Vesti su neumoljive – u „zlatno
doba“ o kome se pričaju bajke i basne ( sa priglupim
naravoučenijima ) ostali smo „kraći“ za skoro četiristo
hiljada ljudi.
A svuda avioni, kamioni, dronovi
i „leteći automobili“. I plata od 500 evra. I izuzetno
napisani planovi i programi za obnovu demografije. I sve
cveta („Neka cveta, i treba da cveta“, rekao bi Duško
Radović ). Ma bravo, bravisimo! Ma ludilo – šizenje! „Nikom
nije lepše neg` je nam, samo da je tako svaki dan“. Ili,
nešto savremenije, „koka – kola, marlboro, suzuki,
diskoteke, gitara, buzuki, to je život, to nije reklama,
nikom nije lepše nego nama!“ I, kao što kaže naš narod:“Ne
može nam niko ništa, jači smo od sudbine“. I, da, spasićemo
Kosovo i Metohiju. I, da, sigurno ćemo u Evropsku Uniju, ali
i u Rusiju, sa sve Belorusijom i BRIKS-om. Plus šeici na
vodi, ulju i masti (možda ne baš na masti, ali kad se već
toliko „masti“ u političkim govorima!) Niko ne sme na Srbe
da kine dok je nama Pekinga i Kine! Možda je neko u
„drpesiji“, ali ne i mi, naravno. Nama cveta, buja, progres
nam je baš prava oluja! (Ne ona iz 1995, naravno; ne
insinuiraj tamo!)
Ali, kad ostanemo sami, između crnih zidova demografske
istine, sve je jasno.
Kako reče onaj alkoholičar: “Sve
znam, samo ne mogu na noge“.
DVADESETI VEK
Za vreme NATO bombardovanja
Srbije 1999. godine, naš istoričar Ljubodrag Dimić napisao
je kratak tekst „Srpske žrtve u 20. veku“ ( birmingemska
„Iskra“, 1.juni 1999.). U njemu je dao pregled svega što se
Srbima desilo u stoleću „atomske tehnike i prašumske etike“
(Sv. Justin Ćelijski). Šta nam se desilo? Da vidimo:
„U ovom tragičnom veku Srbi su se
borili u pet ratova za svoje preživljavanje, u kojima su
iskusili i doživeli dva genocida, dva građanska rata, dve
strane okupacije, pobedili u dva oslobodilačka rata,
izgubili dva puta svoju državu i stvorili novu državu tri
puta. U poslednjoj deceniji ovog veka, uz pomoć SAD i
ujedinjene Evrope, Srbi su doživeli egzodus širokih razmera
i izgubili svoje etničke teritorije. Od 24. marta 1999.,
Srbi vode svoj šesti rat u 20. veku sa jedinim ciljem da
prežive, braneći svoje živote i svoju državu, čuvajući svoju
tradiciju i identitet koji ne mogu opstati bez Kosova i
Metohije.
U Prvom balkanskom ratu 1912., u
kome su se borile balkanske države Srbija, Grčka i Bugarska
protiv Turske, srpske žrtve su iznosile 30.000 ranjenih i
ubijenih vojnika. Nerešeni politički i teritorijalni sporovi
balkanskih država uzročili su Drugi balkanski rat 1913.
godine u kome je Srbija pobedila, ali materijalno iscrpljena
sa žrtvama od 41.000 vojnika.
