Izvod iz konverzacije Gurđijeva i
Uspenskog,
prenesen iz knjige
U POTRAZI
ZA ČUDESNIM; P.D: Uspenski
›››
“Vidite, svi ovi ljudi, pokazao
je niz ulicu, su jednostavno mašine — ništa
više. Mislim da razumem šta mislite, rekao sam.
I često sam razmišljao kako ima veoma malo toga
na ovom svetu što se može odupreti tom obliku
mehanizacije i izabrati sopstveni put.
Baš tu činite najveću grešku,
rekao je G. Vi mislite da postoji nešto što bira
sopstveni put, nešto što se može odupreti
mehanizaciji; vi mislite da sve nije podjednako
mehanizovano.
- Pa naravno da nije!, rekao sam.
Umetnost, poezija, misao, to su fenomeni sasvim
drugačijeg reda.
Sasvim su istog reda, rekao je G.
I njihove aktivnosti su mehaničke kao sve drugo.
Ljudi su mašine, a od mašina se ne može
očekivati nikakva druga radnja osim mehaničke.
- Vrlo dobro, rekao sam. Ali zar
ne postoje ljudi koji nisu mašine?
Možda postoje, rekao je G., samo
to nisu ljudi koje vidite. Vi ih ne poznajete.
To je ono što želim da razumete. (…)
Ljudi se toliko razlikuju jedni
od drugih - rekao sam. Mislim da ih nije moguće
sve staviti pod istu kapu. Postoje divljaci,
mehanizovani ljudi, intelektualci, geniji.
Sasvim tačno, rekao je G. ljudi
su veoma različiti, ali istinsku razliku među
njima vi ne znate i ne možete videti. Razlika o
kojoj vi govorite jednostavno ne postoji. To
morate razumeti.
Svi ljudi koje vidite, svi ljudi
koje poznajete, svi ljudi koje ćete možda
upoznati su mašine, samo mašine koje rade pomoću
sile spoljašnjih uticaja. Rađaju se kao mašine i
umiru kao mašine. Kako se u ovo uklapaju
divljaci i intelektualci?
Čak i sad, u ovom trenutku, dok
razgovaramo, nekoliko miliona mašina pokušavaju
da unište jedna drugu. Koja je razlika među
njima? Gde su intelektualci, a gde divljaci? Svi
su oni isti... (…)
Čovek je mašina. Sva njegova
dela, akcije, reči, misli, osećanja, ubeđenja,
mišljenja, i navike, rezultati su spoljašnjih
uticaja, spoljašnjih utisaka. Čovek ne može iz
sebe proizvesti nijednu misao niti akciju.
Sve što on govori, radi, misli,
oseća — sve se to dešava. Čovek ne može ništa
otkriti, ništa izmisliti.
Sve se to dešava.
Da bi učvrstio ovu činjenicu u
sebi, da bi je razumeo, da bi bio uveren u njenu
istinitost, znači oslobađanje od hiljadu iluzija
o čoveku, o njegovoj kreativnosti, o tome kako
on svesno organizuje sopstveni život itd. Ništa
slično ne postoji. Sve se dešava — čuveni
pokreti, ratovi, revolucije, promene vlada, sve
se to dešava. I to se dešava na istovetan način
kao što se sve dešava u životu jedinke. Čovek se
rađa, živi, umire, gradi kuće, čita knjige, ali
ne onako kako on to želi, već kako se dešava.
Sve se dešava. Čovek ne voli, ne mrzi, ne želi —
sve se to dešava.
Niko vam neće poverovati ako mu
kažete da on ništa ne čini. To je
najuvredljivija i najneprijatnija stvar koju
možete ljudima reći. Naročito je neprijatno i
uvredljivo jer je istina, a niko ne želi da zna
istinu. (…)
Govorio sam našim ljudima o tim
kamionima punim štaka i o mislima koje su me
zaokupljale.
- Šta očekuješ?, rekao je G.
Ljudi su mašine. Mašine moraju biti slepe i
nesvesne, drugo nije moguće, i sva njihova dela
moraju biti u skladu sa njihovom prirodom. SVE
SE DEŠAVA. Niko ne čini ništa.
'Napredak' i 'civilizacija' u
pravom smislu te reči se pojavljuju samo kao
rezultat SVESNIH napora. Oni
se ne pojavljuju kao rezultat
nesvesnih mehaničkih radnji. A kakva svesna dela
mogu imati mašine? (…)
On je mašina, sve mu se DEŠAVA.
On ne može zaustaviti tok svojih misli, ne može
kontrolisati svoju
maštu, svoje emocije, svoju
pažnju. On živi u subjektivnom svetu 'Ja volim',
'Ja ne volim', 'Dopada mi
se', 'Ne dopada mi se', 'Ja
želim', 'Ja ne želim', a to znači, ono što on
misli da želi ili ono što misli da ne želi. On
ne vidi stvarni svet.
Stvarni svet je skriven od njega
zidom mašte. ON ŽIVI SPAVAJUĆI. On spava. Ono
što se zove 'čista svest' je spavanje i to mnogo
opasnije spavanje od onog noću u krevetu.”
_001.jpg)
_001.jpg)
.jpg)
_001.jpg)
