Page 107 - Thomas Mann - Čarobni breg

drugog puta ga je gledala, ne samo izdaleka, gledala ga je za sve vreme dok su jedno drugom
išli u susret, gledala ga oštro, pa čak i mračno, pravo u lice, pa se, prolazeći, čak i okrenula
za njim — jadnog Hansa Kastorpa prođoše žmarci do srži kostiju. Uostalom, ne treba ga
žaliti, pošto je to sam želeo i sve sam udesio i pripremio. Ali ovaj susret ga je silno uzbudio,
kako dok se događao tako pogotovu kasnije, naknadno; jer tek kad je sve bilo prošlo, postade
mu sasvim jasno šta se odigralo. Još nikad mu lice gospođe Šoša nije bilo tako blizu, nije ga
imao pred sobom tako jasno i razgovetno u svim pojedinostima: mogao je da primeti kratke
dlačice što su se izdvajale iz njenih plavih vitica koje su se malo prelivale u
metalnocrvenkastoj boji i bile jednostavno obavijene oko glave, i samo nekoliko pedalja bilo
je razmaka između njegovog i njenog lica tako čudnog ali njemu davno prisno poznatog
oblika, oblika koji mu se dopadao kao nijedan na svetu: oblika stranog i karakterističnog (jer
samo ono što nam je strano čini nam se da ima karaktera), punog severnjačke egzotike i
tajanstvenog, koji vas draži da u njega proniknete, ukoliko se njegova obeležja i razmere nisu
mogli lako odrediti. Najkarakterističnije su svakako bile jako istaknute i visoko uzdignute
jagodice: one su pritešnjavale neobično daleko razmaknute oči, skoro u istoj ravni sa čelom, i
malo su ih krivile, dajući u isto vreme obrazima blago izdubljenje, što je opet sa svoje strane
i posredno isticalo bujnost malo napućenih usana. Ali tu su pre svega bile same te oči, te
uzane i (tako je smatrao Hans Kastorp) prosto mađijski izrezane mongolske oči, sivoplave ili
plavosive, kao što je boja dalekih brda, i koje su ponekad, kad pogledaju sa strane, što nije
bilo da bi nešto videle, mogle potpuno da se zamrače i nekako pretope u neke tamne i
zamagljene boje noći — oči Klavdijine, koje su ga posmatrale iz neposredne blizine,

bezobzirno i malo mračno, i po položaju, boji i izrazu tako upadljivo i strašno ličile na oči
Pšibislava Hipea. »Ličile« nije uopšte tačan izraz, — bile su to iste oči, a i širina gornjeg dela
lica, pljosnati nos, sve, do rumene beline kože, zdrave boje obraza koja je, međutim, kod
gospođe Šoša samo davala iluziju zdravlja i, kao kod svih ovde gore, bila samo površan
rezultat obaveznog ležanja napolju, pod vedrim nebom — sve je bilo sasvim kao kod
Pšibislava,; — i ovaj ga je nekad isto tako gledao kad su u školskom dvorištu prolazili jedan
pored drugog.
To je bilo potrebno u svakom pogledu; Hans Kastorp je bio oduševljen susretom, ali je u
isto vreme osećao nešto kao strah koji raste sve više, kao neku moru i strepnju, sličnu
osećanju koje je kod njega stvarala svest da je zatvoren na uzanom prostoru sa povoljnim
slučajem: i to što je ovde sreo davno zaboravljenog Pšibislava u vidu gospođe Šoša i što ga
je, eto, gledao mongolskim očima, i to je bilo kao biti zatvoren sa neminovnim ili
neizbežnim — neizbežnim u smislu koji usrećuje i onespokojava. To ga je ispunjavalo
nadom, ali je u isti mah bilo strašno, gotovo opasno, i mladi Hans Kastorp oseti da mu je
potrebna pomoć, — u njegovoj duši nastaše neodređeni i instinktivni pokreti koji su se mogli
označiti kao pipanje i traženje pomoći, saveta i podrške; jedno za drugim, pomišljao je na
razne ličnosti na koje je eventualno bilo probitačno misliti.
Kraj njega je bio Joahim, dobri i čestiti Joahim, čije su oči ovih meseca dobile tako tužan
izraz i koji bi ponekad slegao ramenima tako plaho i s preziranjem kako ranije nije nikad
činio, — Joahim sa svojim »Plavim Hajnrihom« u džepu, kako je taj sud obično nazivala
gospođa Šter, i to sa tako jogunasto bestidnim izrazom lica da se Hans Kastorp od toga uvek
u duši užasavao... Dakle, tu je bio čestiti Joahim, koji je kinjio i mučio savetnika Berensa da
bi mogao da ode i »dole« ili u »ravnici«, kako su ovde sa izvesnim blagim ali jasnim
akcentom omalovažavanja nazivali svet zdravih ljudi, vrši svoju žudno iščekivanu dužnost.
Da bi dotle došao brže i uštedeo vreme, s kojim se ovde tako rasipnički postupalo, on se pre
svega vrlo savesno pridržavao svih propisa za lečenje, — činio je to radi što skorijeg