_004.jpg)
Tamo gde nema javnog zdravstva, ima puno žrtava
Pandemija je pokazala da u
državama u kojima zdravstveni sistemi nisu javni, ima veliki
broj žrtava, podvlači antropološkinja i spisateljica
Svetlana Slapšak u razgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE).
"Postalo je potpuno jasno da je
najviše žrtava u zemljama koje nemaju javno zdravstvo, kao
što je Severna Amerika. Sjedinjene Države, zapravo. U
Italiji i u Španiji su počeli ozbiljno privatizovati
zdravstvenu zaštitu, tako da je situacija potpuno jasna –
tamo gde nema javnoga zdravstva, ima veoma mnogo žrtava.
Zato će u Americi verovatno biti i najviše žrtava – u veoma
razvijenom društvu koje poznaje neverovatne društvene
razlike i nepravičnost biće najviše žrtava", navodi Slapšak.
Ova doktorica antičkih studija,
rođena Beograđanka koja živi i radi u Ljubljani od 1991.
godine, osvrće se na niz pitanja koja su se otvorila od kada
je polovinom marta Svetska zdravstvena organizacija (SZO)
proglasila globalnu pandemiju, a Evropa postala žariše novog
virusa korona. No, najpre o zemlji u kojoj je kriza bez
presedana zatiče.
Kako
je u Sloveniji?
Slapšak: Kod Slovenaca se vide
različite stvari. Pošto smo veoma ograničeni u tom smislu da
više ne možemo ni iz svoje opštine, zapravo se videlo kako
nova vlast, mi smo dobili novu esktremno desnu vladu 13.
(marta) u petak, želi da manipuliše sa stanovništvom.
Naime, prethodne subote je bilo
divno vreme i mnogi ljudi su seli u kola i otišli na razna
lepa mesta, pre svega na obalu. Neki na obalu, neki na druga
mesta. Tu nije bila velika selidba, to se nije tako videlo.
Međutim, lokalne vlasti na obali i na drugim mestima su
htele po svaku cenu da prikažu da je to bio neki masovni
napad na obalu… Došlo je do snimanja registarskih tablica,
do denunciranja, stvorena je vrlo neprijatna atmosfera koju
je onda vlast iskoristila da odredi savršeno besmislenu
zabranu izlaska iz sopstvene opštine.
Dakle, govorimo o stvarima koje
računaju, ako hoćete, sa ljudskom niskošću i zlobom.
Ljudi sa obale i mnogi koji su
bili svedoci tvrde da nije bilo takve navale. Tvrde sa su se
ljudi ponašali veoma disciplinovano, u grupama, u malim
grupama, ako su bili porodično. Udaljeni jedni od drugih.
Danas je situacija takva da
kontrolišu na izlasku iz opštine, što je stvarno besmisleno
jer recimo mnogi zemljoradnici imaju zemlju izvan svoje
opštine.
To računanje sa zlobom, sa
denunciranjem i sličnim, nije dobro.
Isto tako, pojavili su se ljudi
koji, recimo, onima koji su izašli iz karantina ne
dozvoljavaju da se vrate ili ih vređaju na ulici.
U svetu se pojavio izrazito
agresivni rasizam prema ljudima sa azijskim crtama lica.
Dakle, neki loši motivi se pojavljuju na sve strane i mnoge
zemlje koje su prešle veoma brzo u diktature zapravo
razvijaju takva osećanja.
Međutim, na nekom mikro nivou ja
primećujem da su ljudi solidarni. Nama su mnogi mladi
prijatelji telefonirali i ponudili se da nam donose stvari.
U kući vlada opšta razmena hrane, informacija. Obaveštavamo
se međusobno, prenosimo stvari, negujemo nekakav vrt
napolju. Prosto, živimo zajedno i to je jedno vrlo prijatno
osećanje, moram reći. Ja verujem da u mnogim zgradama vlada
upravo takvo osećanje.
Druga mera koju je vlada
zahtevala jeste da se u većim blokovima liftovi, kvake,
gelenderi higijenizuju odnosno sterilišu. To je nemoguće i
jako je skupo. Još se vodi dislusija oko toga. I tu bi isto
tako moglo da se pojavi nešto zle krvi koja je savršeno
nepotrebna.