Dva svetska rata svela su srpski
narod gotovo na demografski minimum.’Demografski kolaps’
Srbije u Prvom svetskom ratu popeo se brojčano na oko
1.250.000 poginulih (402.435 vojnika i 845.000 civila), i
oko 500.000 invalida sa trajno smanjenom radnom sposobnošću;
demografski gubitak (ubijeni, nerođeni i radno nesposobni)
iznosio je 35 odsto celokupnog stanovništva Srbije. Najveći
gubitak pretrpelo je muško radno stanovništvo (između 18-55
godina) – 62 odsto celokupnog stanovništva (53 odsto
ubijenih i 9 odsto invalida). Takvi gubici izazvali su
iskorenjenje čitave nacije i uzrokovali trajne, nerešive
posledice u patrijarhalnim srpskim selima (sa 22 odsto više
žena nego ljudi). Ratovi za oslobođenje i ujedinjenje koji
su trajali više godina (1912-1918) u kojima su se Srbi
borili na strani Saveznika (Francuske, Engleske, SAD,
Rusije, itd.) utrošili su mnogo životne snage i iznurili
srpski narod, porodili ‘ratnu iscrpljenost’, ‘slabost’,
‘stagnaciju’ i gubitak čitavih generacija.
Kosa smrti u Drugom svetskom ratu
odnela je najmanje 1.000.000 srpskih života (tačan broj nije
nikada ustanovljen jer je komunistička vlast u Jugoslaviji
1946. godine ometala rad Komisije za utvrđivanje zločina
okupatora iz političkih razloga). Kada se uključe zarobljeni
i ranjeni, demografski gubitak srpskog stanovništva iznosio
je preko 20 odsto. Nastanjen na teritoriji cele Jugoslavije,
srpski narod je bio rasčerečen i izložen opasnosti
biološkog, nacionalnog i kulturnog uništenja.
U periodu nemačke okupacije, više
od 80.000 Srba je ubijeno, uglavnom u logorima smrti,
specijalnim zatvorima, kaznenim ekspedicijama i odmazdama u
kojima je 100 Srba ubijano za jednog ranjenog, a 150 za
jednog ubijenog nemačkog vojnika. Više od 350.000 Srba je
nasilno odvedeno u nemačke logore.
Na teritoriji italijanskog
protektorata Velike Albanije (sa uključenom Metohijom), više
od 10.000 Srba je pogubljeno, a najmanje 80.000 Albanaca je
tu naseljeno. U mađarskoj okupacionoj zoni, samo u toku
1941. godine 10.000 Srba je ubijeno (od toga broja, 4.000
Srba je bačeno u smrznut Dunav, upravo na mestu gde je most
koji je ovih dana razorio NATO svojim bombama). Rezultat
bugarske okupacije bio je 20.000 ubijenih i 50.000
proteranih Srba. Zločin počinjen na teritoriji Nezavisne
Države Hrvatske imao je najveće proporcije. Teroru je
izloženo 1.900.000 ljudi. Prema nemačkim izvorima, 700.000
Srba je ubijeno u Hrvatskoj, 250.000 pokršteno i preko
400.000 proterano u Srbiju.
Zločini su počinjeni protiv
srpskog stanovništva u toku godina razbijanja Jugoslavije.
Razbijanje SFRJ je obavljeno putem oružane secesije obilno
pomognute od međunarodne zajednice. Načelo teritorijalnog
integriteta jedne države i nepovredivost njenih međunarodno
priznatih granica (Povelja UN, Zaključni akt Konferencije za
saradnju i bezbednost u Evropi) nije poštovan u slučaju
Jugoslavije. Pravo samoopredeljenja vezano je za federalne
jedinice. Srbi su izuzeti iz univerzalnog prava na
samoopredeljenje. Njihova obaveza da žive sa drugim nacijama
u zajedničkoj državi je prenebregnuta. Diplomatsko
priznavanje secesije omogućilo je građanski rat koji je
počeo u Hrvatskoj 1991. i proširio se na Bosnu i Hercegovinu
1992. i bio oglašen agresijom.
U tim ratovima Srbi su pretrpeli
teže gubitke od drugih naroda u Jugoslaviji. U 1990-im
godinama oko 500.000 Srba su zauvek napustili Hrvatsku
(emigrirali ili bili proterani). Prema nekim izvorima, 1991.
godine je 723.665 Srba živelo u Hrvatskoj; danas ih ima
130.000 – 150.000. Stoga, demografski gubitak iznosi skoro
600.000 Srba. Prema procenama stručnjaka, broj srpskih
žrtava u Hrvatskoj bio je 8.000 – 10.000. A od ukupnog broja
žrtava u Bosni i Hercegovini (ocenjen na 80.000), više od
30.000 su Srbi.
