Page 82 - Jeremy Rifkin - Entropija, novi pogled na svijet

obično počinjemo da razmišljamo o radikalnim promenama u

načinu na koji radimo stvari kada nas naš sadašnji pristup životu

na neki način izneveri. Svi smo iskusili osećaj lične krize,

traumu preispitivanja naših života i strah od isprobavanja nečeg

novog i neistraženog. Pa ipak, upravo u tim trenucima, kada

nam stari način više ne funkcioniše, počinjemo da razmišljamo,

ponekad besno, o izlazima. Mentalni i emocionalni sokovi

počinju da teku, i počinjemo da eksperimentišemo nasumično sa

raznim alternativama. Konačno, naiđemo na jednu ili više

alternativa koje nam se čine razumnim i prihvatimo ih – barem

dok ne udari sledeća kriza. Lična istorija se ne razlikuje mnogo

od društvene istorije. U oba slučaja sreća obeležava prazne

periode, a krize obeležavaju kreativne periode. Nažalost, većina

(ne svi) moderni istoričari su izneli potpuno suprotan argument,

i zbog toga moramo na trenutak da se oprostimo od onoga što

nam zdrav razum govori, da bismo ispitali njihovo razmišljanje

o ovom pitanju. Teorija slobodnog vremena, ili viška, u istoriji

tvrdi da se velike promene dešavaju u načinu na koji ljudi rade

stvari kada su izgradili dovoljno obilja ili viška da bi imali

slobodno vreme za razmišljanje, eksperimentisanje i petljanje.
Na primer, često se ističe da društva lovaca-sakupljača nikada ne

bi mogla da naprave prelazak na poljoprivredu osim ako prvo
nisu uspela da izgrade višak. Obrazloženje je da bi ljudima koji

su uvek na ivici gladi „bilo teško da posvete resurse budućem

događaju - žetvi“.1 Drugim rečima, gladni ljudi neće odustati od

lova i sakupljanja pet ili šest meseci da bi obrađivali polja. Ova

linija argumentacije na prvi pogled zvuči razumno, ali nakon