autor tekst 003

 

 

Vlatko Stefanovski

 

 

Nisam siguran da smo jaki

Frontman grupe Leb i sol i gitaristički virtuoz Vlatko Stefanovski za Al Jazeeru govori o muzici u regiji danas.

 Stefanovski: Ljudi ne žele kada neko nije dovoljno autentičan, kad glumi Manhattan u Zagrebu ili u Skoplju LondonAl Jazeera/Tomislav Šoštarić

 

Vlatko Stefanovski, makedonski gitaristički virtuoz koji je svojom gitarističkom vještinom izmamio posve opravdane komplimente svojih razvikanijih kolega u svijetu, u Zagrebu je u desetak dana nastupio dva puta - prvi put na koncertu Zdravka Čolića za Dan žena, a u subotu je napunio i oduševio Tvornicu kulture.

 

U razgovoru za Al Jazeeru govori o impresijama s posljednjih nastupa u Zagrebu, brojnim glazbenim suradnjama u solo karijeri, stanju i ulozi rock glazbe danas na području bivše Jugoslavije, ali i svijeta te aktualnoj društvenoj situaciji u Makedoniji.

 

 

Mnogo ste puta nastupali u Zagrebu. Kakve su impresije s posljednjeg koncerta u Tvornici, kako vas je dočekala zagrebačka publika? 

 

- Fenomenalno, stvarno je bilo fenomenalno, iznad svih mojih očekivanja. Srdačnost i euforija sa kojom nas je dočekala zagrebačka publika, to je stvarno nešto što odavno nisam doživio. Bilo je stvarno fantastično i mi smo bili raspoloženi za svirku, došli smo dan ranije, uspjeli smo se odmoriti, prošetati, pojesti nešto fino, sresti prijatelje i baš je bilo gala. Veoma sam sretan, punog srca idem kući za Skoplje.

 

 

U čemu je 'kemija' između vas i zagrebačke publike, koja očito postoji?

 

- Pa ne znam, to odavno traje, to traje više od 30 godina i kad god smo dolazili ovdje, a svirali smo od Lapidarija pa sve do velikih sportskih dvorana i arena, sva mjesta smo overili i verovatno smo nešto u kolektivnom pamćenju ostavili, tako da mi je drago da to vidim, i dalje rado dolaze na moje koncerte i da i dalje znaju o čemu se radi, šta sviramo, kako sviramo, znaju šta da očekuju i stvarno je bilo fantastično.

 

 

U Zagrebu ste svirali na koncertu Zdravka Čolića, poznata je vaša dugogodišnja suradnja sa Zlatanom Stipišićem Gibonnijem... Čini se kao da ulazite u sve sfere glazbenog izričaja?

 

- Nije to namjerno, to se desi spontano. Tokom karijere upoznaš mnogo ljudi pa bi oni hteli da te imaju na projektu. Pa ja sam upoznao ljude koje bih ja hteo da imam na mojim projektima. Te saradnje nastaju veoma spontano, to nije ništa nasilno kao sad ću zvati Paula McCartneya na svoj album. Nego je to ono, kad se sretneš s nekim, kad razmeniš telefone i mailove, pa kad ti zazvuči nečiji instrument na tvojoj pesmi ili obrnuto, tako nastaju te saradnje. Uopšte ne mislim da je to ko zna šta, svirao sam i solo i sa simfonijskim orkestrima, tako da je raspon veliki, raspon delovanja. Bitno je da u svakom tom kontekstu u kojem sebe nađeš budeš iskren i budeš dobar, da se potrudiš da budeš dobar u onome što radiš.

 

 

'Cvate' li neka nova suradnja?

 

- Pa za sada ne, ali 'brijem' da će ih biti.

 

Kako prema vašem mišljenju danas stoji stvar s rock glazbom na prostoru bivše države? Mnogo se toga promijenilo, a čini se kao da neke reakcije na ta događanja, poput glazbenih, izostaju... 

 

- Mislim da smo nekad bili jedna od najznačajnijih scena u Europi. A danas nisam siguran da smo ko zna koliko jaki i da imamo šta izneti napolje. Ljudi žele autentične stvari, ne žele hibride. Ljudi ne žele kada neko nije dovoljno autentičan, kad glumi Manhattan u Zagrebu ili u Skoplju London ili kad u Londonu glumi Skoplje ili u New Yorku Beograd. To nisu prirodne stvari. Iako se u svetu globalizacije sve kupuje i sve se prodaje, sve je dozvoljeno i sve je dostupno, samo je pitanje – šta tu ostaje za nas? Šta ostaje u našem srcu? To je veliko pitanje...

