Page 145 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

stoj! staro srce!« o, kako ne bih bio žudan večnosti, i svadbenoga prstena nad prstenima,

– prstena vraćanja? Još nikad nisam našao ženu, od koje bih da imam dece, osim možda
ove žene, koju volim: jer ja te volim o večnosti! Jer ja te volim, o večnosti!

6.

Ako je moja vrlina ígrâčka vrlina, i ako sam često uskakao s obe noge u zlatno i

biserno ushićenje: ako je moja zluradost nasmejana zluradost, koja raste skupa sa
bokorima ruža i po lejama od ljiljana: – jer u smehu je sve zlo na okupu, ali osveštano i

oslobođeno usled svoga rođenog blaženstva: – i ako su u tome moje az i ižica, da sve što
je teško treba da postane lako, i svaki trup igrač, i svaki duh ptica: a zaista vam kažem, u

tome jeste moje az i ižica! – o, kako ne bih bio žudan vezanosti, i svadbenoga prstena nad

prstenima, – prstena vraćanja? Još nikad nisam našao ženu od koje bih da imam dece,
osim možda ove žene, koju volim: jar ja te volim, o večnosti! Jer ja te volim, o večnosti!

7.

Ako sam ikada razapinjao nad sobom tiha neba, i na rođenim krilima uzletao u

rođena nebesa: ako sam igrajući se plivao po dubokim svetlosnim daljinama i ako je
slobodi mojoj dolazila mudrost ptičija: – – a ovako zbori mudrost ptičija: »Poslušaj, nema

onog što se zove gore ni onog što se zove dole! Preturaj se uokolo, van, unatrag,
lakokrilče! Pevaj, ne gavori više! – zar nisu sve reči načinjene za trome i teške? Zar nisu

za lakoga sve reči laž? Pevaj, ne govori više! – o, kako ne bih bio žudan večnosti, i

svadbenoga prstena nad prstenima, – prstena vraćanja? Još nikad nisam našao ženu od
koje bih da imam dece, osim možda ove žene, koju volim: jer ja te volim, o večnosti! Jer

ja te volim, o večnosti!