autor tekst 002 ›››

 

 

Željko Regoda

 

Dijagnoze sa interneta

 Uhapšen hirurg zato što je tražio i primio 500 evra za operaciju", "Ginekolog osumnjičen za primanje mita", "Kardiolog napadnut jer je zahtevao novac od pacijenta... "

 Fini neki ljudi, nema šta. Dok ne platiš, neće da leče. A i zašto bi? Čitav zapadni svet odavno funkcioniše upravo na takav način. Ako imaš da platiš, nema problema, ali ako nemaš umri. E sad, što mi nismo na Zapadu, nego na Istoku i što neki među nama još imaju izliv socijalizma u mozak, to je druga stvar. Naš problem.

 Ali nije muka samo ta mitologija kao pravac u medicini. Šta tek reći za naslove tipa: "Posle operacije slepog creva, žena umrla od sepse!" Ili recimo, "Pedijatar prepisao detetu pogrešnu terapiju"

 "Godinama lečena od pogrešne bolesti... " Nažalost, nijedan od tih naslova nije izmišljen, svi su objavljivani, možda i više puta poslednjih godina.

 Već izvesno vreme gledamo kako nam se zdravstvo polako, ali sigurno urušava i kako sve dublje tonemo u potpuno beznađe. Na nekadašnje vrhunske medicinske stručnjake kojima smo se ponosili i koje smo izvozili svuda po svetu, ostala je samo bleda uspomena. Utisak je da smo izvezli sve koji su nešto vredeli.

 Ove novije generacije lekara uglavnom se ne razumeju mnogo u svoj posao. Cast izuzecima kojih, nažalost, ima malo, ali tako nam je. To se možda još ne oseća, jer je još preostalo "stare garde", koja ipak nešto zna i ume, ali kad jednom i oni odu, kukala nam majka.

 Tek će biti sunovrat

 "Blago tebi", rekoh nedavno jednom našem vrsnom radiologu, 40-godišnjaku koji još uvek nije otišao "preko" iz samo njemu znanih razloga. "Tebi koji god lekar da zatreba ili ti je kum ili si ti njemu kum, ili ti je dobar drug ili kolega s fakulteta, sve generacija. Nema šta da brineš. Šta god da ti bude, obezbeđen si."

 "Da, ali ima tu jedna opasna stvar", kaže on. "Svi odlazimo u penziju u isto vreme, a ovi koji će da nas naslede nemaju pojma! Tek će onda da nastane sunovrat." "Ih, nemaju pojma, nemoguće da baš svi ne znaju, valjda su i oni naučili nešto, pa isti ste fakultet studirali. Možda im samo treba malo više iskustva", nastavljam ja, mada i sam nisam baš ubeđen da je tako. "Ma šta ti je, čoveče, nemaju veze s mozgom. Postavljaju dijagnoze pomoću interneta, pa tako prepisuju i terapije. Ne znaju koji lek čemu služi i čime se šta leči... "

 E, ovo sad baš zvuči malo pretenciozno. Ispada da je njegova generacija poslednja koja nešto zna, a ovi mlađi ništa. Ali plaši me i uznemirava to što poznajem čoveka i što znam da ništa ne priča napamet.

 Kardiolog ne zna šta da prepiše

 Setio sam se tih njegovih reči samo pet dana kasnije, kada sam sada već pokojnu majku odveo kod kardiologa. Uđosmo zajedno unutra kod jedne sredovečne lekarke koju bije glas da je odlična, pa se pregledi kod nje zakazuju i po mesec ili čak dva unapred. Smo što smo seli i započeli razgovor, otvoriše se vrata i unutra uđe njen mlađi kolega, takođe kardiolog iz susedne kancelarije, sa nekim nalazima u ruci.

 "Ej, vidi ovo molim te, šta da radim? Šta da joj prepišem?", pita našu lekarku, a ona baci pogled na one papire, pa mu reče nešto što ne umem da ponovim, ali da najpre obavezno pošalje pacijenta na EKG, pa da onda donese rezultat i dođe po savet. "Jesi li zapamtio sve?", pita ga ona, a on reče da jeste, žurno izađe i vrati se u svoju kancelariju, gde ga za stolom, s punim poverenjem, čeka nesrećni pacijent.