 

 

Stječe se dojam da ni na globalnoj razini stvar ne stoji bolje?

 

- Sve se izmešalo. Svet je globalno selo već odavno. Možeš čuti Pakistance u Parizu, možeš čuti Bosance u Los Angelesu. Više nema pravila. Ali opet, meni lično trebaju autentične stvari, ja volim kad su stvari istinite, iskrene talentovane i tačne.

 

 

Pa ima li neke nove 'avangarde' u tom smislu na našim područjima, nečega što tvori razliku?

 

- Mladi ljudi sa svojim socijalnim angažmanom i buntom, talentom i brzinom razmišljanja, oni nude neke dobre stvari. Stalno čujem neke zaista duhovite i fine stvari.

 

 

Čini se kao da kapitalizam u sebe 'uvlači' sve, kao da nema više prostora za bunt?

 

- Stalno ima mesta za borbu, za bolji život i za bolji svet, stalno. Ta borba je uvek prisutna i uvek će i biti prisutna.

 

 

Društvenu scenu u Makedoniji u posljednje vrijeme potresaju politički skandali prilično širokih razmjera. Kakva je atmosfera u makedonskom društvu u kontekstu tih događanja?

 

- Prilično je napeta i prilično je promenjiva, da tako kažem. Nismo se opustili posljednjih  30-ak godina, tako da je stalno neka frka, stalno je neki pritisak, stalno je neko nerazumevanje, stalno neka podeljenost. Ali, svako sa svojim primjerom mora pokazati ili pokušati izgraditi neki most, da smanji polarizaciju i smiri situaciju, koliko je moguće. 

 

razgovarao: Tomislav Šoštarić

 

izvor: al jazeera

 

autor tekst 002

 

 

Vlatko Stefanovski

 

Makedonsko buđenje proleća

 Živimo u vreme kada je tehnologija zamenila ljudski talenat. Ali verujem da će doći vreme kada će se roditi nova humanistička i renesansna ideja koja će pobediti i tehnologiju, i lažne vesti, i korporacije i korupciju... Samo treba biti strpljiv i ne gubiti veru u mlade ljude

 Insistirao je da ovo bude muzički, a ne politički intervju, iako se pitanje o političkoj krizi u Makedoniji kojoj se ne nazire kraj prirodno i logički nametalo. Legendarni makedonski muzičar i nekadašnji frontmen benda „Leb i sol" pravdao se da objašnjenje o gorućim prilikama u njegovoj zemlji ne bi stalo u jedan odgovor, te da bi njegova dublja analiza „previše konfliktne i zakuvane situacije u Makedoniji samo dodala ulje na vatru". Zato s Vlatkom Stefanovskim, gitarskim magom koga ubrajaju u deset najboljih na svetu, razgovor počinjemo o novoj muzičkoj avanturi u koju se upustio s Big bend orkestrom Slovenske vojske, a kako u ovom neobičnom spoju zvuče čuvena Vlatkova „Gipsy Song", „Stratus" Bilija Kobama, kultni „Superstition" Stivija Vondera, najpoznatije makedonske izvorne pesme i još mnogo fank, džez i soul standarda, beogradska publika imaće priliku da čuje 21. aprila na koncertu u Sava centru.

 Poznati ste kao umetnik koji voli nove muzičke izazove, ali bili ste skeptični kada vas je dirigent Big benda Slovenske vojske Rudolf Gas pre dve godine pozvao da nastupate s njima?

 - Moja skepsa je verovatno proizašla iz mojih predrasuda. Nisam očekivao da će armijski bend tako zvučati i tako svirati. Često oni koji sviraju za platu imaju običaj da se opuste, prestanu da vežbaju i na probama neretko igraju šah i pijuckaju kafu. Ali ovo je druga priča, to su relativno mladi, veoma talentovani i ambiciozni muzičari koji rade svoj posao s puno znanja i strasti. To nije klasični vojni orkestar, već se radi o Big bendu koji zvuči kao svaki veliki džez orkestar. Na našem repertoaru nisu koračnice ili paradna muzika, već ozbiljni aranžmani za džez standarde i, naravno, aranžmani inspirisani tradicionalnom muzikom.

