Page 106 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 106
Жива стварност били су Руска империја, Совјетски Савез. И једно и друго су моћни,
највиши облици живота, вероватно са домерцима, нешто је било дометнуто и обрнуто, нешто
закинуто. Али ипак су то биле живе јединице. Оно што имамо после распада Совјетског
Савеза – то није жива ствар, то је просторни симулакрум, и он ће умрети. Одсеците веверици
две шапице, и погледајте шта ће да ради. Неће моћи да дохвати орахе и угинуће, као што ће
угинути читав постсовјетски државни модел. Пре него што се деле територије треба их
упитати: “А желите ли ви, земље, ви, реке, ви, заливи, ви, шуме, ви, мочваре, желите ли да
*
уђете у незалежну Украјину или не?” Референдуме не треба приређивати за тикване ТВ-
гледаоце, који су смешни, прави тупсони, и историјски неодговорни. Треба упитати стихије,
треба упитати планине, треба упитати воде, упитати кише. Па нека оне гласају. Треба
размислити какав облик референдума понудити стихијама како би могле да изнесу своје
мишљење о главним питањима.
Српска планина
Ако се с пажњом, с љубављу односимо према нашем простору и схватимо његов глас,
ако се научимо да одгонетамо његове звуке, чућемо да и планине говоре. У Србији сам 1992.
године једном наишао на одред Срба, које су дотле већ сви издали. Када смо застали,
упитали смо их:
– Куда сте се упутили и зашто?
– Идемо да заузмемо ено ону планину.
– Шта ће вам та планина, тамо ничег нема, или је то можда стратешки важна тачка?
– Ма не, стратешки је сасвим неважна, тамо ама баш ничег нема, ни воде, ни струје, али
то је наша српска планина. “Та планина неће у Хрватску, та планина хоће да остане у Србији.
Она нас зове”. Да, тамо стоје многобројни одреди Хрвата, а здесна су Босанци-муслимани. И
ми сада крећемо, и тамо ћемо умрети.
Зашто су тамо кренули? Може се помислити: будале, смешни људи. Шта, зар не
схватају да је живети лепо, да се може јести, спавати, шетати, читати, терати комарце? Али
они иду и улажу сопствени живот у планину, зато што их је планина позвала. Рекла им је:
“Момци, дођите овамо, дођите. Потребне су ми ваше смрти. Ваша ватрена српска крв мора
да пошкропи моје падине”. Планина им је рекла, и схватили су да их зове. И то је исправно, и
то није безумље.
Планина није ником била потребна, али то је српска планина. То је свим Србима
разумљиво. Они су врло жив, прекрасан – евроазијски – народ. Стога Срби све сместа
схватају. Они кажу: “Та планина део је нашег колектива, то је наш друг, зове се тако-и-тако,
и идемо јој у помоћ”.
Дакле, други елемент евроазијске философије је дух земље, вера у дух земље,
поштовање духа земље, дијалог са духом земље, култ духа земље.
Вечност у твојим длановима
Треће начело евроазијске философије назива се “вечност у твојим длановима”, или
“загрљај празнине”. Ствар је у томе да смо јако, прејако везани за време. “Сада”, “после”,
“пре тога”, “раније”... У ствари, наравно да те стварности постоје, на њима су изграђени
мишљење, формална логика, али нас истовремено и оне, и сам појам “времена” удаљавају од
главног. Испрва мислимо: “Ето, још смо млади, још је рано”. Потом смо већ одрасли и нисмо
више млади, премда нисмо ни стари. Потом: “Ето, већ смо стари, оматорили, чак нисмо више
ни одрасли него прави пензионери”. Али све то је илузија, зато што кроз такве временске
облике губимо додир са правим битком. Време је клопка која покушава да нас завара, скрене
са суштине ствари. Време прикрива онај глас битка, зов који звучи у вечности.
* Незалежна (украјински) – независна (прим. прев.).