Na drugoj strani imate to da se,
zapravo, stanovništvo ponaša jako disciplinovano i potpuno u
skladu sa ovim što se dešava.
Ali ono što nam ta zaraza donosi
i ono što se dešava jeste zapravo jedno novo saznanje.
Mi, koji smo doživeli
jugoslovenski socijalizam, nama je u školskom sistemu nekako
ugurano u glavu i od tamo je ostala ideja o jednakosti.
Ideja o jednakosti za sobom povlači bar rudimentarne ideje o
pravičnosti.
Sad, pred virusom, zapravo smo
stavljeni u novu situaciju. Čak i bez sećanja na jednakost,
postavljeni smo u situaciju jednakosti pred smrću.
Možda nije loše da ljudi o tome
naprosto razmišljaju.
Sličnosti
između država Balkana i Mađarske?
RSE:
Sada ste spomenuli na neki način taj “politički lov u
mutnom”, da tako kažem. Mađarska je sa zakonom o dekretu
prva zemlja u Evropi koja je tako nešto implementirala i
zakonski. Da li pratite situaciju u Srbiji i u zemljama
bivše Jugoslavije i kako komentarišete stanje tamo – recimo
u Beogradu uvođenje policijskog časa od petka u 17 pa do
ponedeljka u pet ujutru?
Slapšak:
To je primer besmislene mere. Primer ako hoćete iživljavanja
neke diktatorske vlasti. U svim državama danas primećujemo
takve poteze i takve želje. Negde se one reprimiraju, negde
ne. Negde vlast ima više razumevanja i bolje sluša
stručnjake, a negde, očigledno, neuporedivo manje.
U Srbiji je zdravstveni sistem
jednostavno raspadnut. To je potpuno druga situacija. Jeste
i privatizacija, a jeste i sistematsko uništavanje
zdravstvenog sistema.
I to da neko hapsi novinarku
koja piše o realnoj situaciji u zdravstvenom sistemu, to je
zaista zastrašujuće. To jeste pravi potez diktature, nemate
šta da mislite.
S druge strane je opet ovo
ponižavanje staraca i nekako stavljanje u zatvor svih
starijih od 65 godina, što nam opet dosta jasno kaže koje su
namere Vučića (Aleksandar Vučić, predsednik Srbije op.
red.). Vučićeve namere su da više nema izbora, jer njegovi
glavni glasači su zapravo penzioneri. Kada se tako ponaša
prema penzionerima jasno je da neće izbore, čak ni u tom
obliku.
U tom smislu, mislim da Vučić
sledi Orbana (Viktor Orban, premijer Mađarske, op. red.).
Po celoj Evropi, ovoj
postsocijalističkoj, počeće se dešavati te stvari. Već pre
je Poljska pokazala kako se može bezobrazno bacati u lice
Evropi izrazita segregacija, kršenje ljudskih prava i tome
slično.
Sad je tu Mađarska sa još
radikalnijim pristupom. Dakle, te će se stvari događati.
Kako će Evropa reagovati, naravno, pojma nemamo, ali meni je
sasvim dovoljno to što Evropa nema problema sa Vučićem koji
predstavlja Srbiju.
RSE:
Poljska je imala situaciju sa “No LGBT Zones”…
Slapšak:
Još uvek ima. Podeljena je u okruge, au mnogima od njih se
ne priznaju ljudska prava tih grupa.
Tako da, nije čak bio
potreban ni virus da se to tamo desi.
U Sloveniji se razvila izrazita
agresivna propaganda vlade protiv intelektualaca i umetnika
koji u tim merama deljenja para, pre svega poslodavcima,
nešto malo radnicima, a nezaposlenima i prekarcima, naravno
neće dobiti ništa. I sada smo još dobili odluku Ministarstva
kulture da neće podupreti izdavanje knjiga, filmske
festival, produkciju filmova, kongrese i tome slično.
I napade, veoma grube, izrazito
grube napade na onu polovinu PEN-a koja stoji za Borisom A.
Novakom koji je odmah reagovao na prve postupke vlasti. Sad
je tu polovina PEN-a koja ide sa njim, koja se buni, koja
smatra da ne sme da bude ugušena slobodna kritička reč.
