KAKO
NASTAJU BOLESTI (Četvrti dio)
POSLEDICE
NAGOMILAVANJA KISELINA I IMPREGNACIJA TKIVA
TOKSINIMA
SKLADIŠTENJE KISELINA U ORGANIZMU
Denis Mejer i Robert
Miler u svojoj knjizi "The New Biology" tvrde da
prekomeran unos proteina predstavlja za
organizam veliki problem, ne samo zbog velike
potrošnje baznih minerala kojima mora da
neutrališe jake kisline na koje se ovi proteini
prilikom varenja razlažu, već i zbog
nemogućnosti da se velike količine ovih kiselina
uopšte neutrališu. Naime, organizam ne može sam
sebe da razgradi koliko mu je potrebno baznih
minerala, pa on pokušava da problem viška jakih
kiselina reši tako što će ih negde u organizmu
uskladištiti.
Tako krv pokupi
kiseline koje nisu u mogućnosti da se neutrališu
i izluče iz organizma i transportuje ih najpre
do vezivnog tkiva, koga u telu ima najviše, i
one se tu skladište. Pri tome se pH krvi ne
menja. Vezivno tkivo, zapravo, funkcioniše kao
organ i to je najveći organ u telu. Sastavljen
je od ligamenata, tetiva i veoma finih vlakana.
Kako se ova vlakna sve više usitnjavaju bukvalno
drže sve ćelije u organizmu na svom mestu kao
fina “građevinska skela” koja svaku ćeliju
okružuje.
Ovaj organ naziva se
još “koloidno vezivno tkivo” ili “schade”, a
moderna anatomija ga još naziva predbubrežni
organ upravo zato što se u njemu skladište
kiseline pre nego što će se neutralisne
isporučiti bubrezima.
Deo
ovog organa su i svi mišići u telu.
Ukoliko se previše
kiselina deponuje u mišićnim vlaknima dolazi do
bolova i upala.
“Fibromialgia je
svakako bolest kiseline”, naglašava i Robert. O.
Jang.
I MEĐUĆELIJSKI PROSTOR JE ORGAN
Prostor ograđen ovim
finim vlaknima nazvan je “Pišingerov prostor”,
po nemačkom naučniku koji ga je opisao.
Tu je i međućelijski
prostor u kome se nalaze tečnosti koje hrane,
kupaju i čiste svaku ćeliju i tako odnose
otpadne produkte koje su ćelije izbacile
metabolizmom. Jang tvrdi da se u SAD ovaj organ
u medicinskim knjigama uopšte ne pominje, već
se samo opisuje međućelijski prostor, ali ne
kao organ.
KISELO ALKALNO
Da li je život na
Zemlji kakav danas poznajemo nastao u morskoj
vodi kada se natrijum hlorid pocepao na
hlorovodoničnu kiselinu i natrijum bikarbonat?
Naime, na ovom kiselo-alkalnom balansu počiva
zdravo funkcionisanje ljudskog organizma sa svim
životnim formama koje su u njemu. Svako
odstupanje, kao što ćemo videti, stvara nove
životne forme.
Zagovornici nove
biologije zasnovane na pleomorfizmu (u koje
spadaju i R. Jang, D. Majers i R. Miler ) , na
osnovu ovog disbalansa izvode svoju teoriju
nastanka svih bolesti. Dr Jang, koga pristalice
Pasterove teorije ignorišu i osporavaju mu
stručni kredibilitet, smatra da je glavni uzrok
svih bolesti nedovoljno snabdevanje organizma
bazama. A ovo snabdevanje se vrši unosom
koloidnih baznih minerala putem voća i povrća.
Neorganske minerale organizam ne prima, pa zato
da ih uzimaju iz zemljišta, jedu i sitne,
postoje biljke.
BAZNA PLIMA I BAZNA OSEKA
Kiseline i baze
imaju svoje mene, kao plima i oseka. Naučnik
Fridrih Sander ih je nazvao “bazna plima” i
“bazna oseka”.
Tako je pomenuti
Pišingerov prostor najalkalniji oko dva sata
popodne (nakon doručka i ručka) i to je bazna
plima, kada se bikarbonati stvaraju u želudcu.
