autor tekst 001 ›››

 

 

Višnja Aranđelović

 

Šta je ostalo od Jugoslavije

Jugoslovenski aerotransport je uveliko nestao s neba, u eteru je pre desetak dana utihnula Radio Jugoslavija, u Beogradu je jedno jugoslovensko pozorište, jedan arhiv i jedan muzej. I na desetine preduzeća, od kojih je većina u stečaju.

 Dok su političari sa zadovoljstvom trljali ruke i pozdravljali dolazak „Etihada” i „Er Srbije” na naše nebo, deo javnosti je s tugom u istoriju ispratio ime JAT (Jugoslovenski aerotransport). I kada je poslednjeg dana jula Međunarodni radio Jugoslavija prestao da postoji, mnogi su žalili zbog takve odluke. Većina njih u tom trenutku nije ni razmišljala o sudbini 94 radnika koji su ostali bez posla, već su sa setom gledali kako se gasi jedan od simbola zemlje koje više nema. U godinama tokom i nakon raspada Jugoslavije došlo je do „posrbljavanja” većine naziva koji su sadržavali ime stare, dobre Juge. Tako su danas institucije i preduzeća koja u svom nazivu čuvaju Jugoslaviju tek egzotični primerci omražene ili voljene zemlje – zavisno od ukusa.

 Šta je, zaista, ostalo posle titoističke ljubavi šest republika? Poneka ulica, ali nikako u centru grada. U glavnom gradu ostalo je jedno jugoslovensko pozorište, jedan arhiv i jedan muzej. I na desetine preduzeća, od kojih je većina u stečaju. Od proizvoda nastalih u vreme „one zemlje”, opstao je „jugo”. Doduše, ne u fabrici, već na ulicama. I ne zato što ga previše volimo, nego nemamo para za nešto bolje i novije prevozno sredstvo srednje klase. Ona je, uzgred, postojala u Jugoslaviji. U Srbiji je gašena, kao proizvodnja „juga”.

 Promene imena su, često, otežavale komunikaciju i komplikovale stvari. Ako niste iz Beograda, a želite da posetite Muzej istorije Jugoslavije, odgovor na pitanje gde se nalazi, zavisi od toga kojoj generaciji pripada slučajni prolaznik od koga pomoć tražite na ulici. Ako pitate osobu koja je odrastala u zemlji naroda i narodnosti, uputiće vas na Trg Nikole Pašića. Ali tamo će vas dočekati Istorijski muzej Srbije, a vaše odredište je zapravo na Dedinju – tamo gde je nekada bio „25. maj”. Slična neprijatnost može da se dogodi i ako nekog rođenog u novom milenijumu pitate gde je „25. maj” i on vas pošalje na kej pored Dunava. Jer novoj generaciji taj datum ništa ne znači.

 Ali, zabune nema gde je Jugoslovenska kinoteka, jer ona ime nije menjala od osnivanja 1949. godine. Njen sadašnji direktor Radoslav Zelenović na čelo ove ustanove je došao 1992. godine, baš kada su „Srbije” počele da smenjuju „Jugoslavije”.

 – Da smo se vodili logikom da menjamo ime svaki put kada je država to radila, morali bismo u jednom trenutku da se zovemo i Kinoteka državne zajednice Srbije i Crne Gore. Mi čuvamo filmsko nasleđe svih Jugoslavija, od kraljevine do savezne republike, i teško je reći kojoj republici koji film pripada. Pa, i danas, kada ne živimo u istoj državi, gotovo je nemoguće snimiti film bez udruženih finansijskih snaga iz regiona – priča Zelenović.

 Za razliku od istoimene zemlje, Jugoslovenska kinoteka i dalje uspešno opstaje. Član je Svetske i Evropske federacije filmskih arhiva i u tom društvu je jedna od najbogatijih po filmskom fondu. Njeno ime je, dakle, postalo brend. Zelenović dodaje i da nikada nije bilo nikakvih političkih pritisaka da kinoteka promeni ime.

 Da li je, posmatrano iz ugla marketinških stručnjaka, pametno sačuvati Jugoslaviju u nazivu firmi? Da li vlasnike preduzeća „marketinški kumovi” upozoravaju da uz staro ime idu i predrasude, asocijacije na nerešena politička pitanja?

 – Ona druga Jugoslavija, ili SFRJ, gledano iz ove perspektive, bila je ozbiljna firma, ozbiljno „preduzeće”, ma šta o njoj danas neki mislili. Tako da je tada bilo zgodno, pa i poželjno imati to ime u nazivu preduzeća. Asocijacija je bila uglavnom pozitivna. A onda je ta Jugoslavija nestala, ostajući još neko vreme pod tim imenom, koje više nije asociralo ni na šta dobro. Imati danas Srbiju u nazivu firme je nešto što vam samo za sebe sigurno neće mnogo pomoći u poslovanju, naročito ako poslujete sa strancima. Mnogo smo kao država u međuvremenu učinili, što sami, što uz pomoć te famozne međunarodne zajednice, da to ime postane pojam sukoba, nesigurnosti, nestabilnosti, nedoslednosti, površnosti i na kraju krajeva – sumnjivog kvaliteta. A to su asocijacije koje ne bi trebalo da pobuđuju ime jedne solidne firme – smatra Dragoljub Mićko Ljubičić, glumac i najpoznatiji član Indeksovog radio pozorišta.

 Osim straha od predrasuda potencijalnih inostranih partnera, nedostatku patriotizma u imenima privatnih preduzeća kumuje i republička taksa od 483.430 dinara, koliko košta da u nazivu firme imate odrednicu „Srbija”.

 U kom slučaju bi ta odrednica u nazivu firme bila od koristi i za preduzetnika i za državu? Nažalost, primera je malo. Makedonija je zaštitila ajvar, Slovenija je i bukvalno pokupila kajmak, a Česi su nam „drmnuli” šljivovicu.

 Miloje Sekulić, partner u agenciji „Houmpejdž”, ne može da se seti druge situacije u kojoj bi takav naziv pružio značajnu tržišnu prednost izuzev srpske maline.

 – Što se Jugoslavije tiče, ona svakako za nemali broj nas koji smo proveli lepe trenutke mladosti u njoj sedamdesetih i osamdesetih ima nostalgičan prizvuk, ali se bojim da su negativne konotacije mnogo jače. Koliko god nas to možda bolelo, te zemlje više nema i komunikacija bez njene odrednice u nazivu firme je mnogo jednostavnija – savetuje Sekulić. 

Deca „onog” vremena

 U godinama posle Drugog svetskog rata, svedoči šef matične službe Savski venac Milica Novaković, roditelji su vrlo rado deci davali imena po Jugoslaviji, simbolu uspeha i jedinstva. Međutim, posle smrti Josipa Broza Tita, tokom osamdesetih godina prošlog veka, bilo je se sve manje Jugoslava i Jugoslavki.

 – A od devedesetih roditelji se vraćaju starim imenima poput Dušana, Miloša, Jelene... Ne srećemo čak u porodilištima ni Srbijanke ni Srboljube – priča o iskustvima „sa terena” Milica Novaković.

 Da li u svom društvu imate Jugoslava? Potpisnik ovih redova poznaje dvojicu – jedan je cenjeni lekar u Švedskoj, a drugi je uspešni filmski kritičar. Situacija sa Srboljubima je nešto lošija, bar na javnoj sceni. Ali u ženskom timu dominira jedno ime – Srbijanka Turajlić, profesorka univerziteta koja je rođena, uzgred, u vreme Juge. Oni su dokaz da ime nema veze sa uspehom. Ili, ipak, ima?

 izvor: politika.rs ›››