Dakle, to je sad situacija i ta
gesta slovenačke desne vlade tako pokazuje istu tendenciju
kao i Orban, kao i ostale zemlje.
Suočavamo se sa oblicima
tiranije i diktature na koje smo skoro pa zaboravili. Sad se
vraćaju modeli koji su istorijski prevaziđeni, a očigledno u
nekim podsvestima još uvek žive.
Zašto
fizička, a ne socijalna distanca?
RSE:
Nedavno je Svjetska zdravstvena organizacija preporučila da
se umjesto već opšteprihvaćenog termina “socijalno
distanciranje” počne koristiti “fizičko distanciranje”.
Zašto?
Slapšak:
Zato što je to neuporedivo ubedljiviji termin jer je reč o
razmaku između ljudskih tela.
Sa druge strane, "socijalno
distanciranje" ima duboki podsmisao koji je neobično ružan –
a to je da se različite društvene grupe udaljuju jedna od
druge – što je inače realnost ove situacije.
Sada su socijalne razlike
jasnije više nego ikada, više nego ikada jasna je
nepravičnost koja iz toga izlazi, više je nego ikada jasna
manipulacija koja se izvodi sa ljudima koji moraju da rade i
koji moraju da se izlažu opasnosti svaki dan. I da isto tako
izlažu svoje porodice opasnosti. Dakle, "socijalna distanca"
je nešto zaista ružno i bilo bi jako dobro da je zamenimo sa
fizičkom distancom - koja je realna.
RSE:
Pandemija je uzrokovala i da se na novi način gleda i na
pitanje ljudskih, ali i religijskih prava. Kako vi to
tumačite? Insistiranje na korišćenju iste kašičice kod
pričešća, navala na hramove u Iranu nakon što je vlast
izdala nalog da se zatvore…
Slapšak:
Pa ima i na drugoj strani isto tako… Salvini (Matteo
Salvini, lider populističke Lige u Italiji, op. red.) je dao
predlog, pošto je neko vreme uredno ćutao, to mu je bilo
politički bolje, da za Uskrs ljudi napune crkve. (Smijeh)
Dakle, to versko ludilo je uvek
korisno i upotrebljivo za ovakve situacije u kojima crkva
ide, naravno, ruku pod ruku sa diktaturom.
Papa se pobunio protiv
Salvinijeve izjave i ceo vatikanski kler se pobunio. Toliko
još razuma imaju.
Međutim, znate kako, ovo je
trenutak u kojem sve vere, sve religije na svetu imaju
savršeno opravdanje. Nema boga ni bogova koji na ovom
planetu nisu uvređeni stvarima koje su se desile prošle
godine.
Pokušajmo samo nekoliko da
saberemo: topljenje Arktika, dizanje morske površine,
otopljavanje Sibira, zemljotres u Zagrebu, pomor jemenske
dece, požari u Australiji, Trampova vladavina, Brexit… pa ne
možete da zamislite više katastrofalnih grehova koje smo
zaslužili da se ovo uopšte dešava (smijeh)… To je religiozno
obrazloženje.
Kada se vratimo na stranu
razuma, onda moramo dosta ozbiljno da razmišljamo o tome šta
se dešavalo poslednjih godina – ne u vezi sa kažnjavanjem
virusom – nego o tome da sistem vladavine na ovoj planeti
više nema smisla. Barem parlamentarna demokratija više nije
sposobna da reaguje na takve stvari. Sistemi vladavine koje
poznajemo jednostavno su se izgubili u neverovatnoj agresiji
neoliberalizma i kapitalizma koji nije nikada bio stvoren za
ljude.
Dakle, ono što se mora desiti,
nadam se, posle virusa, jeste neka vrsta ozbiljog
preuređenja društvenih odnosa.
Najbolja
poruka u pandemiji - poziv na prestanak ratova
RSE:
Velike prekretnice su i označivači računanja vremena prije i
poslije. Prije i poslije Hrista, Prvog i Drugog svjetskog
rata… Na Balkanu se vrijeme (skorije) računalo prije i
poslije rata 1992-95. godine. Sada će se vjerovatno računati
prije i poslije pandemije. Kako vi vidite post-pandemijski
Balkan, ali i planetu? Često se čuje da više ništa neće biti
isto…
Slapšak:
Naravno, vrlo je teško predviđati, i pri tome su sada,
izvinite, predviđanja jako popularna, tako da svaki filozof
smatra da treba da da svoje mišljenje o tome šta će biti.