Kiseline dostižu
svoju maksimalnu koncentraciju u međućelijskim
tečnostima , kao i u urinu, oko dva sata noću i
Sander je to nazvao “baznom osekom”. Ove
kiseline, koje su privremeno deponovane u
vezivnom tkivu, noću se dok spavamo pokreću i do
jutra treba da budu izbačene iz organizma sve
kisline nakupljene tokom prethodnog dana. Ovo
izbacivanje se vrši tako što baze zapljusnu
međućelisjki prostor i neutrališu kiseline. Samo
tako one mogu da prođu kroz bubrege i izluče se
kao urin.
KOLIKO KISELINE TOLIKO BAZE
U normalnim uslovima,
ćelije u spoljnjem zidu želudca proizvode sokove
za varenje i to hlorovodoničnu kiselinu i
natrijum bikarbonat. Koliko se proizvede
molekula kiseline, toliko se stvori molekula
bikarbonata (baze).
Hlorovodonična
kiselina ostaje u želudcu, a natrijum bikarbonat
ide preko krvotoka do pljuvačnih žlezda i
kasnije do žučne kese, žlezda u pilorusu (deo
creva za koje je vezan želudac) i pankreasa. Ovo
su alkalne žlezde tela i u njihovim sokovima
mora biti natrijum bikarbonata. Preko krvotoka
bikarbonat cirkuliše i do međućelijskog prostora
gde vrši pomenuto “zapljuskivanje” i
neutralizaciju privremeno uskladištenih
kiselina.
Ono što preostane od
bikarbonata pokupe jetra, pankreas,
dvanaestopalačno crevo.
Ukoliko organizam ne
unese dovoljno alkalne hrane i unosi previše
proteina (koji se razlažu na jake kiseline), natrijum bikarbonat se potroši za neutralisanje
kiselina odloženih u vezivnom tkivu i nema ga za
alkalne žlezde (jetru, pankreas,
dvanaestopalačno crvo...) pa one ne luče
adekvatne sokove i enzime.
Varenje se ne može
odvijati bez dovoljno ovih alkalnih sokova, pa
želudac tada mora da proizvede više kiseline
kako bi istovremeno stvorio više baze. U tom
slučaju u želudcu nastaju mučnina i ulceri.
Tako Majers, Miler i
Jang izvlače zaključak da ulcer nije posledica
stvaranja previše kiseline već primarno
posledica deficita baznih elemenata.
Ova pojačana
aktivnost želudca troši više energije čitavog
organizma, pa hronično dolazi i do iscrpljivanja
organizma.
Dešava se da baze
nema dovoljno ni da se počiste deponovane
kiseline iz vezivnog tkiva, pa tako ona ostaje
tu uskladištena u dugom vremenskom periodu, što
vodi ka degenerativnim promenama. Ovo stanje smo
opisali u prošlom broju kao latentnu “acidozu”.
ACIDIFIKACIJA CREVA I DISBIOZA
Ova poremećena
funkcija lučenja sokova za varenje, vremenom
dovodi do acidifikacije creva jer kiseline iz
želudca ne uspevaju da se neutrališu i prelaze u
creva pa nastaje njihova upala.
Podsetimo, život je,
po doktoru Antoanu Bešamu, proces koji je
nezaustavljiv i on u zavisnosti od uslova za
razvoj samo menja oblike. Poremećen pH u crevima
pokreće razvoj bakterija i gljivica kojima
odgovara baš takav sredina i nastaje rast
mikroba kojima tu nije mesto što se naziva
disbioza.
Razvijaju se
gljivice (npr. kandida) i bakterije i, pošto se
hrane (kao sve što je živo), stvaraju i otpadne
produkte koje ispuštaju u creva i još više ih
acidifikuju (kisele), dok se u čitavom organizmu
održava stanje latentne “acidoze”.
Dakle, umesto da se
hrana u želudcu razlaže pomoću hlorovodonične
kiseline, zbog njenog manjka, ona počinje da
fermentira.
Bakterije se hrane
primitivnim procesom fermentacija čiji je
produkt alkohol. Tako može nastati ciroza jetre
kod ljudi koji u životu nisu popili ni jedno
alkoholno piće.