U prvoj deceniji ovoga veka, Srbi
su bili u većini u Makedoniji, Kosovu, Metohiji i Sandžaku
(50.4 odsto). U Bosni i Hercegovini, oni su predstavljali
većinu celokupnog stanovništva (43 odsto) i bili su u većini
u 28 od 53 sreza. Srbi su živeli u kompaktnim grupama u
Hrvatskoj, u Slavoniji (21 odsto) i Dalmaciji (17 odsto
stanovništva). Predstavljali su brojčanu većinu u 20
srezova. Stotine hiljada Srba su bili primorani da napuste
Kosovo i Metohiju. U periodu 1971-1981, broj Srba koji su
emigrirali sa Kosova i Metohije bio je 13 puta veći od broja
koji se tamo nastanio. Na kraju ovoga veka, očigledno je da
su teritorije na kojima su Srbi živeli etnički ispražnjene.
Političkom represijom, njihovo prisustvo u Hrvatskoj je
smanjeno na postotak koji statitistički nije značajan. Danas
predstavljaju samo 30 odsto stanovništva u Bosni i
Hercegovini.
U međuvremenu u toku je razaranje
Beograda po 42. put u njegovoj istoriji!“
Tako profesor Dimić 1999. godine.
GUBICI OD 2001. DO 2011.
U tekstu „Demografska „budućnost“
Srbije“, objavljenom u zborniku Unije sindikata prosvetnih
radnika Srbije, „Koliko koštaju iluzije“, profesori Miljan
Mićunović i Milan Selaković su, na osnovu podataka koje im
je dostavio demograf dr Vladimir Nikitović, zapisali
sledeće:“Zašto žmurimo pred nestajanjem? Da li nas
uznemirava podatak da smo za poslednjih deset godina ostali
bez 400.000 ljudi? Zašto zatvaramo oči pred činjenicom da
žene u Srbiji prvi put rađaju sa nepunih 28 godina i da
prosečan muškarac postaje otac u 33-oj godini, a onda nas
iznenadi saznanje da je trećina brakova u Srbiji bez
potomstva. Jesmo li zabrinuti što svako peto domaćinstvo u
ovoj zemlji čini samo jedan član?/…/ Danas, starijih od 65
godina ima 2,5 puta više nego mladih, pa se otuda
demografska starost (prosečna starost građana) povećala i
iznosi 42,2 godine./…/ Srbija ulazi u red deset najstarijih
populacija na svetu (čak 2,9 miliona građana je starije od
50 godina). Uzroci su pre svega veoma nizak natalitet, visok
mortalitet, problem začeća, kasno roditeljstvo, ali i
siromaštvo, nezaposlenost, sebičnost i borba za ,,golu“
egzistenciju. Najgore stanje je u Istočnoj Srbiji i Starom
Vlahu. U opštinama Crna Trava i Gadžin Han prosečna
demografska starost iznosi preko 50, dok je ona u Novom
Pazaru i Preševu oko 26, odnosno 29 godina. Broj stanovnika
se za više od 10 odsto smanjio u opštinama poput
Bosilegrada, Bele Palanke, Varvarina ili Srpske Crnje i to
za period od samo 5 godina. /…/U poslednjoj deceniji svake
godine oko 150.000 radno sposobnih ljudi napušta svoje
prebivalište i seli se u Beograd, Novi Sad i Niš, dok je u
opštinama Novi Pazar, Preševo i Tutin, gde su Bošnjaci i
Albanci većinsko stanovništvo, taj rast nastao kao posledica
najvećeg prirodnog priraštaja u Srbiji. Više od 40 godina
beogradske opštine Vračar, Savski Venac i Stari Grad beleže
pad stanovništva zbog iseljavanja i negativnog prirodnog
priraštaja, dok su se kolevke najviše ljuljale u Grockoj,
Zvezdari i Surčinu. /…./Polovi koncentracije stanovništva
su na glavnoj transferzali od Novog Sada do Leskovca i
pomoćnoj u dolini Zapadne Morave/…/. Ovde živi više od 3
miliona ljudi ili skoro 50 odsto stanovništva Srbije.