 U Beogradu je nedavno premijerno prikazan film „Oslobođenje Skoplja" u režiji Radeta i Danila Šerbedžije, za koji ste pisali muziku. Zanimljivo je da ste pre 40 godina radili muziku i za istoimenu predstavu, koju je 1977. režirao Ljubiša Ristić. Da li je muzika za film potpuno nova ili ste se oslanjali na numere iz predstave?

 - Radio sam potpuno novu muziku i nisam koristio motive iz istoimene predstave. Tačnije, iskoristio sam nekoliko svojih tema koje sam godinama ljubomorno čuvao u svojim kompjuterima i malo sam poradio na njima. Film i teatar su različite stvari i treba im različit pristup. Šta god da radite, morate da budete veoma pažljivi, pogotovo u grupnoj umetnosti kao što su film ili teatar, gde niste sami. To nisu vaši koncerti, nije sva pažnja usmerena ka vama i treba da uzmete u obzir glumce i scenu, ne smete da prekrijete dijalog i da budete napadni, ne smete mnogo toga da uradite, a ipak se od vas očekuje da mnogo toga kažete. Svako iskustvo na filmu ili u teatru je različito, uvek je to nova avantura i stalno ste na početku. Ne možete da se oslanjate na staru slavu i da se vadite na neka prošla ostvarenja, to što sam, recimo, 1997. godine uradio odličnu muziku i dobio nagradu za jedan film, ne znači da ću i u sledećem filmu odgovoriti tako da svi budu zadovoljni. U ovom poslu morate da se prilagođavate, bar sam ja takav, spreman sam na kompromis, na rezanje i izbacivanje čak i onoga što mislim da sam genijalno uradio. Dobiti posao na filmu je bingo. Morate da čekate da vas se neko seti i da vam poveri posao kompozitora. Ne možete sami sebe nazvati filmskim kompozitorom, to možete postati nakon određenog iskustva i referenci.

 Ljubiša Samardžić, Darko Bajić, Goran Paskaljević su samo neki od reditelja s kojima ste sarađivali na filmu. Koji Vam je pozorišni ili filmski zadatak zadao najviše muke?

 - Sa autorima koje ste nabrojali bilo je zadovoljstvo i čast raditi. Najviše muke sam imao s rediteljima koji su odbijali da prihvate moje predloge. Dešava se da s jednim rediteljem imate odličnu saradnju na jednom projektu, ali na sledećem već nešto škripi i nije kako se očekuje. To mi se, na primer, dogodilo s turskom rediteljkom Ješim Ustaoglu za film „Put ka suncu" („Journey to the Sun"), za koji smo oboje dobili mnogo nagrada u celoj Evropi, ali za njen drugi film „Waiting for the Clouds" nismo uspeli da se dogovorimo. Jednostavno se nismo razumeli, ona i njeni producenti su odbili moje predloge, i to su bolna iskustva. Kada ne prihvate vaše ideje, tu nema dogovora i ubeđivanja. Imao sam i s Rajkom Grlićem nekih nesuglasica, ali smo ostali prijatelji i saradnici. Sve je to deo posla, ne možete u svemu biti prihvaćeni i genijalni.

 Kada su Boba Dilana pitali kako to da je još aktivan u muzičkoj industriji, odgovorio je da je to zato što se „nekada davno pogodio sa Glavnim zapovednikom da mu da slavu". Kako Vi objašnjavate svoje trajanje na muzičkoj sceni?

 - Ne trudim se da objašnjavam fenomene te vrste... Verovatno sam za nijansu više voleo da sviram gitaru i da se bavim muzikom od ostatka svoje generacije i tako se desilo da postanem i ostanem muzičar koji ima dugu karijeru.

 Govorili ste da je slava opasnija od heroina. Nikada niste bili opterećeni popularnošću, odoleli ste tim zamkama.

