MONITOR: Vaša knjiga
„Sva lica opozicije" promovisana je 5. oktobra, kada se
navršilo 15 godina od pobjede DOS-a. Taj datum i pad sa
vlasti Slobodana Miloševića, već dugo je polemičko mjesto u
srpskoj javnosti. Kako ga se vi sjećate, a kako biste danas
ocijenili njegov značaj i domete?
STOJILJKOVIĆ:
Istraživanja pokazuju da već deceniju natpolovična većina
građana Srbije smatra čak da se toga dana gotovo ništa, sem
promene garniture na vlasti, i nije dogodilo. Broj onih koji
veruju da je to početak propadanja Srbije približno
izjednačen sa udelom onih koji i dalje misle da je to
početak njenog demokratskog preobražaja.
Logično se postavlja pitanje šta
se to u međuvremenu desilo, da se dominantna intepretacija
značaja 5. oktobra svede na okvir političkog događaja kojim
je Srbija izašla iz perioda autoritarizma i izolacije i tek
otvorila šanse za put od partokratije ka konsolidovanoj
demokratiji.
Pre svega, produženo stanje
„defektne" demokratije(Merkel), praćeno krizom i siromaštvom
i nezaposlenošću, kao i gotovo endemski ukorenjenom i
raširenom korupcijom, razvejalo je možda i prevelika
očekivanja građana i dovelo do gubitka energije za promene.
Razočarenje , cinizam i indiferentnost postali su dominantno
stanje duha, praćeno dubokim nepoverenjem u političke elite.
Demokratski politički i civilni akteri suočili su se brzo sa
brojnim iskušenjima i izazovima, koji su posledično otkrili
svu dubinu razlika unutar „demokratskog bloka". Osim i dalje
aktuelnog, radikalnog raskida sa prošlošću, prvu ključnu
prepreku čine razmere siromaštva i nezaposlenosti u Srbiji.
Razdirane borbom za vlast,
internim sukobima i aferama, nove vlasti nisu uspele da
stvore operativnu strategiju razvoja, ali ni da efektivno
reformišu državni aparat. Izložene velikim probuđenim
očekivanjima građana one su se suočile sa istanjenim
početnim poverenjem. No, povratak „starih" pitanja sa
nacionalno-političke agende, posebno pitanje rešenja statusa
Kosova nakon (samo)proglašenja nezavisnosti, ponovo je
Srbiju vratio u atmosferu i odnose nepoverenja iz 1999.
godine.
MONITOR: Došlo je i do
velikih programskih preokreta na strani post-petooktobarskih
opozicionih stranaka, SPS i dijela SRS, koje su danas na
vlasti?
STOJILJKOVIĆ: Izbijanje
planetarne ekonomske krize i njeno prožimanje sa dubinskim,
internim uzročnicima krize svom silinom su otvorili pitanje
urgentnog iznalaženja novog modela i strategije razvoja. Oko
toga, politički akteri široko okupljeni u neku vrstu
političkog kišobrana za promene su se, čini se, definitivno
razišli.
Politički pragmatizam i logika
hoda ka vlasti doveli su i do evolucije socijalista i podele
unutar radikala i stanja na političkoj sceni u kome su i na
vlasti i u opoziciji izmešani i pobornici i protivnici
petooktobarskih promena. Time je i ova snažna ali tek
konjukturna linija političkih, ali i širih socijalnih i
kulturnih podela, za samo nekoliko godina, izgubila na
uticaju.
Sasvim suprotno stvar stoji na
simboličkoj i identitetskoj ravni za nas učesnike protesta
iz devedesetih. Za moju porodicu, prijatelje i brojne
poznate i nepoznate učesnike koji su devedesetih iskazali
građanski otpor i prkos i ne pomišljajući da ga, nakon
promena, politički naplate, to vreme ostaje kao sećanje kako
Srbija ume i može da se uspravi i bude dostojanstvena,
gotovo otmena u svom nepristajanju na (izbornu) prevaru. Na
drugoj strani, pokazalo se ponovo na delu pravilo da kada se
građani demobilišu i vrate svojim svakodnevnim životima,
prorade unutrašnje i spoljne političke kuhinje i interesne
kalkulacije. Na kraju vlast postane samo sofisticiranija i
manipulativnija, a učesnici protesta ostanu u rasejanju ili
se opredele za unutrašnju javnu i političku emigraciju.