Primećuju se i enklave poput Kragujevca, Subotice i Novog
Pazara, dok su delovi Istočne Srbije, Banata i Raške gotovo
prazne oblasti. U Institutu društvenih nauka primećuju da se
sve više stanovnika koncentriše u velikim gradovima, ali
strahuju da će i tom trendu uskoro doći kraj.“(2)
Tako je to bilo u prvoj deceniji
21. veka. Zlatnoj, postpetooktobarskoj.
Ali, zar je moguće da je sve tako
i sada, u zlatnoj drugoj deceniji, kad ovde teče med i
mleko, sa sve dronovima, avionima, kamionima i „leteČim
automobilima“?
BILO JE TO, BILO
Ima skoro dve decenije kako sam
preveo tekst Valtera Perija o Hitlerovoj politici kontrole
rađanja na okupiranim slovenskim teritorijama.(3)
Ostaje mi samo da ponovim ključne odlomke.
Godine 1939, 25. novembra, ubrzo
pošto je Poljska okupirana, nacistička SS organizacija po
imenu “Državna komisija za osnaženje Germanstva” (RKFDV)
objavljuje sledeći dekret: “Sve mere koje imaju tendenciju
da ograničavaju stopu rađanja treba dopuštati i podržavati.
Abortusi na teritorije Poljske moraju se osloboditi zabrane.
Sredstva za abortuse i kontracepciju treba javno nuditi bez
političkih ograničenja. Homoseksualizam se može
legalizovati. Ustanovama i licima koja se bave abortusima
politika ne treba da smeta”.
Takva politika odobrena je na
konferenciji Ministarstva unutrašnjih poslova 27. maja 1941.
u Berlinu. Tamo je grupa stručnjaka preporučila mere
kontrole rađanja za Poljsku, koje su uključivale i vršenje
abortusa kad god ga žena zatraži. Godine 1941, 19. oktobra,
određene su mere koje se tiču poljskog stanovništva.
Hitlerov dekret od 23. jula 1942. proširen je na druge
delove Istočne Evrope. Hitler je svoje naređenje potvrdio 5.
avgusta.
Nemački eksperti razradili su
mere za sprovođenje odluke. Profesor Vecel je 27. aprila
1942. u Berlinu objavio memorandum koji je sadržavao
sledeće: “Bilo kakvo sredstvo propagande, naročito štampa,
radio i bioskop, kao i feljtone, brošure i predavanja, treba
koristiti da bi se ruskom stanovništvu sugerisala ideja da
je štetno imati više dece. Moramo da podvlačimo materijalne
gubitke koje to podrazumeva, kao i pogodnosti koje čovek
može da ostvari za novac koji bi potrošio na decu. Treba
takođe sugerisati i da postoji opasnost po ženino zdravlje
kad je rađanje dece u pitanju.
S takvom propagandom počeće i
široka kampanja u korist kontraceptivnih sredstava. Treba
stvoriti industriju kontracepcije. Ni cirkulacija i prodaja
kontraceptivnih sredstava, kao ni abortusi, ne smeju se
ograničavati zakonom (naravno, samo na slovenskim
teritorijama, nap. prev.). Takođe, biće neophodno otvaranje
specijalizovanih ustanova i priprema osoblja za vršenje
abortusa. Stanovništvo će radije pribegavati abortusima ako
te ustanove budu najvolje opremljene. Doktori moraju biti
sposobni da priskoče, bez obzira na profesionalnu etiku.