 Ja i majka se zabezknuto pogledasmo, a ona ne izdrža nego reče naglas:

 "Uh, dobro je što ja nisam dopala kod ovog doktora, gde ovog nađoste? Mora da je nov, pa se još navikava." "Ma kakvi nov", odgovara lekarka. "Bar da je nov. Kako li je dobio diplomu, uopšte mi nije jasno, ali nije jedini, ima ih još takvih... "

 Sve master do mastera

 Blago nama sa takvim stručnjacima. Eto šta dobismo od usklađivanja našeg sistema obrazovanja sa Bolonjskom deklaracijom. Sve se srozalo do besvesti. Niko ništa ne zna, a sve master do mastera.

 Menadžera svih profila imamo ko 'ladne vode, ali kome zatreba lekar, taj ga je ugasio. Izgleda da nam ne preostaje ništa nego da se i sami oslonimo na internet.

 "Izguglamo" tamo šta nam je, konsultujemo neki forum, vidimo tamo ko šta smatra, šta se preporučuje od lekova i gotova stvar. Kad mogu mladi lekari, što ne bismo i mi...

izvor: vijesti.me ›››

 

 

autor tekst 001 ›››

 

 

Željko Regoda

 

Kad i djeca moraju da gladuju

 Da li je ovo normalno i da li bi zaista trebali šutiti, žmiriti i zapušiti uši pred činjenicom da živimo u zemlji u kojoj i djeca gladuju?

 Prema nezvaničnim podacima, čak 400.000 djece u Srbiji odrasta u bijedi i neimaštini, mnoga su i bez socijalne pomoći.

 Do suza me je dovela potresna ispovest jedne doktorke iz kragujevačke Hitne pomoći, koja je nedavno doživela nešto zbilja nesvakidašnje, a zatim to svoje gorko iskustvo podelila najpre sa prijateljima putem društvene mreže, a kasnije i sa ostalima, jer je priča bila tako dirljiva i teška da je vrlo brzo dospela i u medije.

 Učenica jedne kragujevačke osnovne škole onesvestila se na času fizičkog vaspitanja jer nije doručkovala, ali ne zato što nije htela, ili zato što je zaboravila - nego zato jer nije imala šta da jede.

 Devojčica od 14 godina nema šta da jede jer je siromašna. Živi sa dve godine mlađom sestrom i bolesnom majkom u potpunoj bedi i nemaštini. Majka im se teško razbolela, dobila je multiplu sklerozu i non-stop je na terapijama, tako da više ne može da radi, a otac ih je napustio i o njima više niko ne vodi računa.

 Nemaju novca ni za hranu, ni za garderobu, ni za doručak, ni za užinu, ni za šta. Drugovi iz odeljenja pomažu koliko mogu, ali ove dve devojčice i njihova bolesna majka često nemaju ni za parče hleba. Bez obzira na to kakvo je vreme, u školu dolaze u letnjoj garderobi jer drugu nemaju. Niko ih ne pita da li im je hladno i da li su gladne.

 Sramota ih da traže pomoć

 Doktorka Hitne pomoći kaže da ova siromašna porodica želi da ostane anonimna, jer su beda i nemaština nešto čega se jako stide, poput mnogih u Srbiji. Upravo iz tog razloga, majka ove nesrećne dece nikada nije ni tražila socijalnu pomoć, na koju, naravno, ima pravo, a koja je, uzgred budi rečeno, mizerna.

 U Centru za socijalni rad u Kragujevcu uveravaju da su nešto ipak preduzeli i da ova porodica neće ostati bez pomoći, ali bi izgleda najviše voleli da se o svemu ovome uopšte ne piše i da se nikakvi detalji ne iznose u javnost.

 A da li je to normalno i da li bi zaista trebalo da ćutimo, žmurimo i zapušimo uši pred činjenicom da živimo u zemlji u kojoj i deca gladuju? U zemlji koja se, prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije, po stopi siromaštva nalazi na prvom mestu u Evropi?

