Page 213 - Thomas Mann - Čarobni breg

muškom rodu. Hans Kastorp je od srca želeo da tako učini; cveće je, smatrao je on, uvek
dobro za takvu priliku; ideja sa hortenzijom, koja je bila ljubičasta i lepog oblika, neobično
mu se dopala; i tako je došao do zaključka da se Rotbajnov pol neutrališe njegovim finalnim
stadijumom i da nije potrebno da ima rođendan da bi mu se poklonilo cveće, pošto sa
samrtnicima treba postupati kao da stalno imaju rođendan. Odlučivši tako, on s rođakom
opet potraži onu toplu atmosferu cvećarnice, ispunjenu mirisom zemlje i cveća, i sa
poprskanom i mirisavom kitom ruža, karanfila i šeboja on uđe u sobu gospodina Rotbajna,
predvođen Alfredom Šildkneht, koja je već prijavila dolazak mladih ljudi.
Ovaj teški bolesnik, kome jedva da je bilo dvadeset godina, ali koji je već imao malo
proređenu i sedu kosu, a kožu kao vosak i ispijenu, sa velikim nosom i velikim ušima, bio je
do suza dirnut ovom posetom i razonodom — on se zaista zaplaka usled slabosti,
pozdravljajući se sa rođacima i primajući cveće, ali tim povodom poče odmah da govori,
mada gotovo samo šapatom, o evropskoj trgovini cvećem i o njenom sve većem razvitku, o
silnom izvozu vrtarskih rasadnika u Nici i Kanu, o vagonima i paketima cveća koje se iz tih
mesta svakodnevno šalje na sve strane, o velikim tržištima u Parizu i Berlinu i o snabdevanju
Rusije. Jer on je bio trgovac, i njega je interesovala trgovina i ona će ga interesovati do kraja
života. Njegov otac, fabrikant lutaka u Koburgu, bio ga je radi usavršavanja poslao u
Englesku — šaputao je — i on se tamo razboleo. Međutim, smatrali su da njegova vatra
dolazi od tifusa i tako su ga i lečili, to jest podvrgli ga dijeti, dobijao je samo tanke supe,
usled čega je ovoliko oslabio. Ovde je smeo sve da jede, i on je to i radio: sedeo je u krevetu
i jeo u znoju lica svoga i trudio se.da se nahrani. Ali bilo je već suviše dockan, bila su mu na

žalost zahvaćena i creva, uzalud su mu od kuće slali suv jezik i jegulju, on više ništa nije
podnosio. Sad se njegov otac, koga je Berens telegrafski pozvao, nalazi na putu ovamo; jer
kod njega, Frica, treba izvršiti jednu odsudnu operaciju, resekciju rebara, u svakom slučaju
žele da bar pokušaju s tim, iako su izgledi nikakvi. Rotbajn je i o tome šaputao vrlo trezveno,
pa je čak i pitanje operacije posmatrao sasvim sa poslovne strane — jer dok god živi, eto, on
će stvari posmatrati pod tim trgovačkim uglom. Trošak, šaputao je on, iznosi hiljadu franaka,
u šta je uračunata i anestezija kičme, jer u obzir dolazi bezmalo ceo grudni koš, šest do osam
rebara, i sad se samo postavlja pitanje da li vredi u to ulagati novac. Berens ga bodri i
nagovara, ali jasno je da je to u njegovom interesu, dok je pitanje da li je to i u njegovom,
Rotbajnovom, interesu i da li možda neće biti bolje da lepo umre ne odvajajući se od svojih
rebara.
Bilo je teško dati mu neki savet. Rođaci su smatrali da prilikom kalkulacije treba uzeti u
obzir i izvanrednu hiruršku sposobnost savetnikovu. Složiše se najzad da odluku prepuste
starome Rotbajnu, koji samo što nije stigao. Kad su se rastajali, mladi Fric se opet zaplaka, i
mada je to dolazilo samo usled slabosti, suze koje je prolio bile su u čudnoj suprotnosti sa
suvom trezvenošću njegovog načina mišljenja i izlaganja. On zamoli gospodu da mu opet
dođu, i oni mu to rado obećaše, ali više ne stigoše da to učine. Jer pošto je još te večeri stigao
fabrikant lutaka, iduće prepodne izvršena je operacija, posle koje mladi Fric nije više mogao
nikoga da primi. A dva dana kasnije, Hans Kastorp vide, prolazeći sa Joahimom, da se
Rotbajnova soba trese. Sestra Alfreda je sa svojim koferčetom već bila napustila sanatorijum
Berghof, pošto su je hitno pozvali kod drugog moribunda u drugi sanatorijum, i, uzdišući, sa
uzicom svoga cvikera prebačenom preko uveta, ona se uputila tamo, jer je to bila jedina
perspektiva koja joj se ukazivala.
Kakva »prazna«, slobodna soba, u kojoj se trese, dok su dvostruka vrata širom otvorena a
nameštaj ispreturan, što se viđalo u prolazu, kad se odlazi u trpezariju ili u šetnju—takva
soba bila je rečit, pa ipak tako običan prizor, da se na to jedva obraćala pažnja, pogotovu kad