Ja bih se zadržala na Badiouu
(Alain Badiou, op. red.), francuskom filozofu koji misli da
treba obnoviti Jugoslaviju… (smijeh).
Šalu na stranu, mislim da je to
jedino rešenje za Balkan, takav kakav je danas sa svim
posledicama i svim strahotama koje su izazvale nove države.
No, vratimo se nekom globalnom
aspektu. Bilo bi dobro kada bi u postindustrijskom dobu,
koje sasvim sigurno nastupa, građani sveta pokušali da
sačuvaju ono što je dobro od današnjeg sveta. To su, pre
svega, komunikacije. Ne mislim na saobraćajne komunikacije.
Mobilnost sasvim sigurno mora biti temeljno izmenjena.
Mislim na elektronske komunikacije, na sporazumevanje, na
instantne dogovore i tome slično.
U tom smislu, ne bih se usudila
da gledam u budućnost koju zapravo i ne mogu da vidim
drugačije nego kao prevladu nekih veoma umerenih društvenih
ideja o jednakosti, o pravičnosti, o raspodeli hrane, što će
biti ključno, o zdravlju cele planete, o ukidanju rata… Što
je najbolja poruka koju sam čula u ovoj epidemiji, a to je
Antonio Gutereš, generalni sekretar Ujedinjenih nacija koji
je zahtevao prestanak svih ratnih akcija, odmah.
Dakle, u toj novoj situaciji, u
tim blagim merama koje bi dovele do koliko-toliko
jednakosti, prepoznajem zapravo osnove komunizma. Nemojmo se
zavaravati.
Društveni projekat komunizma
koji se raspao na realizaciji državnog komunizma je itekako
aktuelan. On podrazumeva to da svi imaju sve što im je
potebno za normalan život. I, ukoliko bismo to uspeli,
naravno ne moramo se vraćati na izvore komunizma i na
autoritete komunizma, ali zapravo ono što se jedino može
ostvariti u postindustrijskom dobu jeste to. Kako god ga
nazovemo. Drugačije zaista preti potpuno istrebljenje
ljudskoga roda.
Zamislite kada bi se recimo sad
zaustavili svi ratni sukobi i kada bi prestala proizvodnja
oružja koja samo Ameriku košta bar sto puta više od one sume
koju je Tramp plemenito podelio poslodavcima i nešto siće
dao i radnicima i ostalima, ali naravno beskućnicima i onima
koji su potpuno izvan sistema ništa. Baš kao i u drugim
zemljama.
Zamislite koliko bi se novca
oslobodilo kada bi se prestalo sa proizvodnjom oružja.
Koliko bi se sredstava i industrijskih mogućnosti oslobodilo
kada bi se prestalo sa proizvodnjom oružja. Tu ne spada samo
Amerika, tu su Kina, Rusija i veliki evropski proizvođači
oružja kao što su Finska i Švedska.
Taj prestanak ratnih sukoba bi
značio već neverovatno poboljšanje, mnogo sredstava koja bi
mogla odmah otići u izučavanje, u poboljšanje, u lečenje, u
popravljanje situacije sa zdravstvenim osobljem i ostalo.
Stvari mogu početi vrlo jednostavno, radnici koji su
izloženi i nedovoljno zaštićeni i u opasnosti su da u svoju
porodicu donesu zarazu, mogu jednostavno ne otići na posao.
To
je oblik štrajka o kojem ranije nismo razmišljali.
RFE:
Govorite o radnicima. Kako tumačite nove, da tako kažem,
“pandemijske termine”? Jedan od onih, pored niza medicinske
opreme i aparata, koji se često čuje jeste i “esencijalni
radnici”. Kakav je položaj “esencijalnih radnika”?
Slapšak: Tu vidite eksploataciju
u čistom, krvavom obliku. Najmanje plaćeni, najizloženiji,
grupa koja je predviđena da bude deklasirana socijalno, a u
ovakvoj opasnosti je izložena smrti. Računaju da će uvek
biti dovoljno nezaposlenih koji će ih zameniti.
