autor tekst 006

 

 

Vladimir Gligorov

 

Šta je država 

 Rutinski se govori o “našoj državi”, kao da je država nečije etničko vlasništvo. Zato je potrebno reći da niko nema vlasništvo nad državom

 Kada se raspadala Jugoslavija nove osamostaljene države donele su ustave u kojima je znalo da piše, obično u preambuli, da je to država, primera radi, srpskog ili hrvatskog naroda i svih drugih građana koji u njoj žive.

 Lako je primetiti Orvelov uticaj jer su svi jednaki, osim što se jedni izdvajaju u odnosu na druge. To se kasnije menjalo, na papiru. Rutinski se govori o “našoj državi”, kao da je država nečije etničko vlasništvo.

 Usled čega je potrebno reći da niko nema vlasništvo nad državom. U raspravama posle 2000. u Srbiji nacionalisti su težili da uspostave neku vrstu jednakosti između onih koji su govorili da je ili da bi trebalo da bude građanska država i onih koji su govorili da bi trebalo da bude samo srpska. Tako je nastao pojam građanizma, koji bi trebalo da bude anacionalni ekstremizam isto toliko pogrešan kao i nacionalizam, koji one koji ne pripadaju naciji čija je država smatraju građanima drugog reda.

 Razlika je, međutim, u tome što se pod građanskom državom misli samo to da niko nije vlasnik države po jednom ili drugom kolektivnom svojstvu. Šta to znači vidi se najbolje na primeru zemlje koja je po nastanku građanska, a to je Amerika. Uzmimo one koji žele da povrate vlasništvo nad svojom zemljom. Pod čim neki podrazumevaju da je ona hrišćanska, ili bela, ili narodna, a ne elitistička, ili u vlasništvu establišmenta, ili bogatih. Šta to pozivanje na vlasništvo nad državom znači?

 U osnovi ono što se orvelovskom formulacijom sugerisalo da je država naša i svih drugih koji u njoj žive. Da jedni imaju preče pravo u svojoj državi od drugih građana. Što se onda ogleda u svemu što je od značaja u pravu i politici. U Americi je to teško opravdati istorijskim razlozima jer su njeni građani doseljenici, pa teško da mogu da se pozivaju na istorijsko pravo. To, naravno, nije jedina takva država. A uostalom, svi narodi su doseljenici na jedan ili drugi način. No, oni koji su već tu mogu, i uglavnom to i čine, da traže da imaju jednu ili drugu vrsti prednosti u odnosu na druge kojima se, inače, priznaju jednaka prava.

 Načelno, međutim, država nije ničije kolektivno vlasništvo, što se obezbeđuje onoliko koliko se može ili liberalno-demokratskim poretkom ili političkim unijama.

 Država, takođe, nije vlasnik sopstvene teritorije ili bilo koje teritorije. Ovo zato što nije vlasnik svojih građana. Ovo je posebno jasno na primeru zamene stanovništva ili teritorija. To ne znači da država ne može da ima dovoljnu silu da protera neke stanovnike ili da se s nekom drugom državom dogovori da razmene stanovništvo. Ovo je naša, a to je vaša država, pa ćemo mi vama poslati vaše, a vi nama pošaljite naše. Ili, na toj teritoriji žive naši, a na ovoj vaši, pa da onda razmenimo teritorije. Ta moć nije nerealna, usled čega se teži da se ograniči ustavom kojim se upravo negira da je država vlasnik teritorije i ljudi koji na njoj žive.

 Država, naravno, može da bude vlasnik, recimo, zemlje ili ruda ili šuma i da ih i otuđi ukoliko ih proda privatnim licima, ili preduzećima, ili čak i stranim državnim preduzećima. Kada je, međutim, reč o državnoj teritoriji, tu se misli na prostor na kojem žive ljudi u pravnom poretku te države. Drukčije rečeno, teritorija je određena time dokle dopire pravni poredak jedne države. Sama teritorija nije u vlasništvu države jer nisu građani države u vlasništvu države.

