Page 196 - Jeremy Rifkin - Entropija, novi pogled na svijet

pejzažu kao što to čine danas iz straha od uništenja svoje lokalne

baze hrane. Vojni zidovi koji su okruživali drevne i

srednjovekovne gradove pružali su više od zaštite od invazije;

oni su takođe osiguravali da grad neće rasti izvan granica

kapaciteta energetskog okruženja. Veliki grad Vavilon, na

primer, obuhvatao je površinu od samo 3,2 kvadratne milje;

srednjovekovni zidovi Londona obuhvatali su površinu manju

od 1/150 sadašnje veličine grada. Takođe, tradicionalni grad nije

mogao da se osloni na zalihe hrane donete sa velikih udaljenosti.

Do ere fosilnih goriva, većina transporta se obavljala

životinjskim ili ljudskim radom, i stoga je energetska baza

društva postavljala apsolutno ograničenje brzine i udaljenosti na

koju se hrana mogla prevoziti. Dobro poznati izuzetak od ovih

istorijskih ograničenja bio je drevni grad Rim. Na svom vrhuncu,

porastao je na populaciju od skoro milion ljudi. Rimski grad se,

međutim, mogao održati samo pokušajem kolonizacije svega na

svom putu. Bez svog ogromnog fonda robova, intenzivnih

poljoprivrednih tehnika, masivnih projekata izgradnje akvadukta

i, što je najvažnije, vojski carstva, Rim nikako ne bi mogao da

izdržava svoje stanovništvo. U izvesnom smislu, ceo poznati
svet je morao biti opljačkan da bi se prevazišlo prirodno

ograničenje koje je nametnula solarno-poljoprivredna energetska
baza. Mari Bukčin to dobro kaže kada piše: „Pad Rima može se

objasniti usponom Rima. Latinski grad je doveden do carskih

visina ne resursima svoje ruralne okoline, već plenom stečenim

sistematskim pljačkanjem Bliskog istoka, Egipta i Severne

Afrike. Sam proces održavanja rimskog kosmopolisa uništio je