To je najsurovija slika
neoliberalnog kapitalizma koja nam se nudi.
I pomaganje tim ljudima i briga
za te ljude bi morali biti osnova svake akcije danas. Ne
mislim samo na vlast, vlast se naravno neće odazvati. Mislim
na ljude koji bi morali nešto uraditi za njih. Čak i ako
treba kršiti zabrane.
Potrebna
pametna ideologija
RFE:
Da li je moguće osloboditi se ideoloških predznaka u
post-pandemijskom društvu? Da li je to nova šansa ili je
utopistički razmišljati na takav način?
Slapšak:
Ideologija nam treba, možda danas više nego ikada. Dobra
ideologija nam treba. Treba razmišljati o ideologijama, one
mogu imati veoma korisnu upotrebu.
Ne moramo u potrebljavati stare
termine – nazovite komunizam kako god želite, ali efekat
toga da celo stanovništvo dobija istu zaštitu i ista
minimalna sredstva, iste mogućnosti, kako god to nazovete
ustvari je ono što znamo iz istorije. Kao ideja, ne kao
ostvarenje. Nigde i nikada nije bila potpuno ostvarena,
naravno.
Međutim, nije reč samo o tome da
se oslobodimo mržnje prema ideologiji. Znate, u socijalizmu
smo imali luksuz da kažemo pa dosta nam je ideologije. I
naravno da nam je bilo dosta ideologije, tada.
Za vreme nacionalizma, koji
vlada već trideset godina u ovim našim prostorima bivše
Jugoslavije, jako malo ljudi se oslobodilo te ideologije
koja uopšte nije ideologija nego jedna prostačka priča. U
koju mogu da veruju samo idioti, i niko drugi.
Nismo se oslobodili nekih veoma
bazičnih, veoma primitivnih oblika priča, čak ne ni
ideologije. U tom smislu, da, dajmo neku pametnu ideologiju
koja je razumna, koja se zasniva na argumentima, na
analizama, statistikama, naučnom radu, dobroj debate, dobroj
kritici i tako dalje.
RSE:
To su neka istorijska iskustva koja bi možda sada mogla da
poluče pozitivan rezultat. A pandemija kao tema
književnosti... U intervjuu koji ste nedavno dali za Pobjedu
rekli ste da vam je Tukididova "Istorija" koja opisuje kugu
u Atini omiljeno djelo. Zašto?
Slapšak:
Zato što opisuje situaciju pandemije u jednoj savršenoj
neposrednoj demokratiji. U kojoj, doduše, žene, robovi i
stranci nisu imali pravo glasa, imali su ga samo muškarci.
Međutim, i takva demokratija koja se, pred našim očima, u
Tukididovim opisima raspada, je savršen primer toga šta može
da uradi nešto što ljudi ne mogu uopšte da kontrolišu. I
ponašanje ljudi i psihološki tipovi i sve ostalo je
neverovatno dragoceno.
Ima još jedan aspekt koji,
naravno, povezujem sa savremenim, današnjim trenutkom a to
je karantin - ogromna mogućnost za učenje, za uživanje, za
približavanje, za komuniciranje. Koliko, međutim, nesrećnih
porodica ima, koliko žena i dece pod nasiljem, koliko
neuravnoteženih članova porodice, koliko jednostavne
tiranije unutar porodice može biti.
Porodica nije nikakva idealna
zajednica, ni najmanje. Živeti sa nekim sa kim se ne može
živeti na najmanjem mogućem prostoru, u nemogućim socijalnim
uslovima, to je pakao.
Tako da, kada ovo, bože
zdravlja, prođe mi ćemo imati u svim društvima, ne samo u
srpskom, jako mnogo ljudi koji će imati nešto vrlo slično
posttraumatskom stresu. Kao veterani iz rata. Njih će
trebati lečiti. Njima će trebati psihološka pomoć. Zato
solidarnost o kojoj ste govorili na početku i koja je
naravno vrlo važna treba da sadrži i taj element.