 Opet, to ne znači da država ne može da upotrebi silu da posegne za teritorijom, ili da protera neke svoje građane, ili da ih razmeni za neke druge. Kao što može i da reši da otuđi teritoriju. Ukoliko se, recimo, teritorija države smatra vlasništvom onoga ili onih koji su na vlasti, oni neki deo zemlje mogu da otuđe, recimo da prodaju nekoj drugoj državi, ili da delove državne teritorije trampe za drugu. Primera radi, Tramp je u jednom času nameravao da kupi Grenland. Koji Danska, zapravo, ne može da proda. Što ne znači da stanovnici Grenlanda ne mogu, ukoliko žele, da se osamostale i da se udruže s nekom drugom državom.

 Tako da sva retorika o tome da je ovo naša država ili naša teritorija ne može da se osloni na samu ideju države, ali može da se nametne ako se raspolaže potrebnom silom.

 izvor: novimagazin.rs ›››

 

autor tekst 005

 

 

Vladimir Gligorov

 

Demokratija i manje zlo

 Glasanjem se bira, ali se i ocenjuje. Što bi trebalo da utiče na ponašanje izabranih ili onih koji bi da budu izbrani. Demokratija je način da se smene oni koji su na vlasti. Taj izraz nezadovoljstva bi trebalo da utiče na ponašanje predstavnika, onih koji su dobili ili bi da dobiju potrebnu većinu (sami ili u koaliciji). Kako?

 Najpre, ako je neki izbor manje zlo, on je bolja alternativa. Upoređivanje po dobru ili zlu vodi istovetnom ishodu. Kao motivacija da se glasa, razlika može da postoji. Možda ima više smisla glasati za bolje, a ne za manje rđave. To može da ima određeni uticaj na izlaznost, tako da ne bi trebalo zanemariti izbornu retoriku. Opet, nekome može da bude lakše da glasa za manje zlo, nego da sebe ubedi da su oni za koje će da glasa bolji izbor. Da je neki kandidat bolji od nekog drugog ne znači da je reč o dobrom izboru, uostalom kao što manje rđav izbor ne znači da je izbor rđav. Tako da vrednosni ulog glasa za manje zlo može da bude manji, što bi moglo da podstakne na glasanje.

 Glasanjem se bira, ali se i ocenjuje. Što bi trebalo da utiče na ponašanje izabranih ili onih koji bi da budu izbrani. Demokratija je način da se smene oni koji su na vlasti. Taj izraz nezadovoljstva bi trebalo da utiče na ponašanje predstavnika, onih koji su dobili ili bi da dobiju potrebnu većinu (sami ili u koaliciji). Kako?

 Uzmimo da se glasa o programima sa kojima pred glasače izlaze stranke ili kandidati. Uzmimo da glasači vrednuju ove programe kao bolje ili gore; većina će biti za neki od tih programa (ili stranaka koje ih zastupaju ili kandidata koji ih nude). Uzmimo da pobednička stranka ili koalicija ne sprovodi program za koji je dobila podršku - trebalo bi da izgubi sledeće izbore. Ukoliko i novi izabranici ne poslušaju glasače, trebalo bi takođe da izgube podršku. Posle nekoliko izbora na kojima gube oni koji ne vode računa o volji glasača, trebalo bi da se ponašanje predstavnika, bar donekle, uskladi sa interesima većine, sa interesima glasača koji su ih izabrali.

 Tako da je negativan glas isto toliko važan kao i pozitivan. A može da bude i važniji u zemlji u kojoj tek treba da se ustali demokratski način odlučivanja. Uzmimo da se ceni da oni koji su trenutno u opoziciji ne mogu biti gori, ili da bar ne mogu da mare za interese glasača manje od onih koji su na vlasti; glasati za one koji su manje zlo bi vremenom moglo da dovede do toga da se glasa za one koji su bolji od drugih - glasanjem protiv može se doći do glasanja za.

 Ovo bi posebno trebalo da važi za ustaljenije demokratije. Ukoliko se računa da se politički poziv može obezbediti samo demokratskim sredstvima - da se na vlast može doći samo izborima, trebalo bi očekivati da će doći do profesionalizacije političkog poziva. Ljudi koji se odluče za političku profesiju trebalo bi da više vrednuju svaki glas od onih koji računaju da privremenim bavljenjem politikom ostvare lične interese, pa im je, recimo, jedan mandat dovoljan. Jer im je svejedno hoće li se oni ili njihova stranka vratiti na vlast pošto je na izborima izgube.