 - Verovatno nisam ni dovoljno slavan, a nemam ni dovoljno vremena da budem bahat i da se baškarim. Ona deviza „seks, droga i rokenrol" može da važi, ali i ne mora. Imam previše poslovnih i porodičnih obaveza, nemam vremena da se bavim sopstvenom slavom i popularnošću, a to me i ne zanima. Nisam ni na jednoj društvenoj mreži, ne brojim lajkove na Fejsbuku, Instagramu... Imam fan-stranicu, ali nemam profil. Gledam da se bavim drugim stvarima. Prijatelji me nagovaraju da se uključim u tu igru i kažu da je to dobro za posao kojim se bavim, ali nekako sam skeptičan prema tome, želim da sačuvam bar malo privatnosti i vremena za neke pametnije stvari. Ne potcenjujem današnju tehnologiju, koristim sva elektronska i digitalna sredstva za komunikaciju, ali sam nepoverljiv prema ideji o virtuelnom druženju. Gledam svoju decu koja to koriste i nisam nimalo impresioniran. Neki su se pronašli u brojanju lajkova, neki rijaliti likovi prave karijere koristeći samo društvene mreže, ali ne vidim sebe tu, previše sam vremena posvetio muzici i gitari da bih se bavio brojanjem lajkova na Fejsbuku, za mene je to dekadentno.

 Ja bih na Breginom mestu okupio bend kakav je bio i ne bih eksperimentisao ni sa postavom ni sa aranžmanima

 Kao roditelj plašite li se uticaja koji društvene mreže i moderne tehnologije imaju na današnju decu?

 - Mi smo bili analogna deca, odrastali smo na ulici, gde nije bilo toliko automobila kao danas, i mogli smo do mile volje da igramo fudbal, košarku, mogli smo da okupiramo čitavu ulicu dok se igramo, noću smo se pešice vraćali s koncerata... Danas je to nemoguće i današnjoj deci je to neshvatljivo. Oni su digitalna deca i neka im je sa srećom.

 Slovite za virtuoza na gitari, nazivaju Vas balkanskim Santanom. Da li je gitara bila Vaš prvi izbor?

 - Kao tinejdžer, u prvom svom bendu svirao sam i bubnjeve, gitara mi je u početku bila samo jedan od hobija, a trenirao sam i košarku i amaterski se bavio fotografijom. Tek sam pred kraj gimnazije shvatio da me najviše privlači gitara i tada sam odlučio da batalim sport i da se ozbiljnije posvetim muzici.

 Šta ste prvo naučili da svirate? Niste išli u muzičku školu, kako ste naučili prve lekcije iz sviranja? Čije ste gitarske rifove provaljivali, od koga ste najviše krali zanat?

 - To je bila pesma francuskog muzičara Mišela Polnarefa „Imam jednu lutku koja kaže ne, ne, ne". To je bio veliki hit u to vreme, a pesma je imala samo tri akorda: E-dur, A-dur i B-dur. Nisam išao u muzičku školu iako sam u jednom periodu detinjstva to želeo. Učio sam gledajući starije od sebe, i upijao sam kao sunđer sve što bih video i čuo. Godine strasti, znatiželje i čežnje. A kad je u pitanju skidanje i provaljivanje, sve je tu dozvoljeno. Nisam imao učitelja gitare, gledao sam starije muzičare i pokušavao da nešto skinem. Ako naučite da svirate neku pesmu koju volite, to je odlična škola. Ako skinete rif od nekoga, i to je škola, ali ako smislite rif i komponujete pesmu, pa još napišete tekst, onda je to kreacija koja je veoma uzbudljiv proces.

 Ko je, prema Vašem mišljenju, najveći gitarista svih vremena? Da li je to Džimi Hendriks, koji je zvanično nekoliko puta proglašen za najvećeg, ili Erik Klepton, koga zovu bogom gitare, ili pak Džon Maklaflin, koji je bio vaš uzor?

 - Verovatno je Hendriks bio najveći od svih rok gitarista koji su držali „Stratocaster". Ali to je samo mali segment onoga što ljudi rade na gitari. Ne treba potceniti džez, džipsi džez, flamenko, klasične gitariste, kantri pikere, šredere, sve one koje su dali i daju svoj doprinos toj ogromnoj bazi muzike, mreži gitarista, entuzijasta, zanesenjaka i frikova za koje je gitara najvažnija stvar na svetu. 

Status legende imao je i Čak Beri, koji je preminuo prošle nedelje.

 - Kada je objavljena vest da je preminuo, pregledao sam mnogo njegovih snimaka na „Jutjubu" i prosvirao neke njegove rifove. Beri se najviše može nazvati ocem rokenrola, on je izmislio rokenrol, prvi je odsvirao neke rifove i napisao jednostavne pesme i u muzičkom i u tekstualnom smislu, ali je to tako šmekerski radio da su gotovo svi kasnije pozajmljivali njegove trikove, uključujući „Bitlse" i „Stonse" koji su se hranili tom muzikom. Nisam uspeo da ga gledam i slušam uživo, ali bio je zaista fenomenalan i ostavio je ogromnu zaostavštinu.