Pokušajmo da lociramo porodicu u
kojoj je nemoguće živeti – na osnovu prijateljstava, na
osnovu znanja, informacija – pokušajmo pomagati onima koji
ne mogu da prežive u takvoj porodici da se presele negde
drugde, u neku sredinu u kojoj mogu da prežive – to može da
se izvede pod karantinom.
Preuzmimo neke ljude kod sebe
kao što smo ih preuzimali za vreme rata kada je trebalo
sprečiti mobilizaciju pa su se muškarci skrivali na razne
načine. Pokušajmo na te načine da pomognemo međusobno tamo
gdje znamo i gdje možemo. Jer te psihičke posledice koje će
se ostvariti, koje će postati sasvim jasne, a postaće
pogubne kada se stvar završi, možemo možda i tim načinom da
sprečimo.
Karantin
je prilika da muškarci nauče šta je feminizam
RSE:
Jedna od tih posljedica odnosi se upravo i na žene za koje
ste rekli da ni u Staroj Grčkoj nisu imale prava … Kako
gledate na poziciju žena u ovoj krizi? Čuju se nove
statistike o porastu nasilja u porodici… porastu razvoda
nakon popuštanja mjera izolacije u Kini… Kako će pandemija
uticati na novi talas feminizma? Kakav će biti 4. talas
feminizma? Hoće li ga uopšte biti?
Slapšak:
O, sasvim sigurno. Biće i tridesetog talasa (smijeh). Uopšte
ne sumnjam.
Znate, situacija žena u
postjugoslovenskim državama je danas veoma slična onoj
situaciji u kojoj su se našle 1991-92. godine. Tada su se
iznašli načini međusobne komunikacije, međusobnog
sarađivanja i pomaganja između Bosne, Hrvatske, Srbije. Žene
su međusobno radile zajedno. Celo vreme rata, ni jednoga
trenutka nisu prestale. I posle toga su nastavile.
Danas bi samo te prakse morali
obnoviti jer su prilično zamrle u godinama posle rata bez
obzira na to što su se te iste žene, koje su preživele, vrlo
dobro snašle u tom smislu da međusobno sarađuju. Svih tih
trideset godina, bez većih problema. To znam jer me pamćenje
služi.
Dakle, žene su sada u veoma
posebnoj situaciji, treba da organizuju koliko je mogućno
normalno življenje u malim zajednicama, u toj porodici koja,
sasvim sigurno nije idealno rešenje za ljudsko druženje.
Treba da raspolažu svojim talentima, svojim veštinama,
svojim mogućnostima.
Istovremeno, hajde da kažemo i
to da je ova situacija idealna da muškarci koji su u
karantinu nauče šta su ženska prava. Možda neki nauče i šta
je feminizam. Oni koji su spremni da uče.
Situacija je takva da je zapravo
idealna za širenje feminističkih ideja, za povezivanje žena,
za pravljenje zajedničkih planova. Jako mnogo se može
uraditi u situaciji karantina. Jako mnogo.
Neobično mnogo aktivnosti,
neobično mnogo pomoći, razumevanja. I naravno za sve nas
jako mnogo vremena za učenje.
Tako da u nekom smislu karantin,
kao i ratna situacija, pruža mogućnosti ženama da izraze,
hajde da kažemo sasvim otvoreno, svoju moć.
Naučiti
tražiti znanje
RSE:
Iz pozicije antropologije, kao nauke o čovjeku, koliko
savremeni čovjek zna o sebi iz holističke perspektive
antropologinje. Koliko savremeni čovjek zna sam o sebi,
koliko je ova kriza pokazala/otkrila/razotkrila savremenog
čovjeka? Njegovo znanje ili neznanje…
Slapšak:
Zadnjih nekoliko godina ja sa žalošću vidim da strašno mnogo
ljudi nema osnovna znanja. To je, naravno, problem školstva.
U školama se deca ne uče izražavanju, odnosno retorici, ne
uče se gramatici što je ključno jer po nekim novijim
izučavanjima, gramatika je vrlo važna za uređivanje neurona
i njihovog dejstva. Nisu sposobni da komuniciraju i što je
najstrašnije od svega, pred sobom su imali veoma dostupnu
količinu znanja koja je na internetu a nisu umeli da ga
nađu. Nalazili su praznoverice, gluposti, banalnosti,
tuposti i sve ostale influensere i ostale gadosti.
