Page 6 - Neale Donald Walsch - Razgovori s BOGOM

(1)

1

U proleće 1992. godine - koliko se sećam negde oko Uskrsa - izuzetna pojava se dogodila u
mom životu. Bog je započeo razgovor sa vama. Kroz mene.

Dopustite mi da objasnim.

Bio sam veoma nesrećan u tom periodu, lično, profesionalno i emotivno, i život mi se činio
neuspešnim na svim nivoima. Kako sam godinama navikao da zapisujem svoje misli u vidu
pisma (koje obično nisam poslao), uzeo sam svoj verni notes i počeo izlivati svoja osećanja.

Ovog puta, umesto još jednog pisma drugoj osobi koju bih zamišljao kao svog mučitelja,
odlučio sam da idem do izvora; pravo do onog koji od nas traži najveće žrtve. Odlučio sam
da napišem pismo Bogu.

Bilo je to zlobno, strasno pismo, puno zbunjenosti, izopačenosti i osude. I hrpa ljutitih pitanja.
Zašto moj život ne uspeva? Šta treba da učinim da bih uspeo? Zašto ja ne mogu pronaći
sreću u vezama? Zar će iskustvo finansijskog blagostanja da me zauvek obiñe? Konačno i
najnaglašenije - šta sam ja učinio da zaslužim život ispunjen stalnom borbom?

Na moje iznenañenja, pošto sam zapisao poslednje od mojih gorkih, bez odgovora pitanja i
spremao se da odložim olovku, ruka mi je ostala iznad papira kao da ju je držala neka
nevidljiva sila. Iznenada, pero je počelo samo da se pokreće. Nisam imao ideju šta ću
upravo napisati, ali je izgledalo kao da misao pristiže, tako da sam odlučio da je pratim.
Ispalo je...

Da li zaista želiš odgovore na sva ova pitanja ili samo daješ sebi oduška?

Trepnuo sam... i onda mi se u umu stvorio odgovor. I njega sam zapisao.

I jedno i drugo. Sigurno je da dajem sebi oduška, ali ako ova pitanja imaju odgovore,
pakleno bih želeo da ih čujem!

"Pakleno" si siguran za mnogo stvari. Ali zar ne bi bilo lepo da si "Rajski siguran"?

I ja sam zapisao:

Šta bi trebalo to da znači?

Pre nego što sam mogao shvatiti, počeo sam razgovor... i nisam toliko pisao koliko sam
zapisivao diktat.

Taj diktat je trajao tri godine, i tada nisam imao ideju u kom se pravcu kreće. Odgovori na
pitanja koja sam zapisivao nikada nisu stigli dok pitanje nije bilo potpuno završeno i dok
nisam otklonio svoje sopstvene misli. Često su odgovori pristizali brže nego što sam ih
mogao zapisati, i primetio sam da žvrljam da bih mogao produžiti. Kada bih se osetio
zbunjenim, ili kada bih izgubio osećaj da reči pristižu sa nekog drugog mesta, ostavljao bih
olovku i napuštao razgovor dok se ne bih osetio ponovo inspirisanim - žao mi je, to je jedina
reč koja stvarno odgovara - da se vratim žutom notesu i ponovo počnem prepisku.

RAZGOVORI S BOGOM, KNJIGA 1 7