_003.jpg)
(Da je sreće, ovakav astal trebala bi da
ima svaka kuća na Cetinje)
Tomo Poček
PRIČA
STERILITET
Ovo je smešna priča.
Autor i Buka podržavaju međunarodnu brobu protiv COVID 19
„Kad ćete Veselin i ti jedno unuče da nam poklonite“, smarala je
keva, Veselin se tupavo smeškao, a ćale me je gledao strogo
ispod naočara, otvoreno stavljajući do znanja da je na njenoj
strani. „Dvadeset šest ti je godina, u tvojim godinama ja sam
već, sa tvojim ocem, tobom i malim Nešom u naručju prodavala
benzin iz kanti, na skretanju ka Smederevskoj Palanci
„Kakav argument,“ nisam izdržala. „Hoću prvo da završim studije,
pa onda...“
„Nećeš ih nikada završiti“, brižno je rekla keva. „Pala si drugu
godinu, pa si onda razvlačila do četvrte, a sad, kad ste
venčani, nema više ni svrhe da studiraš. Naročito ne mašinski
fakultet“
„Koja je to logika, pa nismo se venčavali da ja ne bih
studirala, nego zato što se volimo!“, dreknula sam, a Veselin se
zakikotao. Poduvao je jednu malu buksnu u kolima pre ulaska u
moje rodno selo.
„Nema to veze, ali nema ni vremena, dete moje drago. Treba da
bežite za Kanadu, Veselin odavno radi taj njegov posao, te ctane
filmove...“
„Ovaj... gospođo, ja sam umetnik virtuene stvarnosti. Uglavnom
radim animacije koje klijenta teba da upoznaju sa proizvodima
mog klijenta. Poslednjih godinu dana radim nadgrobne spomenike
za jednog kamenoresca u severnoj Italiji“, umešao se Veselin,
sve vreme nabadajući mlade krompiriće na viljušku i trpajući ih
u usta.
„Pa to, ctrane filmove!“, pljesnula je keva rukama. „To će vas i
odvesti iz ovog pakla! Ali, molim vas, barem jedno unuče pre
nego što odete.
„Napravićemo tamo dete, kad nam se bude pravilo dete“,
odgovorila sam nadrkano.
„Ne reži na majku“, umešao se moj ćale. „Dok se vi tamo
smestite, pa dok organizujete život, ima dve godine da prođu. Pa
kad krene šljaka, svaki dan od jutra do sutra, pa pola plate na
rentu za stan koji delite s nekim Indijcima, a onda, ko zna šta
život donese... Možda bude ko s Nešom...“
Neša, moj tri godine mlađi brat, živeo je sa dečkom u Berlinu,
gde su držali firmu koja je preko neta valjala fotke muških i
ženskih stopala.
„Niko od nas dvoje neće postati peder. Uostalom, Neša je bio
peder ceo svoj život, zato je i pobegao odavde“, pokušala sam da
ga urazumim.
„Tako je, gospodine. Ja sigurno neću postati peder“, pokušao je
i Veselin. „Kako čovek pored vaše ćerke da postane peder?“
„Pa što ne pravite decu, majku mu! Mi smo vas, dobro, ne tebe,
nego nju i Nešu, pravili u sred rata u Bosni, u sred sankcija.
Detinjstvo su proveli pod bombama, pa šta im fali!“, održao je
ćale kratak demotivacioni govor. „Samo jedno dete! A i imaćete
više bodova za iseljeničku vizu.“
Nisam želela decu. Nikada. Ne ovde. Nego bilo gde. NI u osnovnoj
školi, ni u srednjoj, na mašinskom tek. Mrzela sam ljude, nisam
htela da jednog od njih zajebem i donesem na ovo pakleno mesto.
Kad kažem mesto, mislim na modernu civilizaciju.
„Potpuno se slažem s tobom pile“, rekao je Neša, ovaj, Veselin,
pomilovavši me po kosi. Izgleda da ovo prethodno nisam samo
pomislila, nego i izgovorila naglas. Sedeli smo u njegovom golfu
i duvali buksnu, nekoliko stotina metara od kuće mojih matoraca,
tačnije, pripalili smo je čim smo ih izgubili iz vidokruga.
„Da, da. Hvala ti“, promrmljala sam.
„Sto puta sam ti rekao, kada budeš spremna za decu, ti samo reci
i pravimo jedno. A ako ih nikad ne poželiš, nema frke, imaćemo
papagaja. Ili afričkog ježa. A, super, a?“
Dođavola, i on je smarao. Baš zato što mi je sto puta to rekao,
odavno sam taj stav knjižila kao pasivno agresivno teranje na
razmnožavanje. Sačekala sam nekoliko sekundi, da proverim da
slučajno i ovo nisam rekla naglas, a onda sam izgovorila
„’Ajmo za Beograd.“
*
Veselin je toliko zarađivao na animiranju nadgrobnih spomenika,
da smo iznajmljivali dvosoban luksuzan stan na Vračaru, sa
pogledom na solitere u „Beogradu na vodi“. Ipak, toliko dugo sam
živela u studenjaku, da mi je ostao običaj da sa Elenom odem na
kafu u studentsku menzu kod Vuka. Tamo smo se našli i narednog
jutra.