 Pratite li novu generaciju gitarista na regionalnoj muzičkoj sceni? Recimo, Ana Popović i Borko Mitić grade uspešne karijere na inostranoj muzičkoj sceni.

 - Radujem se uspehu svih umetnika sa ovih naših prostora. Ponuda je ogromna, konkurencija surova i zato čestitam svima koji su se izborili za mesto pod reflektorima.

 Neki rijaliti likovi prave karijere koristeći samo društvene mreže, ali ne vidim sebe tu, previše sam vremena posvetio muzici i gitari da bih se bavio brojanjem lajkova na Fejsbuku, za mene je to dekadentno

 Bili ste deo projekta „Kings of Strings", činili ste trio s Tomijem Emanuelom i Štokelom Rozenbergom. Emanuel je ove godine imao nastup na beogradskom Gitar art festivalu. Da li ste bili na njegovom nastupu?

 - Rado bih došao, ali tog dana sam imao nastup u Štipu zajedno s makedonskim džez gitaristom i profesorom Tonijem Kitanovskim i njegovim studentima... Inače, sa Emanuelom se često čujem na Skajpu, ali se nismo odavno videli. Verujem da je imao uspešan nastup u Beogradu.

 Smatrate da svaka generacija treba da se izbori „za svoju istinu i svog Hendriksa". Ima li muzika uopšte danas takvu snagu? Zašto se posle „Bitlsa" i „Stonsa" nisu pojavili bendovi koji bi, kako ste i sami rekli, uplašili establišment i oduprli se današnjoj manipulaciji korporativnog kapitalizma u muzičkoj industriji?

 - Živimo u vreme kada je tehnologija zamenila ljudski talenat. Ali verujem da će doći vreme kada će se roditi nova humanistička i renesansna ideja koja će pobediti i tehnologiju, i lažne vesti, i korporacije i korupciju... Samo treba biti strpljiv i ne gubiti veru u mlade ljude.

 Davno ste izjavili da grupa „Leb i sol" nije prodavala filozofiju u svojim pesmama, već da je poruke izražavala muzikom. Ipak, pesmu „Kao kakao" mnogi doživljavaju kao utopističku. Kako vam izgleda svet 30 godina od objavljivanja tog hita?

 - Zar nije ta pesma skromno proročanstvo o vremenima u kojima smo se našli?! Nesvesno ili intuitivno, mislim da sam neke stvari predvideo u svojim tekstovima...

 S Radetom Šerbedžijom ste snimili duet „Superheroji". Ko su bili vaši heroji, a imaju li generacije vaše dece svoje heroje, i ko su oni?

 - Moji su bili junaci iz stripova, a danas su to verovatno ovi odmetnuti hakeri i pirati koji ukazuju i pokazuju kako svet funkcioniše...

 Prošle godine, Karlos Santana je okupio originalnu postavu „Santana benda". Tim povodom, slavni gitarista je rekao da su dobili drugu šansu i da je članovima benda trebalo 45 godina da obnove hemiju. Da li je slično moguće s postavkom benda „Leb i sol"?

 - Santana je mogao i ranije da okupi svoj bend. A izjava da su dobili šansu deluje neskromno i šefovski. Pre desetak godina smo se okupili i okrenuli jedan krug... Tako nešto mi nije u planu, ali dok smo svi živi, nikad ne reci nikad...

 Grupa „Leb i sol" je pre 40 godina unela etno u rok i džez muziku na ovim prostorima. U međuvremenu, etno je postao globalni trend, moda i potrošna roba, kako ste ironično rekli u jednom intervjuu. Zašto se ceo svet toliko primio na etno?

 - Zato što su se drugi pravci i stilovi pomalo istrošili pa je tradicionalna muzika iz raznih krajeva sveta postala svež izvor ideja i rešenja. Naravno, neki su to radili spretno i sa ukusom, a neki nespretno i grubo.

