žena poezija

 

 

autor: Ana Ristović

 

 

POEZIJA

 Oko nule 

Nezavisne smo žene.

U iščekivanju nove ljubavi

dišemo astmatično. Hranimo se pilulama

neispunjenih obećanja. Tonemo u mutne snove.

Dvadeset i četiri časa bolno vodimo ljubav

sa migrenom

i opraštamo joj jer je ženskog pola.

Nezavisne.

Svojim muškarcima

kuvamo jela kojima su nas naučili

njihovi prethodnici.

Makarone u obliku klitorisa.

Kečap što klizi kao menstrualna krv

i obećava samo lizanje tanjira.

Al’ još uvek verujemo u trijumfalne kapije

koje rastu između postelje

i kuhinjskog stola.

Puštamo im muziku koju smo slušale

pri gubljenju nevinosti i devojaštva.

Među zavodljivim vešom

setno čuvamo primerke

sa nevidljivim tragom prethodnih spermi.

Njišemo bedrima kao da okrećemo mlin:

posle izvesnog vremena curi

još samo lepljiva žuč.

I kažemo, da ne verujemo više

u zajednički vazduh

koji se može deliti između usta i usta,

a sve češće ostajemo bez daha.

I kažemo, da centrifugu veš-mašine

koristimo samo kada se na njoj

može odigrati dobar snošaj.

A u program pretpranja i ceđenja

sve češće, umesto rublja, ubacujemo

parče po parče svoje istanjene kože.

Nezavisne žene.

Cenzurišemo

svoje odveć meke reči.

Podupiremo reviziju osećanja i teoriju

po kojoj je prvo nastala nedužna Eva,

a Adam zagrizao otrovnu jabuku

jer je poželeo da mu Bog

od zmije stvori još dva falusa:

mislio, jadničak, da mu jedan

dovoljan neće biti.

Nezavisne,

kažemo, više no ikad.

A u osamljenim noćima, u usku vulvu

spuštamo svoj čudesni prstić sve češće

kao da ubacujemo metak u puščanu cev

koja opaliti neće.

I smešimo se, s tugom, u snu bez snova.

I ruka je na sigurnom, dok kruži

oko meke nule.

žena poezija

 

 

žena poezija

 

 

autor: Anica Dobra

 

 

POEZIJA

Ja moram sama

Da, da, da, da
to sam samo ja
ne mogu da prihvatim
ne mogu da dozvolim

Ne, ne, ne, ne
idi što pre
ka svom plemenu
ka svom vremenu

Ja, ja
ja moram sve
ja moram sama

Ja, ja

Sad kad su svi potonuli
ja nemam razloga
ja nemam vazduha

Reci mi ti
recite svi
zašto ste pristali
pičke ste ispali

Ti, ti
ti nisi tu
ti nemaš snage

 

žena poezija

 

 

žena poezija

 

 

autor: Jelena Marković

 

 

POEZIJA

 

Ničija

Žene se dele na ničije, nečije i svačije.
Ti si naišao na ničiju.
Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju.
Jer nečija je nečija,
navikla je da pripada,
pa kako je jednom bila nečija,
može postati i tvoja.
A ova što je vazda ničija,
ni na šta nije navikla.
Nije ni morala da se navikava.
A ti misliš - dobro je:
ničija je slobodna.
Pa, ničija je baš i ničija
zato što tako voli slobodu
i što nikad ne bi postala nečija.
Svačija je isto nečija,
samo što je previše nečija,
ali uz dobre razloge
može postati umereno nečija,
pa opet može postati samo tvoja.
Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija
kad je to, zapravo, najgore što može da ti se desi?

žena poezija

 

 

žena poezija

 

 

autor: Jovan Dučić

 

 

POEZIJA

 

PESMA ŽENI

 

Ti si moj trenutak,i moj sen, i sjajna 
moja reč u šumu; moj korak i bludnja; 
samo si lepota koliko si tajna; 
samo si istina koliko si žudnja. 

Ostaj nedostižna, nema i daleka- 
jer je san o sreći viši nego sreća. 
Budi bespovratna, kao mladost; neka 
tvoja sen i eho budu sve što seća. 

