|
G
autor tekst 001 ›››
Stefan Despotović
Zlo je kada država ćuti Koliko su običnom građaninu Srbije dostupne javne informacije, pogotovo one koje se tiču stanja na našem tržištu i bezbednosti hrane? Gotovo i da nisu. A evo i zašto. Pre gotovo četiri godine usvojili smo Zakon o bezbednosti hrane i ponadali se da omiljena reč naših proevropskih činovnika – „transparentnost” počinje da živi u praksi. Jer, tada su nam u Ministarstvu poljoprivrede rekli da će proizvođač ili trgovac koji je odgovoran za nebezbednu hranu biti obavezan da javno kaže – „ja sam pustio u prodaju rđav proizvod i ja sam kriv”. Da li smo ikada za ove četiri godine čuli da je neki trgovac ugrozio potrošače, jer je prodavao nebezbedne proizvode? Da li smo nekada dobili informaciju – ova mesna industrija je odgovorna za opasno meso? Da li smo ikada saznali – ko je proizveo nebezbednu hranu? Nismo. Najnovija situacija sa švedskim lososom zatrovanim dioksinom, zbog kojeg je pola Evrope na nogama, još jedan je primer u nizu. U trenutku kada je pisan ovaj tekst prošlo je 24 sata od pojave te informacije na agencijama širom sveta. Naše ministarstvo se još nije oglasilo sa saopštenjem da li tog proizvoda ima ili nema na našem tržištu. To je posao države. Ona to mora da kaže.Umesto nje, „dobro upućeni” govore kako ga „najverovatnije nema”. Hajdemo sada malo unazad, a i tu je takođe pregršt neprijatnih pitanja za državu. Aflatoksin. Valjda nismo već zaboravili aferu sa mlekom od pre tri meseca. Da li je država tada objavila spisak mlekara u čijim je proizvodima bilo te materije u meri većoj od dozvoljene? Nije. O neodgovornom ponašanju nadležnih u toku afere bolje da ne podsećamo. Pocrveneće neko. Dalje, kad god se u novinama pojavi vest da su povučene desetina tona mesa, i čega sve ne još, da li je ikada rečeno iz kojih je tačno supermarketa i mesara ili iz kojih industrija ta roba? Nije. Posle svega razumno je pitanje čije je Ministarstvo poljoprivrede i sve njegove inspekcije i za čiji račun treba da rade. Za vladu, sebe i zaposlene? Da su, kao što nisu, u službi građana i svih onih koji ih plaćaju, znali bi šta im je činiti. Ne bi se na informaciju o tome da li u Srbiji ima zatrovanog lososa čekalo više od 24 sata. Na kraju je i ne dočekasmo. Administracija ćuti. Brani se time da još nemaju kompjuterski program koji bi to radio. Kad taj posao bude završen, obećali su, biće i podataka i informacija. Zbog takvog ponašanja čak je i naša profesija postala deo isceniranog umirivanja javnosti. Zato smo i bili svedoci svaljivanja drvlja i kamenja po laboratoriji koja je prva prošle godine obavestila javnost da sa našim kukuruzom nešto nije u redu. Čovek koji je obavestio javnost o mogućnosti trovanja nestao je iz javnosti. Neko ga je ućutkao. A kada država ćuti, znači da ili ne zna nešto što mora da zna ili da nešto krije od građana. Ko će da izmeri šta je od ovoga grđe i gore.
G |
.jpg)
_001.jpg)