MONITOR: Dugo se u javnom
mnjenju održavala predrasuda da je opozicija neka vrsta
avangarde, nešto svakako bolje od vlasti. Koliko bi nama
bilo potrebno da opozicija bude „avangardna"?
STOJILJKOVIĆ: Bar u
Srbiji je svako ko nešto znači u političkom životu bio i u
opoziciji i u sedlu vlasti. Role su bile podeljene i na male
i velike igrače, avangardu i retrogardu i gotovo svi su
naizmenice igrali sve ove uloge. Očito da je za opoziciju
jedino važno da ima demokratski puls i kondiciju, da
kritikuje i nudi alternativu, da u javni život unosi
transparetnost ili svetlost koja je, kako je to davno već
konstatovano, najbolje dezinfekciono sredstvo u tamnom
vilajetu politike vođene daleko izvan očiju javnosti.
MONITOR: U knjizi ste
napravili i političke portrete nekoliko ličnosti koje su
obilježile najnoviju istoriju Srbije. Govorili ste i o
slabim reakcijama „građanskog društva" i o dominaciji
populizma. Kolika je tu odgovornost intelektualaca?
STOJILJKOVIĆ: Populizam
je sistem uzajamnog varanja u kome učestvuju političari
svesni da put do vlasti vodi preko jeftinih, a politički
isplativih obećanja, ali i građani koji, umesto da odrastu i
prihvate odgovornost, za mrvice sa trpeze vlasti i iluziju
sigurnosti pristaju da uvek nanovo budu prevareni i padnu na
slatkorečivost.
Posledično, naša društva su
društva prividnog haosa iza koga se krije pažljivo građeni
sistem organizovane neodgovornosti. Sve po pravilima reklame
jeste simulakrum – liči na original, ali ne deluje. Vlast ne
stanuje na formalno ustanovljenoj adresi - parlament je kao
hram demokratije a više je lutkarsko marionetsko pozorište
gde konce povlače glumci iza scene, na sednicama vlade se
više izglasava nego meritorno odlučuje, na (privatnim)
fakultetima se stiču diplome pre negoo znanje, mediji više
uspavljuju savesti i bude jeftinu radoznalost nego što
kritički informišu. Spisak se može dalje dopunjavati svim
poslovima iz kojih se može izcediti neka dobit pri čemu za
kvaziintelektualnu elitu je tipično iznajmljivanje pozicije
eksperta, odnosno prodaja „ časti i obraza". Nagradno
pitanje je: Koliko danas vredi čojstvo i junaštvo Marka
Miljanova?
MONITOR: Šta mislite o
pristupu koji nije rijedak među našim javnim ličnostima, a
sada ga zastupaju i najmoćniji ljudi na vlasti, da je
autoritarna vladavina ovdje neophodna zbog „zatucane
većine", kako je nedavno, pozivajući se na Miloša i Mihaila
Obrenovića, preporučio i srpski premijer Aleksandar Vučić?
STOJILJKOVIĆ: Kod nas, po
nalazima istraživanja, najbolje prolaze verzije redukovane,
„od siline beskrajnih demokratskih rasprava i zanovetanja,
svađa i gubljenja vremena „ oslobođene , efikasne i
„vođene", usmeravane demokratije – u recimo putinističkoj
ili „čujmo vođu – gospodara „verziji. Nažalost i građani bez
demokratskog treninga i prkosa misle da za nas i nije puna
demokratija, odnosno polovina od njih se i danas slaže sa
stavom da treba samo izabrati vođu i poslušno ga slediti dok
nekako ne ukapiramo da je on, kao u Domanovićevoj priči,
nagluv i kratkovid. Ponekad pomislim da je derogiranje
demokratskih institucija – teranje šege sa njima, svestan i
unapred od strane političkih vođa i njihovih poslušnika,
kanalisan proces.