 Tako da bi profesionalizacija politike trebalo da dovede do toga da se glasa za bolje, dok je na početku demokratizacije verovatno neizbežno glasati za one koji se vide kao manje zlo, što će do ustaljenja demokratskog načina odlučivanja češće biti opozicija.

Kako se obično ne može dobiti podrška većine, gde će se svi slagati u vrednosti predloženih političkih mera po svakom pitanju o kojem će predstavnici odlučivati, gotovo svi će glasati za neku kombinaciju političkih ciljeva i mera koja će biti gora od onoga što oni smatraju najboljim. Ali će biti bolja od alternativne, pogotovo ukoliko ima veće izglede da bude i ostvarena. Što otvara pitanje uloge poželjnih ili najboljih ili, uostalom, dobrih političkih ciljeva i sredstava.

 Do glasanja za dobre političke ciljeve i odgovarajuća najbolja sredstva da se oni ostvare trebalo bi da se u postojanim demokratijama može doći na sličan način na koji se iz izbora u izbore utiče na izabrane vlasti da vode računa o interesima većine, to jest onih čijim glasovima su izabrani. Jedino što bi veći uticaj trebalo da ima pozitivni glas. Glasom za jednu ili drugu stranku, jer će naravno politički prostor biti pluralistički, iz izbora u izbore, stranke se motivišu da budu dosledne sopstvenom programu. Što bi, u dužem vremenskom periodu, trebalo da vodi političkim odlukama koje su usklađene ne samo sa interesima većine u svakom datom trenutku, već i sa promenljivim sastavom te većine, čime bi se podrška demokratskim odlukama gotovo približila jednoglasnosti. Nekoj vrsti dobrog izbora koji je u skladu sa opštom voljom, što bi demokratiju učinilo dobrom vladavinom.

izvor: vijesti.me ›››

 

 

autor tekst 004

 

 

Vladimir Gligorov

 

Bankrot 

Sada je novac jeftiniji nego što je ikada bio, ali Grčka i druge balkanske zemlje imaju teškoće da uzmu zajam da bi vratile dugove, a kamoli da bi ulagale ili trošile

 Zanimljivo je da se traže primeri bankrotstva država u, recimo, Argentini, a ne u Jugoslaviji i Srbiji. A, zapravo, naše iskustvo je ne samo neposrednije nego i informativnije. Jer su od početka 1980-ih iskušani praktično svi oblici bankrotstava.

 Tako je Jugoslavija bankrotirala 1982. godine jer nije mogla da redovno finansira svoje strane obaveze. Nezavisno od toga zašto je do toga došlo, kratkoročne posledice su bile: restrikcije na količinu novca koji se mogao izneti u inostranstvo, nestašice pojedine uvozne robe i sporazum sa Međunarodnim monetarnim fondom o finansijskoj podršci uz preuzete obaveze o promenama koje bi obezbedile vraćanje dugova. U Grčkom slučaju, budući da je to aktuelno, ovaj poslednji deo, sporazum sa kreditorima, došao je na početku krize kako bi se izbegle one prethodne posledice, nestašice novca i robe, do kojih dolazi sada. No, problem je isti: nemogućnost urednog finansiranja stranih dugova ili, drukčije rečeno, moratorijum na strane obaveze.

 Sledeći primer je kraj 1980-ih kada je ponovo reprogramiran strani dug, jer se njegov teret, recimo izražen odnosom duga prema ukupnoj proizvodnji, nije smanjio. Zato što je privreda stagnirala praktično čitave te decenije, a dug se nije smanjivao. Ovo poslednje zato što je bilo potrebno izvoziti više nego što se uvozilo, a to uglavnom nije ostvareno, bez obzira na to što je deficit u razmeni sa inostranstvom značajno smanjen. U periodu između dva reprograma, dinar je gubio vrednost, a inflacija se ubrzavala. U slučaju Grčke, do uravnoteženja razmene sa inostranstvom zapravo tek sada dolazi. I to posle dramatičnog pada ukupne proizvodnje. Tako da je i Grčkoj bio potreban novi reprogram dugova, gde prepreku čine uslovi pod kojima je to prihvatljivo za obe strane. A devalvacija i inflacija tek slede ako se krene sa uvođenjem drahme ili nekog paralelnog kvazi-novca.

