Posle Drugog svetskog rata, skoro
sve evropske zemlje, postale su demokratske parlamentarne
države, u kojima je po proklamovanim Ustavima upostavljena
nezavisna sudska, izvršna i sudska vlast. Kako je to bilo u
praksi, ne znamo, ali znamo da je u bivšoj Jugoslaviji sav
njen unutrašnji život bio po volji jednog čoveka, a u
Srbiji, od 2006, kada je blagodareći Crnoj Gori opet postala
Srbija, nije se mnogo promenilo u odnosu na stanje za vreme
Tita, a sa poslednjom Vladom u potpunosti je isto, još i
gore, jer je postala zavisna u svemu od Zapada, koji je
rušenjem Berlinskog zida uveo tzv. tranziciju u svim
istočnim zemljama, bivšim zavisnicima rasturenog Sovjetskog
Saveza. Ovo utoliko pre, što je Srbija jedina zemlja ne samo
u tzv. regionu, zasnovana na imitiranju proklamovanih
evropskih vrednosti, potpuno negirajući svoju prošlost i
svoju nacionalnost. Šta više, njen premijer je pozivao škole
da ne uče decu prošlosti, već budućnosti, po evropskim
uzorima. Pri tom treba se setiti da su u vreme dve Nemačke,
predstavnici ondašnje Evrope, neprestano ponavljali da se
Nemačka može ujediniti samo u okviru Evrope, a desilo se
suprotno – Evropa se ujedinila u okviru Nemačke, postajući
njen apsolutni gospodar.
_001.jpg)