Page 50 - Vladimir Aleksejevič Istarhov

I kako Vam se sviđa »borac protiv zla i nepravednosti« Isus Hristos?
Koji poziva na odustajanje od protivljenja zlu? Da li »božiji sinčić« uči

dobrom ili lošem? Reći ćete, Hristos je paranoik? Hristos je strašniji od
bilo kog paranoika. Nekome je ta paranoja veoma pogodna. Kome?

Lopovima i banditima, i nekakvim silama, koje teže ka gušenju i

porobljavanju naroda. Hristos je – njihov čovek, koji moralno razlaže
narod i nastoji da liši narod volje za otporom. Nikakva gomila bandita ne

bi mogla da smisli boljeg propagandistu za olakšanje svoje delatnosti.
Hristos nije jednostavno paranoik. To je najopasniji tip. Nisu ga tek tako

Jevreji kod sebe raspeli, a posle toga podmeću njegovu religiju drugim

narodima za duhovno razlaganje i kasnije porobljavanje. Da se budući
robovi ne bi ne samo protivili nasilju i iživljavanju nad sobom, već i da

blagosiljaju i obožavaju one, koji se nad njima iživljavaju.
Hristos demonstrira još jedan tipično židovski metod pravednosti.

Kada je Hristos ogladneo i došao do smokvinog drveta, nastojeći da se
zasiti njegovim plodovima, onda: »…došavši do nje ništa nije našao, osim

lišća, jer još nije bilo vreme sakupljanja smokava. I reče Isus drvetu: od

sada pa do veka neka niko ne okuša tvoj plod!… i smokva se osušila do
korena« (po Marku 11:13-14 i 20). To jest zbog toga što Hristos iz svoje

gluposti ne zna, kada na drvetu sazrevaju plodovi, kažnjava ne sebe
samog, već drvo. Drvo ispada krivo i treba da odgovara za Hristovu

tupost. To je veoma karakteristično za jevrejsku pravednost.
Glavni princip Hristove pravednosti – to je brkanje odgovornosti. A

cilj toga brkanja je – stvoriti u glavama ljudi moralni haos, nejasnoću ko i

za šta treba da odgovara. Za Hristovu glupost treba da odgovara ne on
sam, već drvo. Za ljudske grehove treba da odgovaraju ne oni sami, već

Hristos, koji na sebe preuzima te grehove, za zločine zločinaca treba da

odgovaraju ne sami zločinci, već društvo, koje ih je, navodno, tako
vaspitalo. Stalno jedna ista satanska igra »suprotnog«.

Ipak hrišćanski metod »borbe« sa zlom ima široku masu pristalica od
Lava Tolstoja do većine savremenih takozvanih humanista.

Danas u svojstvu vuka u ovčijoj koži istupa takozvani humanizam.
Današnjim »humanistima« su puna usta pene od propagande ukidanja

smrtne kazne. Ipak njihov humanizam je nekako strogo jednostran. Oni se

nežno brinu za zločince, ali do žrtava nekako njihov humanizam ne dolazi.
Zašto bandit i izrod ima pravo da ubija dobronamernog čoveka, a on se ne

50