Page 3 - ETIENNE DE LA BOETIE - Politika poslušnosti

PRVI DEO

Vladanje mnogih ne valja —
nek’ jedan vlada nad vojskom,
jedan nek’ bude kralj.

1
Ove reči Homer stavlja u usta Odiseju dok se ovaj obraća narodu. Da nije rekao ništa osim
„Vladanje mnogih ne valja”, bilo bi to dobro rečeno. Radi logičnosti trebalo je da kaže da vladavina
nekolikih ne može biti dobra, pošto moć jednog jedinog čoveka, čim ovaj stekne titulu vođe, postaje štetna
i nerazumna. Umesto toga izjavio je ono što zvuči glupo: „Nek, jedan vlada nad vojskom, jedan nek, bude
kralj.” Ne smemo biti kritički prema Odiseju koji je tada verovatno morao da izgovori ove reči da bi ugušio
pobunu u vojsci, i zato je, po mome mišljenju, birao reči da udovolji vanrednim prilikama pre nego istini.
Sa stanovišta razuma, velika je nesreća biti bespogovorno na usluzi gospodaru, jer je nemoguće biti siguran
da će gospodar biti blagonaklon, uvek je u njegovoj moći da bude svirep kad god mu se prohte. Imati više
vođa u odnosu na jednog, znači biti višestruko nesrećan. Mada u ovom trenutku ne želim da raspravljam o
pitanju o kojem se dosad dosta raspravljalo, naime, da li su drugi oblici vladavine bolji od monarhije, ipak
2
bih voleo da znam, pre nego što posumnjam u to da moharhija treba da preovladava u državama, da li ona
pripada takvoj grupi, pošto je teško poverovati da vlada blagostanje u državi u kojoj sve pripada jednom
vladaru. Ovo pitanje, međutim, može ostati za neku drugu priliku i zaista bi zahtevalo posebno razmatranje
koje bi, po prirodi stvari, obuhvatilo svakojake političke rasprave.
Za sada bih samo voleo da shvatim kako to da toliko ljudi, toliko sela, toliko gradova, toliko
naroda, ponekad pati pod jednim tiraninom koji raspolaže upravo onom moći koju su mu oni poverili; koji
je u mogućnosti da im nanese upravo onoliko zla koliko su oni voljni da podnesu; koji neće da ih muči, sem
ako mu se suprotstave, umesto da mu se pokoravaju. Zaista začuđujuće! Toliko često čovek mora da se
rastuži i zapanji nad činjenicom da milion ljudi pokorno služi u jarmu, na šta ih nije prinudila neka sila jača
od njih samih, već jednostavno ushićenost i divljenje imenu jednog čoveka čiju vlast ne treba da poštuju.
To je nesumnjivo osoba čijim kvalitetima nema zašto da se dive zbog nehumanosti i brutalnosti koje
ispoljava nad njima. Slabost je ljudska jer često moramo da se podređujemo moći; moramo da činimo
ustupke, sami ne možemo uvek biti oni jači. Prema tome, kada je neki narod primoran da ratuje, i samim
tim služi jednoj političkoj grupi, kao što je grad Atina služila tridesetorici tirana, ne treba se čuditi što se
3
narod pokorava, već se jednostavno treba rastužiti nad takvom situacijom; umesto čuđenja i tugovanja,
treba se strpljivo zamisliti nad zlom i pun nade upreti pogled ka srećnijoj budućnosti.
Ljudska priroda je takva da uobičajene obaveze u međuljudskim odnosima zauzimaju značajan
deo naših života. Opravdano je voleti vrline, poštovati dobra dela, ispoljiti zahvalnost za nešto dobro, bez
obzira odakle nam dolazilo, a neretko i nastojati da ukažemo počast odnosno ustupimo prednost nekome
koga volimo i ko to zaslužuje. Neka zaslužna ličnost sa retkom moći predviđanja, ličnost koja je zaštitila
narod u vreme opasnosti, odbranila ga izuzetnom odvažnošću, pokazala izrazitu brižnost pri upravljanju –
ako se zbog svega toga ljudi obavežu da će takvu ličnost slušati i zavisiti od nje do te mere da joj
poklanjaju određene povlastice – bojim se da to ne bi bilo pametno, jer ga time pomeraju sa položaja na
kome je činio dobro i unapređuju na istaknut položaj sa koga može da čini zlo. Naravno, sve dok nastavlja
da ispoljava dobru volju, ne treba se plašiti da će naškoditi neko ko je uglavnom dobronameran.
Ali, o blagi Bože! Kakva je ovo čudna pojava! Kako to da nazovemo? Kakva je priroda ove
nesreće? Kakvo je to zlo, bolje reći, kakva degradacija? Videti beskrajno mnoštvo ljudi koje ne samo što se
pokorava već je gurnuto u ropstvo! Kojim se ne upravlja, već nad kojim se sprovodi tiranija! Te olupine od

1 Ilijada, knj. II, stihovi 204–205.
2 Vladavina jednog jedinog vladara. Od grčkih reči monos (sam) i arkhein (vladati).
3 Autokratski Savet tridesetorice sudija koji su upravljali Atinom tokom osam meseci 404. godine p.n.e. Ispoljili su
takav monstruozni despotizam da se gnevno stanovništvo Atine pobunilo i zbacilo ih.