 Onda, krajem 1990. godine, dolaze slom fiksnog kursa i bankarska kriza. Ovo drugo je na putu u Grčkoj. U Jugoslaviji je došlo do napada na banke, ali ne od strane privatnih štediša, već država, a smrtni udarac čitavom bankarskom sistemu je zadala srpska vlada podigavši veliku količinu novaca deviznih štediša. Slično se dogodilo i u Grčkoj, jer je grčka vlada ta koja garantuje sredstva banaka koja one podižu od Evropske centralne banke. Tako da predstoji zamrzavanje štednih uloga, jer grčka vlada nema sredstava da pokrije sve garantovane štedne uloge, kao i obaveze prema centralnoj banci. Ovo će pogotovo biti neizbežno ukoliko se napusti evro i pređe na drahmu, osim ukoliko se postojeće evro obaveze ne preračunaju u drahme.

 Ukoliko do toga dođe, tada će se Grčka upoznati sa iskustvom Srbije sa početka 1990-ih kada su inflacijom obezvređene obaveze prema dužnicima i praktično je izbrisana sva štednja. Ukoliko bi do toga došlo, moratorijum na strane dugove bi bio produžen na neodređeno vreme, kao što je bio slučaj sa Srbijom tokom cele poslednje decenije prošloga veka. Strani dugovi, kako je Grčku upozorio predsednik evro grupe, ne bi naravno nestali već bi ostali obaveza, kojoj se pripisuje odgovarajuća kamata. U slučaju Srbije, početni dug, koji i nije bio naročito veliki, veoma je mnogo narastao, posebno u odnosu na ukupni dohodak, jer je privreda doživela pravi sunovrat. Ono što se grčkoj privredi već dogodilo, došlo je u Srbiji posle proglašavanja moratorijuma na strane dugove, dakle bankrotstva prema stranim poveriocima.

 Grčka bi mogla da padne isto toliko, da izgubi oko 40 odsto ukupne proizvodnje, ukoliko zaista krene putem inflatornog obezvređivanja unutrašnjih dugova uz neprestani rast stranih.

 Konačno, posle promene režima 2000, u pregovorima sa privatnim i suverenim kreditorima, otpisan je značajan deo jugoslovenskih (srpskih i crnogorskih) dugova, do čega nije došlo u slučaju drugih jugoslovenskih država. Ovo drugo zato što su nasleđeni strani dugovi zapravo bili mali čak i u novim državama koje nisu imale baš naročito brz rast ili uostalom bilo kakav privredni rast. S vremenom, međutim, oni su značajno povećani u svima njima, kao i u Srbiji. Njihov teret nije toliko veliki kao grčki, ali je problem isti. Naime, sve države nastale raspadom Jugoslavije, osim Slovenije, izvoze malo, a uvoze više. Ovo je ključni problem i Grčke.

 I ovde je jugoslovensko iskustvo korisno, ali ono iz sedamdesetih godina prošloga veka. Tada su kamate na svetskom finansijskom tržištu bile niske, pa se Jugoslavija zaduživala i uvozila više nego što je izvozila. Isto je činila i Grčka pošto je prešla na evro i mogla da pozajmljuje jeftino. Sada je novac jeftiniji nego što je ikada bio, ali Grčka i druge balkanske zemlje imaju teškoće da uzmu zajam da bi vratile dugove, a kamoli da bi ulagale ili trošile.

 izvor: vijesti.me ›››

 

autor tekst 003

 

 

Vladimir Gligorov

 

EU, suverenitet i geopolitika

 Da li je Srbija suverena, a Grčka nije? Ili je možda Makedonija suverena, dok je mađarska suverenost ograničena? Ili Crna Gora samostalnije donosi odluke nego Hrvatska?

 Koliko su suverene Srbija, Crna Gora, Makedonija ili Bosna i Hercegovina? Više ili manje od, recimo, Mađarske, Grčke ili Hrvatske? Ili, koliko će suvereniteta Britanija povratiti posle izlaska iz Evropske unije? Konačno, da li je suverenost potrebno ili dovoljno sredstvo geopolitičkih ciljeva? Jesu li, dakle, zemlje članice Evropske unije manje suverene nego zemlje koje to nisu? Recimo, koliko je povećana, ili će biti povećana, suverenost Ujedinjenog Kraljevstva? Brisel, kaže se, neće više donositi odluke umesto britanskog parlamenta. To, međutim, nije tačno, bar ako se pođe od izraženih interesa britanske vlade.