MONITOR: Da li je, možda,
problem u nestrpljenju „aktera demokratskih promjena" jer
živimo ne samo u procesima političke i ekonomske tranzicije,
već i u dužim promjenama viševjekovnih navika?
STOJILJKOVIĆ: Sve što smo
izgleda uspeli je da četvrt veka, krećući iz polazne
pozicije periferijskog, mekog, folklorno balkanskog modela
socijalizma, posle dugog lutanja napravimo pun krug i
dospemo na poziciju periferijskog velikoj meri socijalno
nakaznog kapitalizma. Naši poslovi i životi su sve
nesigurniji i nezaštićeniji a pored svih racionalizacija,
privatizacija i liberalizacija proizvodimo i zapošljavamo
manje nego davnih osamdesetih godina prošlog veka. No dok je
ogromna većina osiromašena i prekarizovana uzak vrh
socijalne i političke piramide živi, bolje reći iživljava
svoje najskrivenije snove. Ovde smo gde jesmo, zato što smo
ostali podanici i palančani po svom strahu i rajinskoj
svesti. Društva u kojima živimo su gotovo idealan primer i
dokaz da su osnovni energetski principi, politike strah i
pohlepa – strah na dnu a pohlepa na vrhu socijalne piramide.
Nama se po diktatu politike desio narod u antibirokratskim,
jogurt ili balvan revolucijama ali nam se, ne bar na duži
rok, nisu desili uspravni građani i građanke. Bez
samosvesnih građana spremnih na promišljeni aktivizam, nema
ni demokratije ni prosperiteta.
Karike
koje nedostaju
MONITOR: Zašto ste u
svojoj, kako kažete, prvoj publicističkoj knjizi, za
motivaciju uzeli opoziciju? Da li je ona „najslabija karika"
sadašnje faze demokratizacije u Srbiji?
STOJILJKOVIĆ: Nezrela,
egocentrična i nedovoljno autentična i profilirana opozicija
je tek jedna u nizu karika demokratije koje nedostaju. U tom
nizu su i netransparentna i neodgovorna vlast, slabo i
nedovoljno kuražno civilno društvo, marginalizovani
sindikati , zavisno od politike pravosuđe i policija, mediji
u šaci političara i velikih oglašivača, na zov pozicija i
sinekura neotporna akademska zajednica... Ovom spisku bi
svako od naših čitalaca mogao dodati još ponešto i ponekog.
Južnije i tužnije
MONITOR: Kada pogledate
naš dio Evrope i svijeta, a posebno zemlje nastale od SFRJ,
uočavate li sličnosti i razlike, posebno kada govorimo o
političkoj zrelosti opozicionog djelovanja i reakcije
društva na poteze vlasti?
STOJILJKOVIĆ: Nema
nijedne stabilizovane, „uzor" demokratije bez primera
prisluškivanja, trgovine uticajem ili direktne korupcije u
vrhovima vlasti. Kada je ulog u igri vlast ili ekstra dobit,
zovu novca i privida svemoći se svuda teško može odoleti. Za
razliku od nas, gde gotovo nijedna otvorena afera ne doživi
svoj sudski epilog i završnicu, tamo se pada sa vlasti ili
čak odstupa sa nje čim se uvidi da će se greške platiti
gubitkom izbora. Nasuprot praksi reagovanja na pritisak
javnosti, kod nas „kraduckanje" pre proizvodi osećaj zavisti
i ogovaranje nego moralnu osudu. Višestruki izborni fijasko
ne vodi, sem u krajnje retkim izuzecima, dobrovoljnom
uklanjanju sa pozicije šefa opozicione stranke. Kad je o
eks-jugoslovenskom prostoru reč, u tom pogledu kao da još
uvek važi duhovita doskočica , podignuta do nivoa pravila:
„što južnije – to tužnije „.
Nastasja Radović
.jpg)
_001.jpg)