 Kažete da je bavljenje etno muzikom postalo manir, ali imate poseban respekt prema Goranu Bregoviću. Brega je mnoge fanove „Bijelog dugmeta" razočarao koncertima u novembru prošle godine jer je najveće hitove presvukao u taj svoj balkanski etno fazon na kojem je izgradio svetsku karijeru. Da li ste imali priliku da čujete kako to zvuči?

 - Nisam to ni čuo ni video, jedino sam čitao tekstove o tome po portalima. Ja bih na njegovom mestu okupio bend kakav je bio i ne bih eksperimentisao ni sa postavom ni sa aranžmanima.

 „Bijelo dugme" ste nazvali bendom koji je svima bio uzor na muzičkoj sceni bivše Jugoslavije. Kako tumačite to što „Dugme" danas mnogi ne smatraju pravom rok grupom, već bendom koji je svirao pastirski rok?

 - Kada ste mladi, učite od starijih, što je prirodno... Ali termin „pastirski rok" zvuči romantično, dok termin „čoban rok" zvuči kao inspiracija za sve što je dalje usledilo i transformisalo se u turbo-folk. Sve je dobro dok su stvari autentične. Kad krene citiranje, kloniranje i kopiranje, nastaje treš.

 Bosansku sevdalinku ste nazvali posebnim balkanskim brendom i muzikom koja je veoma slična makedonskoj po emociji. Imate li omiljenu sevdalinku?

 - Ima toliko dobrih pesama koje su čisti bluz. Ne znam koju bih izdvojio.

 Kakav je Vaš utisak, čuvaju li narodi Balkana svoj kulturni identitet i mogu li da ga sačuvaju u novom svetskom poretku u kojem živimo?

 - Kultura nisu samo muzejski eksponati i biblioteke, već i način života. Ne možete kulturu spasavati naoružanim obezbeđenjem. Za to su potrebna dela koja su vitalna, koja su relevantna i u svetskom kontekstu, i koja govore današnjim jezikom. U Makedoniji kažemo „so sila nema ubavina".

 A brine li Vas sudbina Makedonije, u kojoj se odvija dosad nezabeležena politička kriza, budući da analitičari kažu da Makedonija živi najteže trenutke u poslednjih 15 godina?

 - Odavno se u proleće nisam obradovao buđenju prirode... Stalno je napeto i neizvesno. Naravno da me brine situacija u Makedoniji, ali iskreno se nadam da će se i ta kriza već nekako rešiti.

 Komponovali ste muziku za „Oslobođenje Skoplja", a od čega biste oslobodili Skoplje danas?

 - Ne znam odakle da počnem. Od zagađenog vazduha, nekontrolisane izgradnje, preteranog kiča...

 izvor: ekspres.net ›››

 

autor tekst 001

 

 

Vlatko Stefanovski

 

 

Legendarni makedonski i jugoslovenski muzičar Vlatko Stefanovski

gost je BUKA audio podcasta. 

 Sa gitaristom koji je sa bendom Leb i sol na jedinstven način obilježio jugoslovenski rok, a kasnije kroz solo karijeru sarađujući sa brojnim regionalnm i svjetskim zvijezdama pokazao kako se etno motivi mogu uklopiti uz klasičnu gitaru razgovarali smo uoči koncerta njegovom tria u Budvi.

 Pročitajte i poslušajte koji su muzičari najviše uticali na njegov razvoj, zbog čega mladima nedostaje bunta, zašto je i dalje sve mutno 'kao kakao', kako su političari u našim društvima postali superstarovi i zašto je turbo-folk postao nova kultura za novu elitu. 

BUKA: Vlatko, vi ste „korona period“ iskoristili kreativno radeći na novom albumu. Sada konačno kreću i koncerti, razgovaramo u Budvi uoči vašeg nastupa, ali i dalje se osjeća neizvjesnost za povratak normalnom životu. Kako ste vi preživjeli ovaj period koga nazivaju „nova normalnost“?

 Pa trudio sam se da ne budem očajan već da radim. Novi album 'Taftalidže shuffle' sam snimao desetak mjeseci u 2020. Pogledao sam u retrovizor. Vratio sam tridesetak godina unazad i pokušao da crpim inspiraciju iz tog dubokog bunara i da izvučem energiju, jer je vrijeme u kojem živimo prično kontroverzno, neizvjesno i nejasno. Možda je mlađima jasnije, ali meni je sve nejasno šta se dešava u svijetu. Zato sam se i kada sam radio album vratio u period u kojem su stvari bile mnogo jasnije. 