 Naime, ako je cilj ostanak u jedinstvenom tržištu, onda je jasno da će Britanija prihvatiti nadležnosti Brisela, a neće moći neposredno da utiče na njegove odluke koje mogu da utiču na Britaniju. Ovo bi trebalo da je regulisano ugovorom između Brisela i Londona, kao što je uostalom i članstvo u Evropskoj uniji bilo regulisano ugovorom. Ugovor o članstvu reguliše postupak raskida, što sada Britanija koristi. I čin pristupanja i ovaj napuštanja, kao i onaj kojim će nastati novi ugovor, primeri su suverenih odluka. Kao što su i svi drugi kojima se donose odluke u Briselu. Tako posmatrano, nema razlike u stepenu suverenosti Britanije pre i posle napuštanja Evropske unije. Reč je o oceni da je za Britaniju povoljnije da bude izvan Evropske unije, nezavisno od toga što više neće moći da spreči briselske odluke koje mogu da oštete britansku privredu ili politiku. Da li je to tačno, ostaje da se vidi.

 Polazeći od toga, da li je Srbija suverena, dok Grčka nije? Ili je možda Makedonija suverena, dok je mađarska suverenost ograničena? Ili Crna Gora samostalnije donosi odluke nego Hrvatska? Uzmimo samo uticaj na odluke Evropske unije i, obratno, uticaj Unije na sve ove zemlje.

 Može se svakako tvrditi da je Grčka imala više mogućnosti da se suoči sa privrednom krizom sama nego što je imala kao članica Evropske unije. Problem s tom tvrdnjom jeste što joj je alternativa da napusti EU bila dostupna, a čak bi u tome verovatno bila potpomognuta ostalim zemljama članicama. Nezavisno od toga da li je odluka koju je Grčka donela bila ispravna ili nije, ona je svakako bila suverena. Isto se može reći i za izbegličku krizu. Ona je posebno dobar primer za razumevanje suverenosti. Naime, krize bezbednosti su međunarodne, usled čega one moraju da se rešavaju bilateralno ili multilateralno. Ili, uopštenije rečeno, mnoga javna dobra i javna zla prelaze državne granice i stavljaju državne vlasti pred izazov - jesu li ili nisu u stanju da učestvuju u međudržavnom odgovoru na krize bezbednosti, pre svega. Tu se suverenost svodi na sposobnost da se preuzmu odgovornosti u međunarodnim odnosima. Zemlje koje su se učlanile u Evropsku uniju svakako su suverene u tom smislu, nezavisno od pitanja jesu li donele ispravnu odluku. Budući da, kao što vidimo na britanskom primeru, mogu da postoje različiti načini da se učestvuje u evropskim privrednim i političkim poslovima.

 Isto važi i za Srbiju i ostale balkanske zemlje koje bi da budu suverene. Teže li članstvu u Evropskoj uniji ili ne nije pitanje cene li suverenost ili ne, već računaju li da će bolje ostvarivati svoje interese i ispunjavati svoje obaveze kao članice EU ili izvan nje.

 Ta procena može da zavisi i od geopolitičkih ciljeva, ukoliko ih neka zemlja ima. Pod geopolitikom se obično podrazumevaju teritorijalni ciljevi, koji su često opravdavaju etničkim obavezama. Recimo, u periodima kada je ruski svet bio, kao što i sada jeste, teritorijalno veći od ruske države, ruska geopolitika je mogla i može da se rukovodi prekograničnim teritorijalnim pretenzijama. Slično je i sa srpskom politikom. Ili već politikom bilo koje zemlje koja teži da se pozove na interese koji prelaze granice njene teritorije. Da se pozove u tom smislu da traži da se njena volja poštuje u zemljama i državama u susedstvu ili već bilo gde u svetu.