Kao kada se pravi
vino, proces fermenatacije može početi da se
odvija loše i pređe u truljenje. Sirće i druge
truleži se tada stvaraju u stomaku i ta sirćetna
kiselina može prouzrokovati gorušicu, kao i
gasove i nadimanje.
Krv tako pokupi sa
hranjivim sastojcima i ovu trulež iz creva i
toksini počinju da cirkulišu po čitavom
organizmu.
I ovde, za živ
organizam (koji je sposoban da se sam organizuje
i održava u životu), nastaje novi zadatak: kako
se ovih toksina osloboditi?
Organizam se po
prirodi sam brani od toksina i nastoji da ih
izbaci ili, ako to ne uspe, on pokušava da ih
negde deponuje i drži pod kontrolom.
HOMOTOKSIKOLOGIJA
Još 1955. nemački
lekar, homeopata, dr Hans Hajnrih Rekeveg (1905
-1985) pokušao je da razne simptome bolesti
sintetiše i objedini ih u jedan jedinstveni
funkcionalni sistem. Tako je postavio osnove
homotoksikoligije - procesa koji se odvija u
organizmu u nekoliko faza u njegovom nastojanju
da se oslobodi nagomilanih toksina. Tu borbu
koju organizam vodi mi vidimo po simptomima koji
su danas prihvaćeni od strane konvencionalne
medicine kao autohtone bolesti. Njegovu shemu
možete videti ovde.
Međutim, sa gledišta
onih koji podržavaju novu biologiju i holistički
pristup u lečenju, bolesti su upravo posledica
nastojanja organizma da se izbori sa toksinima i
disbiozom.
Po doktoru Rekevegu
ova borba organizma sa toksinima se odvija u
šest faza:
Prva je faza
eksekrecije (izlučivanja), kada organizam
pokušava da izbaci višak toksina preko svih
telesnih otvora (putem stolice, znoja, urina...)
To može biti u obliku proliva ili pojačanog
lučenja mukusa gde god se on pojavljuje što
uključuje i bronhitis i alergije itd.
U drugoj fazi
nastaje reakcija
– kada organizam pristupa uklanjanju toksina
podizanjem temperature, raznim upalama,
gorušicom, mobilizacijom belih krvnih zrnaca ne
bi li ona napala mikrobe i toksine i progutala
ih. Ovde se mogu javiti polipi na sluzavim
membranama, konstipacija itd.
Ukoliko su ove dve
faze bile neuspešne, nastaje treća faza –
deponovanja toksina. Oni se tada skladište
negde u telu i to najpre periferno tamo gde neće
remetiti osnovne životne biohemijske procese.
Ali, ako se toksini vremenom nagomilavaju,
organizam ih odlaže sve dublje i dublje u sistem,
tako da ovi depoi počinju da se formiraju i u
samim vitalnim organima – krvnim sudovima , srcu,
kao i u organima gde je odbrana imunog sistema
najslabija- “locus minoris resistentie”.
Sve navedene tri
faze su reverzibilne, i organizam se od ovakvih
dejstava potpuno oporavi. Ali, ukoliko su ove
tri faze bile neuspešne, nastaju dalji procesi
čišćenja koji ostavljaju trajne posledice.
Organizam tada pokušava da razaranjem pojedinih
lokacija popravi već pretrpljenu štetu i održi
vitalne životne procese.
Tako se u
četvrtoj fazi vrši impregnacija toksina u neko
tkivo (kao kod tetovaže na koži kada se boja
koja je toksin, trajno impregnira u kožu).
Impregnacija toksina se često manifestuje
bolešću nekog najmanje otpornog organa.
Ukoliko se
hlorovodonična kiselina npr. ili toksin
impregnira u želudcu, stvara se ulcer.
Ukoliko se u kožu
kod tetovaže ubaci previše boje takođe se stvara
ulcer.
Peta faza je
degeneracija
i tada dolazi do nepovratnog oštećenja nekog
organa, čime se menjaju ćelijski enzimi ili
organska struktura u organu.
Tuberkuloza creva je
faza degenerecije i tu ulcerozne ćelije umiru i
pojavljuje se bakterija “helicobacter pylori”.