„Smaraju me matorci za dete, to nije normalno“, požalila sam joj
se.
„Pa napravite jedno, super je“, neuverljivo mi je odgovorila.
Odustala je od studiranja istorije na trećoj godini, ostala u
drugom stanju i udala se za Peru, vođu navijača, koji je
trenutno bio u bekstvu, a ona i njihova ćerka Lucija, živele su
u njegovom luksuznom dupleksu na Bežanijskoj kosi.
„Rekla si i sama da bi bio pakao, da niste imali služavku. Da se
neprekidno dere, sere, piša, plače, jauče. Nerazumna gomilica
mesa, tako si rekla.“
„Da, ali kad prođe taj prvi period, te dve, tri godine, pa kad
se odjednom pojavi ta mala duša...“
„Ne seri, molim te“, brecnula sam se, setivši se kako je
nagutana eksera pušila dvojici na jednoj žurci, u jednom veceu,
u jednom tamo kafiću. Ne smem o tome da mislim, jer kad bi Pera
za to znao, ispalio bi joj metak u glavu.
Kao da se i ona istoga setila, zaćutala je, srknula malo kafe i
bacila setan pogled ka zidu koji je bio izlepljen oglasima za
idavanje gajbi. Za stolovima nedaleko od nas vodila se žučna
rasprava. Ne moogu zapravo reći da je bila rasprava, jer su svi
bili na istoj strani, dakle, žučno glasno međusobno slaganje.
Bili su mlađi, dve hiljadito godište, recimo.
„Nemoj da je neko otišao sutra na vakcinu!“, drečao je mali
ružni buljavi tip, s loknama. „Ima nuspojava, da se naježiš!“
„Ajde što ima nuspojava“, urlala je crvenokoa lepotica na čelu
stola, „nego što te razjebe za sva vremena! Uništava bubrege,
uništava jetru, reproduktivne organe...:“
„Masonerija hoće da nas steriliše, kao da smo mačke!“, frknuo je
jedan debeli u plavom kaputiću.
„Žele da više nema Srba! Žele da nas potamane na najpodmukliji
način! Bolje da opet bombe padaju, govorio je moj veroučitelj,
nego što nas truju iz aviona, malo po malo. Dišući njihov
otrovni vazduh, postajemo sterilni, ali ipak se nekako množimo.
A sad hoće da nas sterilišu jednim ubodom igle! Zbog lažnog
virusa, najsmešnijeg u istoriji!“, dreknuo je zdepasti tip,
obučen od galve do pete u sintetičku trenerku.
Ako sam nešto na faksu naučila je da su za zagađenost vazduha
isključivi krivac domaće termoelektrane, ali delovali su toliko
nadrkano i uvereno u svoja uverenja da sam brzo preletela preko
ove naučne činjenice.
„Evo ja sam ga preležao“, rekao je konj, ne pravi konj, nego
čovek-konj, toliki je taj tip bio, „nisam ga ni osetio! Kao
jebena kijavica!“
„Umro ti je deda“, dobacio je tiho neko.
„Umro je jer je bio star! Bilo mu je skoro sedamdeset godina.
Šta god da ga je zakačilo, ubilo bi ga! Nemoj samo još da
ispadne kako sam ja ubio dedu. Satanisti hoće međusobno da nas
posvađaju!“
„Tako je! I moja tetka je umrla, ko zna kakav je rak imala, a
oni odmah korona!“, cičala je plavuša. „Provaljeni ste,
zaverenici, beoradski studenti su vas provalili! Nikada se
nećemo vakcinisati, nikada!“
„Dole masovna strerilziacija, Srba!“, dreknuo je onaj s
loknicama.
„Dole!“
„Moram sada da idem, imam ujutru kolokvijum na andragogiji“,
rekao je on i pošao. „Recite svim kolegama, razglasite svima –
vakcine izazivaju sterilizaciju. Nemoj da se neko zajebe pa ode
sutra da ga bodu. Nismo mi psi i mačke, mi smo Srbi!“
„Moram i ja da palim, imam kolokvijum na Višoj poslovnoj“,
odjavila se i plavuša i onda su se polako razišli.
„Zamisli, koja su to govna. Hoće da nas sterilišu, kao fol
opasan virus. Preležala sam ga letos, ništa, kao jača kijavica“,
javila se Elena .
„Ali, keva ti je umrla tada.“
„Da, ko zna šta je nakačila. Pluća su joj skoro nestala.
