Page 229 - Željko Krstić - TITO - PARTIJA - KORUPCIJA

Ţeljko LJ. Krstić SVITAC

organizacije pored tajnosti je hijerarhija , koja podrazumeva da o
najbitnijim dešavanjima/problemima u nekoj ustanovi moţe govoriti
samo prvi ĉovek, direktor, upravnik. Ĉak, ne moţe ni on bez
saglasnosti nadleţnih i odgovornih u resornom Ministarstvu. Ko to
pravilo prekrši biva izloţen sankcijama, kako moralnim ( ne priĉa se
loše o ustanovi koja te ‘lebom ‘ rani) tako i onim mnogo teţim ,
zakonskim, koje podrazumevaju kazne od novĉane , preko suspenzije
pa sve do gubitka posla. Za razliku od SAD gde je insajder zaštićen
federalnim zakonom, i gde mu sledi nagrada od 15 do 30odsto od
vraćenog novca, kako navodi gospodin Šabić, kod nas se insajder
kaţnjava sa 20 procentualnim iznosom od meseĉne plate na tri meseca,
upravo kako se i potpisniku ovih redova desilo zbog bezazlenog i
afirmativnog teksta o zatvorskim vapitaĉima objavljenom u ‘‘ Politici‘‘
2005 g. Ukoliko se ne desi disciplinsko kaţnjavanje, slede druge vrste
nevidljivog maltretiranja: bojkot kolega, gubitak kancelarije, odnosno
mobingovanje-maltretiranje, sve dok ţrtva ne ''pukne'' i napusti
organizaciju. Insajder je totalno nazaštićen i u neravnopravnoj borbi
‘‘jedan protiv svih‘‘ i a priori osudjen na neuspeh. Jer ma kakva bila,
tradicionalna ili moderna, birokratija je uvek jaĉa od pojedinca,i
svakog insajdera koji joj se suprostavi vrlo lako pretvara u autsajdera.
Dakle , biti autentiĉan insajder u jednoj korumpiranoj
organizaciji nije lako . Najpre , u praksi je mnogo teško prepoznati
autentiĉnog insajdera zastupnika javnog interesa, od laţnog insajdera
koga instrumentalizuju unutrašnji centri moći da bi javnosti plasirao
informacije koje ‘‘GAZDAMA‘‘ odgovaraju. Problem je u tome što se
ta razlika moţe jedino videti i uoĉiti iz same organizacije, dok , oni
koji to gledaju spolja ili sa strane, bez udubljivanja , tu bitnu razliku
ne uoĉavaju, i njima praktiĉno ona ništa ne znaĉi.
Poznato je da vrana vrani oĉi ne vadi. I ma koliko se mislilo da
je veliĉina i snaga jedne organizacije, u postojanju auteniĉnog
insajdera, koji će otvoreno priĉati o problemima ali i uspesima, praksa
to demantuje. Polazi se od proste logike da o problemima ne treba
priĉati ni u organizaciji, a pogotovu van nje. Na retkim sastancima se
229