U Škotskoj sam bio vaspitavan tako da verujem da su policajci
dobri ljudi koji će mi uvek pomoći. Zamislite moje iznenađenje
kada sam sa svojih 19 godina prvi put otišao u Ameriku i na
Tajms skveru u Njujorku pitao policajca gde je najbliža pošta, a
on me zasuo bujicom psovki. Toliko sam se zbunio da sam važna
poslovna pisma ubacio u kantu za smeće koja je ličila na
poštansko sanduče.
Evropljani u principu imaju bolje mišljenje o svojoj državnoj
upravi od Amerikanaca, koji su poslovično nepoverljivi i
kritični prema svojim vlastima na svim nivoima. Ali oni plaćaju
poreze tim vlastima, koje im zauzvrat pružaju razne usluge koje
im život čine lakšim. Amerikanci, kao i mnogi građani bogatih
zemalja sveta, uzimaju zdravo za gotovo svoj pravni i
regulatorni sistem, državne škole, zdravstvenu zaštitu i
penzijsko osiguranje, puteve, odbranu, diplomatiju i velike
državne investicije u naučna istraživanja, naročito u oblasti
medicine. Naravno, često su nezadovoljni tim uslugama i smatraju
da one treba da budu bolje. Ali većina ljudi na zapadu plaća
porez. Ako se nekome ne dopada kako se njegov novac troši, o
tome se pokreće živahna javna debata, a na redovnim izborima
glasači utiču na promene prioriteta u svojoj zajednici.
Sve ovo je očigledno i praktično se podrazumeva među
stanovnicima bogatih zemalja sa efikasnom upravom. Ali veći deo
svetske populacije ne živi u takvim zemljama.
U većim delovima Afrike i Azije državna uprava nije u stanju da
prikupi poreze i obezbedi javne usluge. Društveni ugovor između
vlasti i građana – nesavršen i u bogatim zemljama – u
siromašnima često ne postoji. Njujorški policajac je bio samo
neuljudan (i zauzet regulisanjem saobraćaja). U mnogim zemljama,
policajaci koji treba da štite građane koriste svoj položaj da
im otimaju novac ili da ih progone po nalogu moćnika.
Čak i u zemljama sa srednjim prihodom kao što je Indija, državne
škole i bolnice trpe zbog masovnog (nekažnjenog) izbegavanja
plaćanja poreza. Privatni lekari svojim pacijentima prepisuju
inekcije, infuzije i antibiotike, ali država ne kontroliše
njihov rad, a mnogi od njih rade bez potrebnih kvalifikacija.
Širom sveta u razvoju, deca umiru zato što su rođena na
pogrešnom mestu – ne od egzotičnih i neizlečivih oboljenja, već
od običnih dečijih bolesti koje se na zapadu uspešno leče već
sto godina. Bez države koja obezbeđuje rutinsku zdravstvenu
zaštitu, deca u ovakvim zemljama i dalje umiru.
Isto tako, ako su zakonodavni i pravosudni kapaciteti državne
uprave nefunkcionalni, i njena preduzeća stagniraju. Bez
efikasnog sudstva nema garancija da će inovativni preduzetnici
ostvariti zaradu od svojih ideja.
Odsustvo državnih kapaciteta – to jest zaštite i usluga koje se
u bogatim zemljama podrazumevaju – jedan je od glavnih uzroka
siromaštva u svetu. Bez efikasne države koja sarađuje sa
aktivnim i angažovanim građanstvom, mali su izgledi da se
ostvari rast potreban za eliminaciju globalnog siromaštva.
Bogate zemlje često produbljuju ovaj problem. Inostrana pomoć –
transfer novca iz bogatih u siromašne zemlje – u nekim
slučajevima daje dobre rezultate, naročito u oblasti zdravstvene
zaštite. Mnogi ljudi su preživeli zahvaljujući ovoj pomoći. Ali
ona takođe podriva razvoj lokalnih državnih kapaciteta.
Najočigledniji primer su afričke zemlje, koje primaju direktnu
pomoć u iznosu koji često premaša polovinu njihovog godišnjeg
budžeta. Takve vlade ne teže uspostavljanju društvenog ugovora
sa građanima, a nisu im nužni ni parlament ni efikasan sistem
naplate poreza. Oni odgovaraju samo svojim popustljivim
donatorima, koji rade pod pritiskom sopstvenog građanstva, koje
zahteva da se pomogne siromašnim zemljama. Zapadni donatori
zasipaju novcem vlade siromašnih zemalja, ponekad i više nego
što su ove to tražile.
Kako bi bilo da zaobiđemo državu i novac dajemo direktno
siromašnima? Naravno, kratkoročni efekti bi bili bolji, naročito
u zemljama u kojima inostrana pomoć ne stiže do siromašnih.
Potreban je zapanjujuće mali iznos – 15 američkih centi dnevno
od svake odrasle osobe iz bogatog dela sveta – da svi ljudi na
planeti pređu granicu siromaštva od jednog dolara dnevno.
Ali to nije rešenje. Siromašnim zemljama su pre svega potrebne
funkcionalne vlade; isključivanje državne uprave iz jednačine
popravlja stvari na kraći rok, ali osnovni problem ostaje
nerešen. Siromašni ne mogu večno da zavise od zdravstvene
zaštite kojom se upravlja van njihovih zemalja. Inostrana pomoć
umanjuje izglede za razvoj siromašnih zemalja, a osnovni uslov
za to je efikasna vlada spremna da sarađuje sa stanovništvom i
razmišlja o zajedničkoj budućnosti.
Prva stvar koju možemo da učinimo je da sprečimo naše vlade da
ovakvim zemljama otežavaju izlazak iz siromaštva. Smanjivanje
pomoći je jedna od mogućih mera, ali ona mora biti podržana
kontrolom trgovine oružjem, izmenama trgovinskih politika i
propisa o subvencijama u bogatim zemljama, pružanjem tehničke i
savetodavne pomoći bez finansijskog uslovljavanja i razvojem
lekova za bolesti koje pogađaju siromašne. Ne možemo im pomoći
slabljenjem njihovih već slabih državnih uprava.
.jpg)
_001.jpg)