BUKA: Vašu karijeru obilježili su različiti projekti, donekle i čak različiti muzički stilovi. U kom pravcu se najbolje osjećate ili vam je svjedno dok god je gitara u rukama, bila ona električna ili akustična?

 Da, osjećam se dobro kad sviram, inače to ne bih radio. I sa akustičnom, električnom gitarom i sa raznim saradnicima od Miroslava Tadića, do mog tria, simfonijskih i gudačkih orkestara, kavaldžije Teodisija Spasova. Dok je god razmjena talenta, znanja, energije i dobre volje dotad ima motiva i entuzijazma za rad. Nakon ove korone svaki koncert je postao privilegija, praznik, slavlje. S druge strane, uvijek strepimo da se nešto ne izjalovi i da nam neko u posljednji čas ne otkaže nešto. Ne potcjenjujem virus, naprotiv. Toliko mojih drugara je preminulo, ali su mjere kontroverzne. Koncerti ne mogu, a može autobuski i avionski prevoz. To su nelogične stvari. Ako se borimo zajedno protiv pandemije, onda hajde da se zatvorimo. Ovako samo muzičari, glumci, umjetnici uopšte, ispadaju krivi za ovu situaciju. 

BUKA: Rekli ste da se vratili u mladost radeći na novom albumu. Odrastali ste u sedamdesetim godinama prošlog vijeka, periodu koji je bio zlatno doba rokenrola. Ko je najviše uticao na vaše muzičko formiranje?

 Uticalo je puno njih. U isto vrijeme i Džimi Hendriks i Bitlsi, i Bob Dilan i Led Zeppelin, i Džoni Mičel i Čik Korija. Svi veliki umjetnici – Majls Dejvis i ne samo muzičari. Različite umjetnosti su uticali i Pikaso i Van Gog, Šekspir. Od svega što sam pročitao, čuo i vidio uzeo sam neki biser. Kada mi se nešto dopadne ja to odmah zapamtim i klinastim pismom urezujem u memoriju. Tako je i sa pjesmama koje sam naučio da sviram na gitari. 

BUKA: Govorili smo o velikim, svjetskim muzičarima, ali moramo u tom kontekstu pomenuti bivšu Jugoslaviju. Ta zemlja je imala nevjerovatnu rok scenu, jednu od jačih u Evropi. Teško je prosto nabrojati sve vrhunske bendove. Šta se desilo sa rokenrolom u našim zemljama? Da li mladima fali bunta koji karakteriše tu muziku ili su sada jednostavno drugi muzički pravci popularniji?

 Juče mi je prijatelj pustio novu pjesmu Van Morisona i Erika Kleptona 'Where have all the rebels gone', u prevodu gdje su svi buntovnici nestali. To (bunt) više nije moderno, sada je moderno imati novi Ajfon, dobar auto Merceds, BMW, Audi, neku firmiranu odjeću. Ranije je bilo moderno biti buntovan. Tada su se mladi bunili za njihova prava, za bolji svijet, bolje odnose u društvu, za više pravde u društvu i bolju podjelu materijalnih dobara. Bojim se da su nas tehnologijom poklopili skroz. Nije rokenrol kriv što nema bunta, zglajzala je popularna kultura uopšte. Ako spustiš toliko nisko svoje kriterijume onoga što slušaš i što čitaš onda to nije pitanje rokenrola. Ti si spustio svoje kriterijume zato što ti je tako lakše da živiš. Imamo pivo, imamo picu i imamo televiziju, to je dovoljno. 

BUKA: Jednom ste izjavili da je predrasuda kako se na Zapadu više cijene muzika i muzičari, već su samo bolje plaćeni. Da li je isto tako predrasuda da se na Zapadu sluša bolja muzika?

 Ne, na radio stanicama u tim zemljama je bolja muzika nego ovdje. Ima nekih stanica koje ne puštaju reklame već žive od donacija ali puštaju fantastičnu muziku. Znam za jedan 'Radio Paradise' iz Kalifornije koji pušta i moju muziku, šta god da slušate na toj stanici je fantastično. Međutim, muzika je samo jedan segment naše kulture ne može nas samo ona prosvijetliti. Mnogo poštujem i volim ljude koji nemaju televizor u kući. Ljudi koji nemaju televizor u dnevnoj sobi, očigledno više čitaju od ostalih, slušaju muziku više od ostalih i skupljaju društva i piju dobra vina, više od ostalih. Treba držati do svoje slobode i integriteta. Ne znam kako ali treba se boriti. 