Ona se tako pojavljuje da pojede mrtve ćelije
toksikovanog tkiva u želudcu. Mrtve ćelije koje
su postale pune toksina “helicobacter pylori”
izjeda upravo zato jer ne postoji drugi način
da ih se organizam otarasi. Tako organizam
izjede sopstveni deo, kako bi se sprečio širenje
toksina i načinila još veća šteta. Podsetimo još
jednom, život je fenomen koji, ne samo da se sam
stvara, već se sam i održava.
Tako, “helicobacter
pylori” nije uzročnik ulcera već posledica
ulcera, tvrdi Jang. Po njemu, uzrok ulcera je
latentna “acidoza”.
“Helicobacter pylori
se danas nalazi u želudcu jedne trećine odraslih
Amerkanaca ” navodi se u časopisu “The Atlantic
Monthly”, A New Germ Theory, 1999.
Šesta faza
predstavlja nastanak neoplazme (rast tkiva bez
fiziološke fukcije) i to je nastanak kancera
kada je oštećen ćelijski materijal. [Homotoxicology,
The Core of a Probiotic and Holistic Approach to
Medicine, Claus-F. Claussen, M., Aurelia-Verlag,
1990]
I kancer želudca i
debelog creva predstavlja neoplazmičku fazu,
poslednji odbrambeni šanac za “re-generisanje”.
Toksini su tada postali toliko impregnirani i
ćelije su tako degenerisane da im je i sam DNK
ugrožen. Intoksifikovane ćelije počinju da se
umnožavaju bez kontrole samo da bi se održale u
životu. Toksični trulež u središtu tumora je
združen sa mikroorganizmima.
Ovi mikrorganizmi su
nazivani različitim imenima, ali se u poslednje
vreme nazivaju Siphonospora polymorpha (što im
je dala proslavljena Virdžinija Livingston) ili
Fasciolopsis buskii kako ih naziva Hulda Klark u
knjizi “Lek za sve bolesti”.
Tanko crevo u koje
jetra izbacuje svoju alkalnu žuč, a paknreas
svoje alkalne sokove i enzime za varenje, teško,
zapravo nikada ne postaju mesto razvoja kancera
jer su ovi organi sve vreme alkalni. Oni nikada
ne postaju kiseli.
Kancer
je najkiselija od svih bolesti.
MEDIKAMENTI
Jang posebno ističe
da jače kiseline od proteina oslobadjaju
medikamenti (“lekovi”). Većina njih su alkaloidi
koji sadrže nitrogen. Ti medikamenti moraju da
se konvertuju prvo u njihove adekvatne jake
kisline, azotnu kiselinu u ovom slučaju, i onda
u mineralne soli, natrijum, kalijum ili kalcijum
nitrat pre nego se izluče iz tela.
Aspirin kao i svi
antiinflamatori za artritis, u dugom periodu
koišćenja zapravo pojačavaju artritis. Razlog je
što se svi oni u organizmu prilikom razlaganja
konvertuju u jake kiseline koje se onda
neutrališu bazama pre izbacivanja. Kada telo ne
može da se izbori sa previše kiseline koju
unesemo, jedno od mesta gde se ove kisline
odlažu su zglobovi. Deponovanje jakih kiselina
ne pomaže zglobovima. Na protiv, još više ih
nagriza i to pokazuje uzorak tečnosti koji se
uzima iz otečenih zglobova koji je uvek kiseo.
Da ponovimo, svi
farmaceutski “lekovi” su u suštini sintetički
alkaloidi napravljeni iz derivata nafte. Nafti
nije mesto u ljudskom organizmu.
Sve ovo je
medicinskoj nauci odavno poznato, ali savremena
medicinska praksa koja se kao i nauka i
edukacija usmeravaju od svetskih medicinskih
centara i organizacija koje su prihvaćene kao
zdravstveni autoriteti (kao na primer Svetska
Zdravstvena Organizacija), pod potpunom su
kontrolom naftno-farmaceutskog kartela.
Tako je savremena
medicina postala najobičnija prevara, način da
se od uspaničenih i zastrašenih ljudi uzme novac.