Propaganda mora da preporučuje i dobrovoljnu
sterilizaciju”.
Lokalni lekari dobili su ukaz po
kome se abortusi sprovode u korist žene. Himler je marta
1943. objavio dekret koji to podvlači: “Ruski lekari Ruske
medicinske asocijacije, koji ne smeju da znaju za ovo
naređenje, moraju da budu pojedinačno instruirani da
trudnoću treba prekidati iz socijalnih razloga. To im treba
objasniti tako da ni na koji način ne saznaju za pravo
naređenje” (nemačkih vlasti, kao ni za cilj njihove
populacione politike, nap. prev.). Nemačke vlasti su
ipak istakle da, mada od rađanja dece treba odvraćati, ne
treba ograničavati seksualne slobode. U memorandumu od 1944.
kaže se: “Da bi se propaganda vodila praktično, treba
slobodno deliti kontraceptivna sredstva (pri čemu cene
subvencioniše država). Nema potrebe da se stanovništvu tuđe
krvi ograničavaju prirodne želje, sve dok to ne smeta
ograničavanju reprodukcije među narodima tuđih rasa”.
U stvari, Nemci su veoma radili
na širenju “seksualnog haosa”. Oni su smišljeno širili
pornografiju po Istočnoj Evropi da bi je razorili kulturno,
politički i duhovno. Jedan istoričar ovaj proces tako
opisuje: “Nemačko odeljenje za propagandu moralo je da u
Poljskoj organizuje ili subvencioniše nemoralne bulevarske
predstave i da štampa jeftinu literaturu izrazito erotskog
tipa… da bi se masa držala na niskom nivou i da bi se njena
pažnja skretala sa politike. Ti projekti degeneracije i
moralnog razaranja praktično su bili sprovedeni u velikim
poljskim gradovima… Uspesi Namaca u toj oblasti izazvali su
protiv-mere poljskog Pokreta otpora. Ovaj je počeo da šalje
specijalne “kaznene odrede” koji su obilazili kabaree
poznate po nemoralu i preduzimali disciplinske mere protiv
poljskih režisera “zabavnih” programa”.
Poljaci su se takođe borili za
svoju omladinu. U svojoj “Istoriji tajne države” 1944. Jan
Karski navodi upečatljiv odlomak iz jednog predavanja u
ilegalnoj školi: “Draga moja deco, naš posao je veoma
složen. Vi znate da neprijatelj nastoji da istrebi poljsku
naciju, demoralizujući i razvraćajući poljsku omladinu. Mi,
stari profesori, ceo život smo posvetili upućivanju i
osnaživanju iste. Nailazimo na otpor zbog vas i zbog
Poljske. Borba nam nije laka. Pretrpeli smo mnogo poraza.
Bićemo pobeđeni ako vidimo makar jednog od vas, kako ide u
nemačko pozorište ili bioskop, čita neku poganu knjižurinu
ili pohađa neki kabare”.
Podsticanje razvrata bio je
sastavni deo nacističkih planova, mada nije uvek bilo
uspešno. Erih Koh, rajhskomesar Ukrajine, prema jednom
istoričaru to je i potvrđivao: “čak i posle Staljingrada
Koh, koji je uvek radio na germanizaciji, rekao je grupi
novinara da je plodnost Ukrajinaca i dalje ozbiljna
opasnost… Reporter, koji je tu izjavu preneo Gebelsu,
ministru propagande, ozbiljno je sumnjao da će ikad biti
postignuto “izrođavanje putem razvraćanja” s obzirom na
visok moral stanovništva”.(…)
Politika kontrole rađanja
sprovođena je čak i u konclagerima. U Ravensbriku su trudne
Jevrejke slali u gasne komore. Nejevrejkama su nasilno
vršili abortuse. Naravno, sterilizacija i abortusi bili su
samo privremena mera smanjivanja rađanja: u velikoj tajnosti
nacisti su počeli da spremaju logore smrti za istrebljenje
32 miliona Slovena.“
To je to.
