Page 141 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 141
докрајчује у потиљак рањене мировњаке, не спречава Американце да у потпуности стану на
његову страну.
Након што је Русија спасла народе Јужне Осетије и Абхазије од геноцида, оштро и
симетрично одговарајући на отворени војни изазов, она признаје њихово политичко право да
створе сопствене државе. Ту искрсава питање: како оценити такво понашање Русије са
становишта вредности и интереса?
У првом реду, сасвим је очигледно да се у свом одговору на напад на Цхинвали Москва
руководила управо универзалним вредностима. Међутим, испоставило се да се схватање тих
вредности код нас и у земљама Запада темељно разилази. Хајде да називамо ствари правим
именом: Русија сматра да је људско право на живот – врховна вредност, и ако се нама
наочиглед врши прави геноцид читавог народа, она је дужна да се умеша, тим пре када се
ради о грађанима Руске Федерације и сукоб избија уз наше границе. И без обзира на то што
САД и западна заједница не признају масовно истребљење Осетинаца као геноцид, ни
отварање ватре на миран град из вишецевних ракетних бацача “Град” и тешке артиљерије
као злочин, Русија упућује изазов тим двојним мерилима. Ако геноцид није геноцид, убиство
мирних житеља није убиство, а злочин није злочин, онда ми чак доводимо у питање
постојање универзалних вредности – што је Русија и рекла у августу 2008. године Ако сте ви,
Запад, са својим моралом толико претерали да игноришете најочигледније ствари онда,
извините, наши путеви се разилазе. И у том погледу Русија се није одрекла својих вредности.
У Јужној Осетији и Абхазији Русија је први пут током дугих десетлећа прозападне
хипнозе почела да делује полазећи од свог личног схватања шта је то добро а шта је то лоше,
шта се може а шта не може, шта је допустиво а шта је недопустиво, немогуће и кажњиво. И
управо ту смо се суочили са веома важном реалношћу. Испоставило се да се наше схватање
тога шта је врховна вредност (на пример право човека на живот, право народа на живот) коси
са сасвим другачијом тачком гледишта САД и Запада. Јер ако се ради о праву на живот оних
народа који су окренути Русији а не САД, онда то право нема никакву тежину. Управо зато
отварање ватре на Цхинвали не представља злочин.
Одбранили смо своје вредности – значи да смо у праву
Дакле, разишли смо се са САД и Западом у схватању вредности. То је темељно питање.
Адекватно смо реаговали на кршење онога што је за нас само по себи очигледно – права
људи на постојање. И ту смо били као никада доследни: признали смо право на живот не
само јужних Осетина или Абхаза, него и Албанаца, Хрвата или Босанаца, као и Срба –
небитно да ли живе у Србији или у енклавама већ других држава. Москва је инсистирала на
томе да Срби не смеју да се подвргну геноциду од стране Албанаца и Хрвата, као и на томе
да ни косовски Албанци не смеју да се подвргну геноциду од стране Срба. И етничка
чишћења која су вршили Срби (ако их је било) Русија је осудила исто као и етничка чишћења
усмерена против самих Срба. Ми нисмо по сваку цену било кога оправдавали већ смо хтели
правду, стога смо прилично благо и обазриво опонирали САД по питању Југославије. Али
Американци су са своје стране злоупотребљавали тај вредносни систем у сопственом
интересу.
Дакле, Русија се после Цхинвалија коначно тргла из хипнозе наводно “универзалног”
система вредности. То је битно.
У августу 2008. године Русија се повукла из тог химеричног консензуса, из хипнотичне
заједнице људи који деле “универзалне” западне вредности – у првом реду зато што је Запад
сам скрхао њихову конструкцију, убедљиво показавши да у тим вредностима ничег
универзалног нема. Значај тог догађаја немогуће је преценити, пошто је бременит
свеобухватним последицама. За Русију одсад не постоји јединствени светски вредносни
систем. У свом схватању тога шта представља вредност а шта не, шта представља врховну
вредност а шта је другостепено, одсада ћемо се ослањати само на себе саме.
Наше друштво поново открива ризницу националне традиције, како у њеном