Verovatno 5G ili ovi otrovi kojima nas zaprašuju.
*
„Šta ti misliš o vakcinaciji“, pitala sam Veselina te večeri.
„Sve najgore. Verovatno će nam u trećoj dozi ubaciti nanobotove
u mozak. Ali, mislim da ćemo morati da se vakcinišemo, ako
želimo bilo gde na zapad.“
„Aha.“
„Pa da, mladi smo, zdravi. Virus je jedna velika laž. Sve
bolnice su u kovid sistemu, umiru ljudi od najgorih gluposti.
Seti se, oboje smo ga preležali. Jel nam nešto falilo?“
„Pa, tvoj ćale je umro.“
„Pa, kad je pušio dve pakle dnevno. Svako bi umro. Sigurno nije
od lažnog virusa.“
Idućeg jutra otišla sam na studentsku polikliniku. Nije bilo
nikog.
„Izvolite“, iznenađena je bila dežurna sestra.
„Hoću vakcinu.“
„Stvarno?“
„Da.“
„Znate šta, moram da vas upozorim. Priča se da vakcine izazivaju
sterilitet, ne preporučuju se mladima.“
„A zašto je danas organizovano pelcovanje studenata, ako vakcina
izaziva sterilitet?“
„Pa jel vi gospođice mislite da se vladarima iz senke može tek
tako reći ne? Organizovano je pelcovanje, ali su organizovane i
grupe studenata koje će kolegama objasniti sve opasnosti
vakcinacije.“
„Dobro, svakako želim da me vakcinišete.“
Gledala me nekoliko sekundi velikim zelenim očima i progutala
knedlu.
„Okej, popunite ovaj upitnik“, rekla je hladno.
„A koju vakcinu da odaberem?“
„Nema da se bira. Ima samo ova koju niko drugi nije hteo. Sedite
ovde i zavrnite rukav.“
Pročitala sam na netu da ova vakcina već posle tri nedelje
stvara antitela za lažni virus. Nadala sam se da je zato
sterilizacija trenutna. I da neću dobiti trombove, odnosno
potpuno razblažavanje krvi, sestra u poliklinici me je upozorila
na oba.
Nije se ništa desilo. Nikakve nuspojave. Nikome nisam rekla da
sam se vakcinisala. Četiri nedelje kasnije, pojavila se
misteriozna bolest, opasni virus, koji je napadao isključivo
mlade. Decu, tinejdžere, studente. Ličio je na onaj virus posle
koga su umirali stari i hronično bolesti, ali ovo, ovo je bilo
totalno ludilo. Umirala su deca, srednjoškolci, studenti,
masovno. Neko vreme krizni štab je upozoravao da se pojavio novi
soj lažnog virusa, posebno opasan za mlade. Bilo je ključno da
se mladi izoluju, da nose maske, da budu na oprezu, jer čak i
ako su preležali onaj lažni virus, mogli su da se zaraze ovim,
koji je navodno nastao negde u Sudanu, a po mom mišljenju u
nekoj laboratoriji.
Možda su popizdeli što nismo hteli da se vakcinišemo, pa rešii
da nas jednostavno pobiju. Veselin je otišao sa kolegom na kafu,
kolega se razboleo sledećeg dana, Veselin za tri dana, a obojica
su umri istog dana, u četvrtak. Neki studenti su, iz očaja,
molili za vakcinu, ali vakcina više nije bilo, jer smo onu koju
sam ja primila podelili budalama iz regiona, a ostala je samo
Ping Pong osam u trećoj fazi ispitivanja, koja je stvarala
delimični imunitet tek za 25 nedelja. Dvadeset pet nedelja bez
odlaska na kafu? Pa to nijedan student neće preživeti. Dvadeset
pet nedelja bez masovnih okupljanja i vrištanja u facu
pubertetskim glasovima? Pa to nijedan tinejdžer neće preživeti.
Preživela su samo neka deca, čiji su roditleji bili dovoljno
matori da ih bolest zaobiđe, i ja. Zaštitila me vakcina. Godinu
dana posle velikog pomora, kako su u Srbiji zvali ovaj talas
nepoznate zaraze, otišla sam kod ginekologa, ne samo zato što
nisam bila tri godine, nego pre svega da vidim da li je vakcina
odradila i svoj glavni deo posla i sterilisala me.
„Odavno nisam imala ovako zdravu i jaku pacijentkinju“,
obradovala se babetina od sto godina u čiju sam ordinaciju
otišla na pregled. „Bris savršen, rezultati krvi fantastični.
Materica, kao juče da je našravljena, jajnici kao da ih je
navijao švajcarski časovničar. Predivno. Rađajte, rađajte što
više. Trebaće nam dece posle ovog pakla koji nas je zadesio.
Nadam se da imate adekvatnog partnera.“
Kraj.
.jpg)