Srce ima povest u suzi što leva; 
u velikom bolu ljubav svoju metu; 
istina je samo što duša prosneva; 
poljubac je susret najveći na svetu. 

Od mog prividjenja ti si cela tkana, 
tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden; 
ti beše misao moja očarana; 
simbol svih taština porazan i leden, 

a ti ne postojiš, nit si postojala; 
rodjena u mojoj tišini i čami 
na suncu mog srca ti si samo sjala; 
jer sve što ljubimo stvorili smo sami. 

 

žena poezija

 

 

žena poezija

 

 

autor: Tatjana Mandić

 

 

POEZIJA

 

Ispovest jedne antimoderne devojke

Moderna devojka ljubi kroz zube.
Ne nosi gaćice ispod mini suknje.
Moderna devojka ne misli o njemu.
Ona poklanja grudi i kosu vetru.

Moderna devojka lenjo stoji na prozoru.
Gleda nehajno niz ulicu, pljucka na noć.
Moderna devojka nikada
Ne telefonira njemu.

Moderna devojka ne vidi nikog.
Ona nokautira pogledom.
Ona mrvi na dlanovima nežnost.

Moderna devojka sedi čvrsto na zemlji
Na čvrstom i zategnutom dupetu.
Moderna devojka ne prepoznaje mirise suparnica.
Ona ne strahuje od prevare i druge žene.

Moderna devojka ume da ne vidi.
Ume da ne misli, ume da ne čuje.
Modernu devojku poklanjam njemu.

On je takodje moderan muškarac.
A ja sam neka starovremena,
Arhivski uzorak.

Sa usnama što se smeju veri i nadi,
Sa telom koje bi samo nežnost da mami.
Ja sam devojka koja ne ume da čeka
Ulizujući se mudro obmani, laži.

Ja sam devojka koja bi da se ljubi,
Koja bi da misli, da se smeje,
Devojka koja traži nekog sebi sličnog
Koji će umeti da je oseti i vidi,
Bez želje da je od glave do pete promeni.
Ukratko ja sam antimoderna.

Volim da pišem ljubavna pisma.
Jos više da ih čitam.
Ali nikad ih ne dobijam.
Zato ih sama sebi šaljem i izmišljam.
Pa se topim od milja
Kao sladoled na suncu, dok ih čitam.
Možda sam ja ćaknuta.

Ali ja umem da glumim modernu devojku.
I uglavnom svi i misle da sam moderna.
I mogu iz dana u dan da menjam tip, kostim za mimikriju,
i da nateram sebe da budem srećna.

Ja sam devojka za muškarca uramljenog
U sredinu stare retuširane slike,
Za belosvetsku muškarčinu koji je jak
Kao grom i lekovit kao melem.
I koji nikad ne odašilje otrovne strele,
Već igra pikado sa vremenom i
Koji se smeje, smeje, smeje.

Ponoć je odavno prošla.
Osećam hladan miris zore.
A ja jos čekam da pojavi se
ovaj moj moderni muškarac.
Da pogleda me blago moderno,
Blago podatno.
I da mu se široko osmehnem.

Pored njega, znam, biću usamljena
Baš kao i ove noći
Dok slušam o njegovim podvizima,
O uspehu, o neprijateljima, i preprekama,
Uz veliku šansu da i sama postanem moderna
I za ljubav blago, koketno nezainteresovana.

žena poezija

 

 

žena poezija

 

 

autor: Radmila Lazić

 

 

POEZIJA

Zimogroznica

Odavno se moja radost

ne preliva preko vrča,

a ni tuga ne opseda moj prag.

Sedokosi sneg posuo je moju glavu,

ne na tren.

Odbacila sam sa sebe dosta lišća i latica,

ali i dovoljno bubica, crva, gnjida...

Nisam postala vrt u žalosti.

Samo sam isključila

sva zvona na uzbunu.

Ne očekujem više udar groma,

ni mećave koje bi me zavejale,

kao ni pod tabanima požare.

 

žena poezija

 

 

žena poezija

 

 

ŽENA POEZIJA

Potrebno je puno očajanja nezadovoljstva i razočaranja

da bi se napisala šaka zbilja dobrih pjesama.

Ali nije za svakoga da ih piše pa čak niti da ih čita.

žena poezija