Ima jedan aspekt ovoga trenutka,
a to je da se nauče da traže znanje, i da to znanje prodube
i da traže dalje, da se nikad ne zaustavljaju.
Znanje nije istina, istina se
prodaje u crkvi. Ako hoćete istinu, idite u crkvu, platite
pa ćete je dobiti. Ne, znanje se bavi širenjem znanja, a ne
istinom i u tome se istina nadgrađuje, povećava. Ono što je
više puta potvrđeno, generacijama, potpuno je svejedno, to
se smatra trenutno istinom, a nije rečeno da se ta istina
novim istraživanjima može proširiti, promeniti. To je
znanje.
No, kada dođemo do takve
spoznaje o znanju, onda nam treba neki mentor koji će nam
pomoći da umemo da tražimo. Pre svega da umemo da tražimo na
internetu. To je ogroman napor i treba se dobro naučiti jer
inače dobijate samo trash i ništa drugo. Ostajete na nivou
trasha i mislite na nivou trasha.
Ovo je vreme u kome može da se
desi neka promena u sticanju znanja i da se znanje poboljša,
poveća, postane više kritično. Možete naučiti strani jezik,
možete prisustvovati sjajnim kulturnim događajima. Ja,
recimo, u 18 sati danas idem u Boljšoj i gledam Borisa
Godunova koga nikad nisam videla u celini.
Možete slušati muziku, možete se
naučiti nekom instrumentu. Možete svašta. I to nije samo reč
o onima koji znaju da čitaju i pismeni su, što bi se reklo.
Nego je reč i o onima koji nemaju inače mogućnosti da dođu
do nečega drugoga. Recimo, pokazalo se, bar u Sloveniji, da
autistična deca fantastično uče muziku jer to odgovara
njihovom načinu mišljenja, njihovoj mislenoj strukturi.
To
mogu da rade kod kuće uz mentorstvo.
Stvari mogu izuzetno da se
poboljšaju upravo zato što smo zatvoreni. Iskoristimo to.
Kupus,
jagorčevina, kafa i čaj
RSE:
U rukama držim vašu knjigu "Leteći pilav". Ona se na neki
način bavi antropologijom hrane, a hrana jeste jedna od
istina i to uvijek pokaže neka krizna situacija. Koje tri
namirnice iz vaše knjige "Leteći pilav" preporučujete za
ishranu za današnji trenutak? Da li ići na hranu kao utjehu
ili hranu za preživljavanje ili opet zdravlje?
Slapšak:
To morate sami odlučiti. To mora svako za sebe da odluči.
Naravno, kao hranu koja je
dostupna i koja može da pokrije veoma mnogo potreba,
predlažem kupus, a uz njega krompir i pirinač. Uz to sve
vrste luka, od praziluka do crvenog luka i šarlotke.
Zatim predlažem zrnevlje, razno
zrnevlje koje se može kuvati, pre svega sočivo. Najzdravije
od svega.
I, uz sve to zapravo razumećete
da meso nije najpotrebnije, skupo je, možda će ga biti sve
manje zbog trgovinskog kolapsa.
To bi bilo rešenje. Sad je
trenutak da se iskoriste travice i cveće koje se isto tako
može jesti. U Sloveniji je čisto ludilo za divljim belim
lukom koji svi idu da traže po brdskim padinama.
Zatim, kopriva, idealna za
kuvanje i neobično zdrava. Bela rada, odlična u salati.
Maslačak, sad je doduše malo i porastao, ali zato i cvetovi
mogu da se koriste, recimo daju ukus sirćetu.
Tropotec – ne znam srpski izraz,
jedna trava koja je dobra protiv kašlja (bokvica, op.red.).
Zatim možete praviti bombone
protiv kašlja od jagorčevine, jako su ukusne - od cvetova,
žute i božanstvene.
Dakle, hiljadu načina i hiljadu
upotreba, samo se treba setiti, to je i napisano u mnogim
priručnicima. Treba pitati stariju komšinicu.
I naravno, za društveno
preživljavanje preporučuju se dve osnovne stvari - to su čaj
i kafa u svim oblicima.
.jpg)
_003.jpg)
_002.jpg)
_001.jpg)