Page 61 - Jeremy Rifkin - Entropija, novi pogled na svijet

usporava, formirajući galaksije, zvezde i planete. Kako se

energija nastavlja širiti i postaje sve difuznija, ona gubi sve više

i više svog reda i na kraju će dostići tačku maksimalne entropije

ili konačno ravnotežno stanje toplotne smrti. Teorija velikog

praska se poklapa sa prvim i drugim zakonom. U njemu se

navodi da je univerzum počeo sa potpunim redom i da se od tada

kreće ka sve neuređenijem stanju. Ako vam se ova teorija čini

poznatom, trebalo bi.

I starogrčki i srednjovekovni hrišćanski pogled na istoriju imaju

mnogo toga zajedničkog sa kosmološkim shvatanjem istorije

univerzuma. Zaista je čudno da smo mi u savremenom svetu

spremni da vidimo istoriju univerzuma kao početak savršenog

stanja i kretanje ka propadanju i haosu, a ipak se držimo ideje da

zemaljska istorija sledi potpuno suprotan tok, tj. da se kreće iz

stanja haosa u „progresivno“ uređeniji svet. Ova kontradikcija je

toliko očigledna da ne bi trebalo da bude previše iznenađenje što

je bilo pokušaja da se formulišu druge kosmološke teorije kako

bi se zaobišao zakon entropije. Nekoliko godina je „teorija

kontinuiranog stvaranja“ bila u modi. Davne 1948. godine, tri

mlada naučnika, Fred Hojl, Tomas Gold i Herman Bondi,

sugerisali su da, iako se univerzum definitivno širi, toplotna smrt

ili maksimalna entropija mogu se izbeći ubacivanjem negativne

entropije u univerzum „spolja“. Ako bi se uvela tačna količina

nove negativne entropije da bi se nadoknadio gubitak entropije,

onda bi univerzum nastavio da postoji zauvek sa novim