 Vlasti zemalja koje bi da budu geopolitički činioci mogu zaista da cene da im je uska suverenost koju ostvaruju kao članice Evropske unije. Ovo zato što EU nije geopolitička sila. Zapravo, članstvo u Evropskoj uniji podrazumeva odricanje od geopolitike. I više od toga, pretpostavlja i odricanje od geoekonomije. Ovo je jasno kada se uzme u obzir kritika ne samo globalizacije već i trgovačkih odnosa u samoj Evropskoj uniji. Kao i u slučaju geopolitike, nije reč o suverenosti ili o njenom gubitku već o izboru između različitih sredstava da se postignu politički ili privredni interesi. Spremnost da se koristi sila ili da se koriste carine i druga sredstva privredne diskriminacije nije izraz veće suverenosti u odnosu na odustajanje od upotrebe tih sredstava, već predstavlja izbor ciljeva i odgovarajućih sredstava. Koji, naravno, ide uz preuzimanje odgovornosti za taj izbor, ili za alternativni, koji podrazumeva saradnju i oslanjanje na sporazume i pravo. I jedno i drugo je suvereni izbor.

 U ekonomiji je suveren onaj ko može da plaća svoje troškove, dok širi smisao suverenosti jeste odgovornost za svoje postupke. To važi za zemlje, kao i za pojedince.

 izvor: vesti.rs ›››

 

autor tekst 002

 

 

Vladimir Gligorov

 

Živeti bolje 

 Bolje u odnosu na šta? Uzmimo da se primanja nekog domaćinstva smanje za pedeset odsto, a da se potom povećavaju prosečno po deset odsto godišnje. Poboljšanje je nesumnjivo značajno, dakle svakako se oseća, a i brzo. Za pet godina će primanja tog domaćinstva biti gde su bila pet godina ranije. Uzmimo neko drugo domaćinstvo koje nije prošlo kroz iskustvo smanjenja prihoda, ali su se ona povećavala prosečno tek po par procenata. Koje je domaćinstvo prošlo bolje?

 To će, naravno, zavisiti i od očekivanja. Ako prvo domaćinstvo nastavi da napreduje brzo, a drugo sporo, to će svakako olakšati praktično sva poređenja koja bi imalo smisla napraviti. Što važi za domaćinstva, važi i za privrede u celini. Uzmimo za primer baltičke zemlje koje su na početku krize doživele veoma velike padove proizvodnje, a potom relativno brz oporavak, pa se sada nalaze gde su i bile. I uporedimo ih sa nekim balkanskim privredama čije su privrede uglavnom stagnirale, a sada se ponovo suočavaju sa recesijom. Ukoliko bi se privredni rast prvih nastavio, kao i stagnacija drugih, ne bi bilo teško oceniti ko je prošao bolje, bar objektivno, ako ne i subjektivno. Naravno, ukoliko bismo uzeli u obzir i privrede u srednjoj Evropi, a i neke na Balkanu, koje očekuju ubrzanje rasta posle usporavanja od pet godina, one bi objektivno prošle još bolje, mada to ne mora da bude i subjektivna ocena.

 U kojim uslovima bi se mogao očekivati jedan, drugi ili treći ishod? Uzmimo, najpre, baltički slučaj. Zemlje su se suočile sa promenom u spoljnim privrednim odnosima, jer su doživele pad priliva stranih sredstava, a imale su značajne strane dugove. Izbor je bio ili da devalviraju, što je predlagao MMF, ili da smanje javnu potrošnju, što je podržavala Evropska unija. Vlasti tih zemalja su izabrale drugu varijantu, jer im je bio cilj da se pridruže evropskoj novčanoj uniji, dakle da pređu na evro, što su u međuvremenu i ostvarile. Smanjenje potrošnje je preokrenulo stanje na tekućem računu bilansa plaćanja, od velikog deficita u suficita ili mali deficit, i doprinelo održivosti stranog duga. A privredni oporavak je za oko pet godina izbrisao početni gubitak u proizvodnji.