I nekad i danas. Samo Hitler sada
priča priču džendersku, i ljudskopravašku. Pravi smajli sa
brčićima.
A REŠENJE?
Avioni, kamioni, dronovi, „leteČi
automobili“ i slično su samo jeftina maska na licu naše
stravnosti ( pardon, stvarnosti ).
Jasno je rešenje. Ali ga niko (
avionski, kamionski ) neće. Jer ono traži živi život
samopožrtvovanja. A kome ja danas to toga, kad ima najnoviji
ajfon u ruci?
Pisac i esejista iz Gornjeg
Milanovca, rodom Pljevljak, lekar i humanista Miladin
Ćosović, u svojoj priči „Zuj istorije“ sve je lepo
rekao:“Moj prijatelju, nije vreme da pričamo o istoriji, ima
prečih stvari danas; Srbi odumiru i zato svime što znaju i
mogu treba da se bore za opstanak. Sela ostaju pusta,
gradovi brekću od prenaseljenosti. Šumadija je prošarana
napuštenim imanjima. Divna Šumadija, Bogom dana za život, a,
eto, ovom narodu ne valja ni – takva… Vlast, šta radi
vlast? Brine samo o gradovima, selo joj – pastorče. A ja
kažem – nema Srbiji i Srbima spasa dok ne ožive sela.
Stotine hiljada seljaka izgnano je sa Kosova, iz Hrvatske i
Bosne, stanište im je država našla u gradovima. Zašto država
nije otkupljivala napuštena imanja i dala ih izgnanicima da
na njima žive, rade ono što znaju. U gradovima tumaraju kao
sirotinja, mnogi žive na socijali. Vlastodršci demagogišu o
odumiranju Srba, a ništa ne čine da se bela kuga spreči.
Ništa ne čini ni crkva. Jerarsi grade luksuzne dvorove, voze
se luksuznim kolima, glože se, grade nove i obnavljaju stare
hramove. Za koga ih grade, ko će u njih ulaziti? Svakom
vladici rad bi najprije trebalo ceniti prema tome koliko je
u njihovim eparhijama porastao broj novorođenčadi. Vladike
treba da rade s narodom, kao prvi u eparhiji da budu sluge
svima. A imali su od koga i da nauče – patrijarh Pavle je
učio narod pobožnosti, smernim življenjem podsticao ga da
nauk svesrdno prima. /…/ Zašto svaki sveštenik poslije
liturgije ne bi vernicima mogao govoriti o svetosti
rađanja, svetosti materinstva, apelovati na Srpkinje da
rađaju decu? To što je najvažnije, da jerarsi umesto
izgradnji i obnavljanja hramova, formiraju u svojim
eparhijama fondove za materijalno stimulisanje porodica da
se umnožaju. Gde majke rađaju treba da vladaju toplina,
sigurnost, radost, a posle krštenja deteta da iz srpskih
domova sjaji religiozna svetlost. Sveštenici da posle
venčanja i bogosluženja savetuju bračne parove da čuvaju
brak, da žene, kako je govorio apostol Pavle, budu ,,pokorne
muževima, kao što je Crkva pokorna Hristu, da muževi ljube
svoje žene kao svoja telesa, jer koji ljubi ženu, samoga
sebe ljubi.”
Ako ovoga ne bude, neće biti ničega.
To jest, kako je govorio Sveti
Pajsije Svetogorac, ako porodica propadne, sve će propasti.
Ili, kako bi rekao Sveti vladika
Nikolaj: “Birajte, Srbi, život ili smrt; čast ili sramotu;
svetlost ili tamu; pravdu ili nepravdu; Boga ili đavola
birajte! Birajte ili Hrista ili Barabu. Od tog izbora
zavisila vam je sva vaša prošlost. Od toga zavisiće i sva
vaša budućnost“.
.jpg)
_002.jpg)
_001.jpg)