ponižavanja žena i homoseksualaca u ime “važnije” anti-imperijalističke borbe.

Dakle, vratimo klasnu borbu natrag - a jedini način da se to učini je da se insistira na globalnoj solidarnosti eksploatisanih i potlačenih. Bez tog globalnog gledišta, patetična solidarnost sa žrtvama Pariza je pseudo-etička opscenost.

Uprkos svim nejasnoćama koje okružuju priliv izbjeglica u Evropu, mnogi među njima nesumnjivo pokušavaju uteći od zastrašujućih uslova u svojim zemljama. Dan nakon napada u Parizu, jedan od njih je suvo prokomentarisao na televiziji: “Zamislite grad poput Pariza, gdje je vanredno stanje trajno obilježje svakodnevnog života mjesecima ako ne i godinama. To je ono od čega bježimo”. Niko ne može ignorisati ovu istinu.

izvor: vijesti.me ›››