 Uzmimo sada za primer srednjoevropske zemlje, koje su uglavnom iskusile usporavanje ili pad proizvodnje na početku krize, ali se sada nalaze na putu da ubrzaju privredni rast, pod pretpostavkom da ne dođe do nekih značajnijih spoljnih poremećaja. Ove zemlje nisu imale neke značajnije probleme sa finansijskim bilansima, bilo da je reč o stranim, javnim ili privatnim dugovima. Kriza je manje-više bila izazvana spolja i ove zemlje su se našle, i još uvek se nalaze, pred izazovima da valjano koriste instrumente privredne politike kako bi smanjile negativne uticaje. U tome su neke imale više uspeha od drugih, no praktično sve, uključujući i Mađarsku i Sloveniju, koje su se suočile i sa fiskalnim odnosno bankarskim problemom, očekuju bolje dane, bar kada je reč o privrednom rastu. Za razliku od baltičkih zemalja, bar neke od srednjoevropskih privreda bi trebalo da već sada imaju veći proizvodnju nego u vreme pre krize.

 Uzmimo, sada, zemlje kao što su Srbija i Hrvatska. Ova druga je u šestoj godini recesije. Razlog za to jeste što njene vlasti nisu u stanju da izaberuni baltički niti srednjoevropski scenario. Ne postoji podrška devalvaciji i drugim merama privredne politike koje bi uz nju išle, a ne postoji ni podrška smanjenju javne potrošnje, bar ne dovoljne da bi se promenio realni kurs, dakle odnos između izvoznog i sektora koji proizvodi nerazmenljiva dobra. Put koji je preostao jeste smanjenje zaposlenosti pa tako i potrošnje kako bi se popravilo stanje na tekućem računu bilansa plaćanja i očuvala održivost stranog duga. Taj proces ni posle pet godina nije završen i očekuje se da će biti potrebno još par godina da bi se krenulo u primetniji oporavak.

 Uzmimo, konačno, Srbiju za primer. Bilansni problemi su bili slični baltičkim i hrvatskim – visok strani dug i visok deficit na tekućem računu bilansa plaćanja. Za razliku od Hrvatske, srpske su vlasti bile spremne da devalviraju, a i da na početku ograniče rast javne potrošnje, jer su zamrzle plate i penzije. No, nisu bile spremne da u tome istraju, pa su posegle za fiksnim kursom i za povećanim javnim rashodima. Tako da deficit u razmeni s inostranstvom nije smanjen do mere do koje bi garantovao održivost stranog duga, a nastao je i dodatni problem održanja javnog duga.

 No daleko najveća greška je bila u tome što se pošlo od pretpostavke da ništa nije potrebno promeniti u, što bi se reklo, privrednom sistemu. Ta pretpostavka nije bila pogrešna, ili bar ne potpuno pogrešna, u slučaju srednjoevropskih zemalja, a ni na Baltiku, mada jeste u Hrvatskoj. Međutim, negde od otprilike 2004. preovladalo je mišljenje da je tranzicija u Srbiji završena, pa se o takozvanim strukturnim reformama više nije ni raspravljalo. I onda je bankrotirao javni sektor (sva ona preduzeća u javnom vlasništvu), a uz njega i veći deo privatnog sektora. Budžet je preuzimao njihove obaveze na jedan ili drugi način, čemu naravno ima kraj.

 I sada je tu dilema, kako do boljeg života? Jedna mogućnost jeste baltička strategija sa oštrim smanjenjem javne potrošnje i većim padom proizvodnje, posle čega se očekuje ubrzani privredni oporavak. Oni koji to zagovaraju gube iz vida da Srbija nema privredni sistem baltičkih zemalja, tako da predstoji praktično čitava tranzicija. Alternativa je slična hrvatskoj: dalje smanjenje zaposlenosti i privatne potrošnje sa ciljem da se nekako podstakne proizvodnja za izvoz i iz stagnacije postepeno krene putem privrednog oporavka. Postojao je i treći put, a taj je bio da se sprovedu reforme dok se još moglo ispomagati javnim zaduživanjem. Sada verovatno tog scenarija više nema. Pa će se verovatno moći živeti bolje pošto se najpre jedno vreme živi još gore.

 izvor: pescanik.net ›››

 

 

autor tekst 001

 

 

Vladimir Gligorov

 

Čemu država

 Zašto se povećava mogućnost zloupotrebe? Zato što je potrebno da se racioniše gotovo sve. U uslovima povećanja diskrecionih ograničenja, opravdanih i neopravdanih.