 Ti podaci kažu da četvrtina građana Srbije živi na ivici siromaštva. U bedi ili na granici bede je više od 26 odsto građana, a 17 odsto njih nemaju ni za hranu.

 Ostavili decu bez užine

 Država vodi takvu socijalnu politiku da su siromašni i bespomoćni uglavnom prepušteni sami sebi, pa kako se ko snađe. Umesto da otvara nove školske kuhinje i makar decu poštedi gladi, ona zatvara i ove koje su do sada radile.

 U školi na Jabuci kod Prijepolja, u Zlatiborskom okrugu, zbog neshvatljivog propisa koje je donelo Ministarstvo prosvete, zatvorena je đačka kuhinja, pa je 16 đaka-pešaka iz obližnjih planinskih sela ostalo bez toplog obroka. Deca koja svakoga dana prevale po pet ili više kilometara da bi stigli do škole i kojima su parče hleba i šolja čaja i te kako značili više neće moći da ih dobiju.

 Zbog neshvatljive birokratske nebuloze, morala je biti zatvorena kuhinja koja je radila godinama unazad i koja je državu koštala, ni manje ni više, 13.000 dinara, ili nešto više od 100 evra.

 Toliko je primala kuvarica koja je pristajala da radi sa 50 odsto norme, ali su peciva i kuvana jela koje je pripremala veoma mnogo značila dečici i njihovim roditeljima. Sada od toga više nema ništa.

 Nadležni iz najomraženijeg srpskog ministarstva nisu imali obraza da kažu da li će ukidanje troška od 100 evra mesečno pomoći da se reši problem koji već godinama postoji sa nedostatkom novca u prosveti, ali su novinarima ipak dali nekakvo neubedljivo objašnjenje. Toliko neubedljivo da bi se svaki normalan čovek bez dileme iznervirao.

 Neubjedljivo objašnjenje

 Evo, probajte vi da ostanete uzdržani posle ovakvog obrazloženja. Dakle, prema nekakvom Pravilniku o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, škola sme da ima zaposlenog u kuhinji, i to sa punom normom, samo ako se u njoj deli više od 400 obroka dnevno. Ma zamislite, molim vas...

 I zbog ove svekolike mudrosti, deca koja zimi satima gaze kroz sneg na putu do škole ostadoše bez toplog obroka. Direktorka škole kaže da su tražili pomoć i od Ministarstva prosvete i od lokalne samouprave ne bi li se ta nerazumna odluka nekako preispitala i promenila, ali od svega, naravno, nije bilo ništa, iako su ogorčeni roditelji i meštani pripremili i peticiju sa zahtevom da se kuhinja za decu ponovo otvori.

 Šestočlanoj porodici iz Prijepolja ukinuta je socijalna pomoć od 10.000 dinara (blizu 83 evra), odlukom tamošnjeg Centra za socijalnu pomoć, koju je potvrdilo i Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja.

 Boban i Elma Ilić, sa svoje četvoro dece, koja su jedno drugom do uveta, jedva spajaju kraj s krajem i teškom mukom uspevaju da se prehrane uglavnom zahvaljujući narodnoj kuhinji.

 Dotakli smo dno

 Nisam slep i gluv, znam dobro da smo već godinama u čabru, ali zar smo stvarno ovoliko dotakli dno? Zar smo se zaista ovoliko sunovratili?

 Deca pojedinih političara odrastaju u izobilju, razbacuju se skupom garderobom, telefonima od 1.000 evra, skupocenim automobilima i studiraju na čuvenim svetskim univerzitetima, dok u isto vreme mnoga druga nemaju ni za hleb, jer su im ga, na izvestan način, oteli upravo oni koje maločas pomenuh.

 Prema nezvaničnim podacima, čak 400.000 dece odrasta u bedi i neimaštini, mnoga od njih ne dobijaju ni socijalnu pomoć, a najstrašnije što ih sve više biva napušteno i ostavljeno u prihvatilištima, jer roditelji nemaju čime da ih hrane.

 Da li je bar nekoga zbog toga sramota...

 izvor: balkans.aljazeera.net ›››