Page 4 - Vitomir Vito Nikolić - Nedelja u gradu
P. 4
ОЧАЈ III
Дан освану а ја - Скадар, ... Како сам некад лудовати знао
Зле ме силе с прољећа, кад плану те кише бучне.
претвориле Једном сам дивно покисао,
у гомиле, она - топола, ја - бор разбарушен.
до темеља порушиле.
А сад не могу прозор да отворим,
Три године тако оне да уђе то славље маја пијанога ...
мене ломе, Можда и данас негдје гори
а ја више нијесам кадар љепота она босонога?
да се зидам
и сурвавам Киша, киша у трави, у лишћу
низ литице. шуми драга опијајућ сном.
--------------- Оздравићу, сестро, оздравићу
Гојковице, да бих умро киснући ко кров!
млада Гојковице...
IV
БОЛНИЧКИ ФРАГМЕНТИ Те тополе брезовачке,
те тополе
I миловане погледима умирућих.
Заборавише ме, туго, друмови. Те тополе
Одавно ни једног да наврати. што ме боле
Бјелина ми вид умори. листајући и венући.
Стигоше ме спори сати.
Те тополе брезовачке,
Све се свело у прозорско окно те тополе
комад неба и облак што плови. што у сутон мукло шуме ко да јече.
Смрт ме гледа празнооко.
Недајте ме о друмови. Нек оголе
те тополе.
II Горосјече!
Горосјече.
Прољеће иде, а она режи.
Пријети - плућа ћe да искида. V
Мораћу и ово прољеће да прележим
између четири бијела зида. С јесени
зелени
А напољу ће листати тополе, туга у мени,
кикотаће се ријека испод ива. с јесени,
О, нико не зна колико прољећа боле, кад дозру дуње и регрути
кад су отета и недокучива. и дјевојке кад се заневјесте,
с јесени
некуд ме зову цесте.
2