 Zašto su neki ljudi anarhisti ili komunisti? Ili libertarijanci? Zato što smatraju da je država izvor nesigurnosti iako je zapravo njeno osnovno opravdanje upravo da povećava bezbednost građana. Ova se potreba jasno vidi sada u ovoj epidemiji. Kao što se vide i njeni nedostaci.

 Bezbednost je javno dobro. Koje pojedinci, pa ni društvo ne moraju da su sposobni da obezbede ako nema neke vrste prinude. Neko mora da naredi da se izbegavaju okupljanja ljudi i da tu naredbu sprovodi prisilno, ako ne može drukčije. Da se ne bi širila epidemija. No, nije potrebno biti Aristotel, pa razumeti da se moć represije može koristiti za dobro, kao i zlo. Da država može da bude izvor nesigurnosti koliko i sredstvo da se ona poveća.

 Vanredne okolnosti svakako su najveći test za svaku državu. Jer pružaju veće mogućnosti zloupotrebe upravo zato što je uloga države praktično nezamenljiva. A nadzor ograničen. Pored toga, eventualna mobilizacija opozicije ograničena je jer bi se rizikovalo širenje epidemije.

 Zašto se povećava mogućnost zloupotrebe? Zato što je potrebno da se racioniše gotovo sve. U uslovima povećanja diskrecionih ograničenja, opravdanih i neopravdanih.

 Uzmimo za primer subvencionisanje ulaganja. Ukoliko preduzetnik pokrene proizvodnju, budžet subvencioniše plate zaposlenih. Para ima koliko ima, tako da subvencije moraju da se racionišu. Postoje pravila koja se interpretiraju i primenjuju sa određenom dozom diskrecije. Koja, naravno, ima cenu.

 Uzmimo sada vanrednu situaciju, kada je potrebno podržati preduzetnike i zaposlene. Situacija je vanredna jer uobičajena pravila nisu primenljiva. Diskrecija je praktično neizbežna. Tada je vlast zaista izvor nesigurnosti. Stvari se sa vremenom ustale, ali u ovom slučaju trebalo bi da vanredno stanje traje dok je epidemija, dakle privremeno. Tako da je potrebno maksimizovati korist od diskrecione vlasti koliko se može dok se stanje ne normalizuje.

 Za očekivati je, dakle, da će se povećati korupcija. To je praktično neizbežno. U Americi se upravo raspravlja o tome ko će nadzirati novčanu pomoć koju će fiskalne vlasti moći da odobre preduzećima koja se suočavaju s nedostatkom likvidnosti, kako bi se umanjila mogućnost korupcije. Takve su rasprave svuda neizbežne jer se ne može naprosto pretpostaviti da će vlasti delati u skladu sa javnim dobrom. Ili, u ovom slučaju, kako bi suzbilo javno zlo.

 Problem je u tome što fiskalne vlasti ne moraju da vode računa o tome da će morati da povećaju poreze kako bi pokrile povećane izdatke, koje sada finansiraju zaduživanjem. Takođe, u vanrednim okolnostima monetarne vlasti su podređene fiskalnim i ne mogu da je ograničavaju, što obično čine tako što vode računa o ubrzanom rastu cena.

 Tako da je u krizi kao što je ova zdravstvena praktično sve u rukama fiskalnih vlasti, koje su lišene uobičajenog nadzora javnosti, kao i monetarnih ograničenja. Uz to, kako je sistem racionisanja gotovo neizbežan, nije neophodno ni ponašanje koje nije u skladu sa ustaljenim pravilima ponašanja. Vanredno je stanje.

 Tako da nije nerealno očekivati diskreciona subvencionisanja, kao i politizaciju manje-više svih odluka kako bi se obezbedio produžen boravak na vlasti.

 Uzmimo za primer sam postupak proglašenja vanrednog stanja. Naravno da bi Skupština izglasala sve što bi se od nje tražilo. Ali se svejedno smatralo da je potrebno da se istakne kako je legitimno koristiti diskrecionu vlast, koja krši Ustav, ali je opravdana vanrednim stanjem koje se proglašava.

 Otud i zazor od države iako nije sporno čemu ona služi. Ali ako ratuje i ne preza od diskrecionizma i u vreme epidemije, razumna je sumnja u to čemu služi.

 izvor: novimagazin.rs ›››