Page 157 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

tu priliku pušteni iz logora) u odbrani zemlje, nego i da se uveri
da niko nije iskoristio priliku da deluje subverzivno unutar osla-
bljene i ugrožene zemlje. No, čim je rat prošao, staro se ponovo
počelo javljati: prvo su na meti bili bivši ratni zarobljenici (zašto
nisu radije poginuli za Staljina i domovinu, tim redom?), zatim je
obrazac terora izvezen u savezničke zemlje “narodne demokrati-
je”, počele su čistke i, konačno, pomolili se obrisi novog velikog
monstr-procesa u vidu lekarske afere.
Cilj svakog terora jeste, ponavljamo, održavanje što šireg kruga
ljudi u stanju pasivnosti i pomirenosti sa stanjem i poretkom, bilo
da se to postiže i drugim sredstvima, koja liče i na dobrovoljni pri-
stanak. Društvo se tako razdrobljuje u gomilu pojedinaca, koji su
konačno meta terora. Psihološki, podvrgnutost nasilju je po pravilu
individualni, poseban doživljaj i u tome liči na najapsolutniji takav
doživljaj, smrt. Kako to dobro primećuje jedan poljski istraživač,
“teško je osetiti vezu s drugim ljudima kada ti čupaju nokte”. 56
Jedina veza je veza s mogućnim drugim žrtvama nasilja. Ona
pak nema nikakvu integracionu moć. Nasuprot tome, i teror na to
računa kada razlikuje žrtve od šireg objekta zastrašivanja. Nasilje
deluje dezintegrativno, pošto uvek postoji deo mogućih žrtava koji
još nije pogođen, bilo zato što to nije u terorskom planu ili zato
što, jednostavno, aparat nasilja nije toliki da bi u isto vreme akutno
delovao na sve. Tako nastaje privremeno privilegovana grupa onih
koji još nisu došli na red, bili oni toga svesni ili ne. Postoji prirod-
na sklonost te grupe da održi ili što je moguće više produži takvo
stanje, makar po cenu toga da ostale prepušta sudbini. Njihova
su osećanja ambivalentna: istovremeno mogu duboko sažaljevati
žrtve, ali pri tom im je lakše što su (još) pošteđeni.
Time se može objasniti i nedostatak, ne samo otpora, nego
bilo kakve preduzimljivosti i kod onih koji zasigurno znaju da su
neumitne žrtve. Jevreji u logorima uništenja, suočeni sa srazmerno
malobrojnim egzekutorima i znajući da su im dani i onako odbro-
jani, nisu, koliko se zna, nijednom pokušali da – makar samoubi-
lačkom – pobunom velikog broja golorukih robova protiv maloga
broja naoružanih stražara preduzmu nešto što bi, možda, nekoli-
cini spaslo život. Funkcioneri i službenici Kominterne pitomo su
i dalje živeli u moskovskom hotelu “Luks” čekajuči svoj red – čak

56 j. gross, “terror and obedience – A Society under occupation”, Arch. europ. sociol.,
1979, str. 336.
157