BUKA: Kao neko ko istinski promoviše kulturu podneblja u kojem je odrastao i to radite kroz jedinstven izražaj, kakvo je vaše mišljenje o turbo-folku i da li je taj hibrid počeo da raste kada je počela da propada kultura i društvene vrijednosti na našim prostorima?

 Vidi, imali smo nesretne devedesete godine na Balkanu. Ratovi i sukobi doveli su do opasnog pada kriterijuma i hvatanja za najniže vrijednosti. Reći ću vam šta mislim o turbo-folku kroz izjavu pokojnog Vlade Divljana koji je kazao da je to 'nova kultura za novu elitu'. Nažalost, to je tačno pogodio. 

BUKA: Kada je izašao album i pjesma 'Kao kakao', kazali ste da su neki to nazvali dječjom pjesmom, da je nijesu dobro shvatili kao i da je ustvari poruka da više ništa nije isto, da nije ništa istinski i da je ceo svet „kao“. Mutan kao kakao i nema nade da se razbistri. Kako vam sada izgledaju naše male državice, ima li nade da se razbistri ili postaju više mutne?

 Zar nije autor bio malo prorok 1987. godine kada je snimio tu stvar. Malo je bio prorok. Kada se dugo bavite jednim instrumentom, učenjem ili sviranjem muzike osim što razvijete tehniku vježbate i intuiciju i postanete malo vidoviti. Ne želim da se predstavljam kao guru, nadrilekar ili vrač, ali puno stvari sam predvidio. Jednostavno, kada želim nešto da uradim u velikoj mjeri konsultiram svoju intuiciju. 

BUKA: I šta vam sada kaže intuicija, jesu li naša društva bolja ili su i dalje mutna?

 Ne, nisu bolja. Mi kao glumimo neku demokratiju. To mi je sve jako čudno. Po svaku cijenu želimo da stignemo Zapad i tu parlamentarnu demokratiju i da bude sve pravično. Ali nigdje nije pravično. Gledao sam skoro u Cavtatu neke jahte koje koštaju na milione eura. Da li je to pravično ili pravilna raspodjela bogatstva? Bojim se da nije. Ne znam šta bi trebalo da radiš da bi zaradio jahtu od 20 miliona eura. Ja se trudim da radim dobro svoj posao i da dobro zaradim, ali to mi izgleda kao nemoguća misija. Ne znam ko ih vozi, neka su živi i zdravi. Ne kažem da su to kriminalci, ali čudna je raspodjela materijalnih dobara na našoj planeti. 

BUKA: Kada govorimo o raspodjeli dobara, u našim zemljama svi vole da se bave politikom. Ne samo političari kojima je to profesija već i običan narod koji za nekoga ko zaradi puno novca kaže da se dobro snašao, ne ulazeći u meritum da li je uradio sve po pravilima da bi stigao do toga.

 Ne bih se bavio politikom jer je to dosta profana profesija i disciplina. Kada smo živjeli u bivšoj državi niko nije znao ko je predsjednik opštine i niko nije znao ko je u parlamentu. Dobro, bio je jednopartijski sistem pa se niko nije zanimao za te stvari, ali mi nijesmo znali delegate u parlamentu, niti smo znali ko je premijer sve do Anta Markovića. Nijesmo se interesovali uopšte recimo ko je gradonačelnik Skoplja, pa niko nije imao pojma ko je to. Nije bilo važno, ali stvari su funkcionisale. Autobusi su išli, bolnice su radile, fabrike proizvodile. Odjednom su političari superstarovi, daju izjave intervjue. Sve je to PR, marketing a malo vidimo djela. Jedna fraza kaže – mnogo zujiš malo meda daješ. 

BUKA: To bi se moglo reći za naše političare, za većinu.

 Čast izuzecima. Kada su političari zazeli medije i kada su stalno na naslovnim stranama i na konferencijama, tu nešto nije balansirano kako treba. 

BUKA: Bilo bi bolje da je više vijesti iz kulture na naslovnim stranama.

 Ranije su vijesti iz kulture u dnevniku trajele po 15-20 minuta, sada ih nema. Ili u deset dana imate pet minuta nečega iz kulture.

 izvor: 6yka.com ›››