Stevan, moj prvi informator
kanadskih prilika i neprilika, podrobno mi je objasnio da je
Kanada lepa i razvijena zemlja, da se u njoj može dobro
živeti. Čim dođeš u Šerbruk, javi mi se da zovem kćerku u
Vankuver koja će slediti moje instrukcije kako da se što pre
zaposliš…
To veče 16. maja 1996. godine na
montrealskom aerodromu „Pjer Trudo” ostaće mi urezano u
pamćenje ,,vo vjeki vjekov”. Sleteli smo u zemlju nade i to
je bio prvi korak ka našoj svetloj budućnosti.
Postrojili su nas kao ovce i
preko onih saputnika ili sapatnika koji su nešto bolje
mucali na francuskom, objašnjavali nam koji su sledeći
korak. Koraci od sedam milja!
Nisam znao ni da beknem
francuski, supruga je nešto i znala, išla je na nekakav kurs
u Beogradu. Bilo je to obavezno „zagrevanje” za Kanadu, dok
sam bio zaposlen na pijaci na Banovom brdu kao snabdevač
svih životnih potrepština za iscrpljene Brđane.
Čekao sam desetak meseci na vizu
za daleki i nepoznati put, a u međuvremenu sam se raspitivao
okolo kako da najbolje nastupim na tlu moje nove države.
Nove u svakom pogledu, mada mi
je status tih devedesetih godina u državnom smislu bio veoma
sumnjiv. Kojoj državi pripadam, ko polaže pravo na mene,
kome polažem račune, bila su pitanja bez nekog jasnijeg i
smislenijeg odgovora.
Dobri čovek Krle, moj beogradski
gazda, koji mi je iznajmio podstanarsku sobicu za švercerske
potrebe, odveo me kod nekog svog rođaka u Beogradu, koji se
upravo vratio u otadžbinu, odsluživši svoj kanadski dug
novom svetskom poretku.
Stevan, tako se zvao moj prvi
informator kanadskih prilika i neprilika, podrobno mi je
objasnio da je Kanada lepa i razvijena zemlja, da se u njoj
može dobro živeti. Zapamtio sam da mi je rekao da u Kanadi
nije potrebna inteligencija viša od završene osnovne škole.
A ti, rekao je Stevan, vidim da imaš i malo više.
Čim dođeš u Kanadu, a moja
odrednica je bila Šerbruk smešten u graničnom pojasu Kvebeka
i SAD, čim stigneš u taj gradić, javi mi se telefonom i ja
ću te spojiti sa mojoj kćerkom. Ona živi u Vankuveru i ona
će slediti moje instrukcije kako da se što pre zaposliš. On
ima dobre veze u jednoj stolariji, gde je bio čak i
poslovođa i garantovao mi je dobar kanadski početak.
Mojoj sreći nije bilo kraja.
Hej, čoveče, nisi ni krenuo ka Kanadi, a već imaš siguran
posao. Bićeš stolar.
Kako će moja majka Milka biti
ponosna na svog sina stolara. Doduše, ona je uvek govorila,
dok sam još bio dete, da bi želela da budem otpravnik
vozova. A ja se ,,oturio” u novinare, ili kao što je često
znala da kaže: Bogati, ko te na to navrati?” A stolar, e to
je već nešto.
Raspitivao sam se i dalje kako
što bolje startovati u Kanadi. Zvao sam mog prijatelja
Đuricu, poznatog slikara, koji je živeo u ontarijskom
Hamiltonu.
Rekao sam mu za Stevana i plan
da odmah iz Šerbruka idem u Vankuver, gde me čeka stolarski
posao. Đurica mi je smireno rekao sledeće: „Ma kakav
Vankuver, kakav stolarski posao? Kada dođeš u Montreal,
odmah na aerodromu reci da želiš u Hamilton. To je
polumilionski industrijski grad, posla kakvog poželiš, a i
ja ću te upoznati sa nekim značajnim ljudima iz srpske
zajednice, pa da se baviš poslom kojim si se i dosad bavio.”
Priznajem, odmah sam izbacio
stolara iz glave.
Na aerodromu u Montrealu neki
mladić objašnjava nam da ćemo svi, čim skupimo stvari koje
smo doneli iz otadžbine, autobusom biti prebačeni za
Šerbruk.
A onda u meni proradi “seljak opšte prakse”.
Kad sam od Lidije, koja je bila
naš prevodilac, čuo da nas iz ,,ovih stopa,, voze u Šerbruk,
glasno sam negodovao. Vikao sam, naravno na srpskom: „ Ja
hoću u Hamilton”.
Po reakciji mladića koji nam je
objašnjavao kuda idemo video sam da sam prekardašio.
Pitao je Lidiju šta želim, možda
je pomislio da mi je muka, da hoću da povraćam i ko zna šta
sve još, ali kada je dobio odgovor, mirno je saopštio:
Kanada je slobodna zemlja i možete živeti gde god želite,
ali večeras morate u Šerbruk.
I tako je i bilo.
A
ovo vam u sitne sate, ne pišem ni iz Vankuvera ni iz
Šerbruka, nego iz Kičinera.
izvor: politika.rs ›››