Umesto toksina
uništavaju se mikroorganizmi (dodatnom
toksikacijom), simptomi bolesti se ublažavaju,
dok se uzroci maskiraju, a energetski iscrpljeni
oragnizam se veštački stimuliše hemikalijama.
“Kvar” pojedinih tkiva ili organa se hirurški
popravlja ili se jednostavno organ, bez koga se
može, odstrani ili zameni veštačkim. Kao kod
mašine. Čak i vitalni organi postali su predmet
zamene veštačkim napravama. Kardiohirurgija je
svakako najmonstruoznija doktorska veština.
Odmah do nje je onkologija gde su najveće žrtve
žene.
Tako je
poražavajuća istina da moderna medicina
poslednjih pedeset godina uopšte i ne leči.
Kada je nekoliko
američkih lekara objavilo knjigu “Smrt od
savremene medicine” (Death by modern medecine”
javnost je bila šokirana podatkom da je od
lečenja 2006. godine samo u SAD umrlo 783,936
pacijenata. “2,2 miliona ljudi je završilo u
bolnici zbog reakcije na prepisani lek, 20
miliona ljudi je nepotrebno pilo antibiotike
koji su im prepisni zbog prehlade, a izvršeno je
7,5 miliona nepotrebnih hirurških intervencija i
čak 8,9 miliona je nepotrebno hospitalizovano”.
Sve ovo plaćeno je
stotinama miliona dolara - nepotrebno.
Srbija je, na žalost,
nakon politčkih promena 2000. godine dobila
vladu i (nezamenjivog )ministra zdravlja koje je
postavio upravo ovaj kartel. Stalno medijsko
zastrašivanje građana porastom malignih
oboljenja i navodna borba u prevenciji kancera
ima za cilj samo kupovinu skupih dijagnostičkih
aparata, dok se na pravoj prevenciji i
otklanjanju uzroka raka u stvarnosti ne radi
ništa. Jer glavni uzročnik malignih oboljenja u
Srbiji danas je životna okolina toksikovana
radioaktivnim otpadom, kao i loša i beskorisna
hrana, uglavnom uvezena. Srpska poljoprivreda
sve više potpada pod kontrolu stranog faktora ,
semenska roba se uvozi, dok se čitava teritorija
pretvara u veliku deponiju za potrebe Evropske
Unije. Farmakokartel je i ovde stavio jednog, po
svojoj meri edukovanog lekara, Olivera Dulića.
Sva sreća da bar
neke privatne klinike u Srbiji ipak počinju da
shvataju da se bolesti moraju tretirati
holistčki, prirodnim metodama.
BIZNIS
SA PROTEINIMA
Prekomerno, ali
profitabilno, industrijsko uzgajanje životinja
za ishranu predstavlja takođe teško zagađivanje
životne okoline.
Sama proizvodnja
proteina ima efekte i na životnu sredinu uopšte.
Ekskretivni produkti pilića, prasića i drugih
domaćih životinja koje se veštački uzgajaju
iznose 16,6 milijardi tona godišnje, a to je 60
puta više nego što proizvede čitava ljudska
populacija za koju se tvrdi da je prekobrojna .
Ne zaboravite da se sve ove životinje hrane
uglavnom koncentratima koje takođe proizvodi -
pogađate ko.
Za ove životinje (pojenje
i održavanje higijene) koristi se 240 triliona
galona vode godišnje, odnosno 7.5 galona u
sekundi, što je dovoljno da se svaki čovek na
planeti tušira 8 puta dnevno. To je više vode
nego što se koristi u Evropi, Africi i Južnoj
Americi zajedno. Po podacima UN oko 990 litara
vode je potrebno da se proizvede jedan litar
mleka.
Od ovih životinja se
emituje 7,8 milijardi tona ugljen dioksida
godišnje, što je 40% više nego što emituju
automobili, tvrdi se u istom izveštaju UN.
Ogromne površine
zemljišta se koriste za uzgoj stočne hrane,
nepotrebno se krčme šume, erodira zemljište itd.
Proizvodnja hrane je odavno postala biznis koji
je u potpunom raskoraku sa ljudskim stvarnim
potrebama.
Priredila:
Ivona Živković
