Page 100 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 100
пробијању те блокаде и да се иранска енергетика развија, а ступањ наоружања расте.
Пакистан сада тресе грозница, али антиамеричка расположења тамо свакодневно расту.
Дотле у Авганистану САД зависе од подршке Русије и снага “Северне алијансе” под њеном
контролом. Јасно је да ће у садашњим условима то бити преиспитано и Москва треба да
тражи нове савезнике у приликама отвореног сучељавања са САД. Неки исламски покрети,
још колико јуче противници саме Русије, могу постати наши савезници у новим условима.
Политика је таква стварност у којој нема вечних пријатеља ни вечних непријатеља: онај ко
нам помогне да градимо нашу империју – пријатељ је, а ко остане по страни – противник. А
непријатеља, као што се зна, уништавају (ако се не преда).
Латинска Америка све гласније изјављује да не прихвата америчку контролу. И осим
оних земаља које су у авангарди тог процеса – Венецуеле, Боливије и Кубе, изузетно су
важни кораци земаља попут Бразила који је недавно осујетио САД у пројекту економске
интеграције двеју Америка под покровитељством Вашингтона.
Својим путем покушава да иде Индија која доживљава снажан економски и
технолошки успон.
Свака од набројаних земаља кроз сучељавање с америчком хегемонијом даје свој
допринос долазећој Руској (Евроазијској) империји, одвлачи на себе пажњу и снаге
Вашингтона. При том Москва, поседујући огромно дипломатско искуство и добар
потенцијал, сасвим може бити координатор у светском ансамблу нових империја – у
светским размерама. Наша земља поседује све потребне вештине и традиције за то.
Евроазијство као империјска идеологија
Али оно најважније у империјском пројекту за Русију представља идеологија. Нема
империја без идеологије и јасно схваћеног позвања. Ми верујемо да оптималан облик такве
империје представља евроазијство као политичка философија XXI века.
Од свих видова империја Евроазијској највише одговара империја изграђена по
цивилизацијском обележју. Народи постсовјетског простора вековима су живели заједно,
делили основне културне вредности, различите како од европских тако и од азијских. Тај
самобитни културни ансамбл настао је око руске културе, руског језика и руске традиције –
отворене за све остале братске народе који су заједно са Русима градили и Руску империју, и
Совјетски Савез.
Евроазијска цивилизација је заједничка и за Белоруса, и за Казаха, и за Јакута, и за
Чечена, и за Великоруса, и за Молдавца, и за Осетина, и за Абхаза. Мноштво народа и
култура измешало се у евроазијском друштву, међусобно се обогаћујући. Његово језгро чини
руско начело, али без било каквог наговештаја првенства, искључивости и надмоћи, без било
какве етничке надмености. Достојевски је Руса називао “свечовеком”, истичући његову
отвореност, космизам његове љубави и неизмерност добра.
Руси су историјски одувек били империја, што значи да то искуство неће бити
вештачко. Мењале су се идеолошке смернице – од православно-монархијског модела до
совјетског – али је воља народа да културно и цивилизацијски уједињује дивовске просторе
Евроазије остајала непроменљива.
Евроазијство предлаже синтезу свих претходних империјских идеја – од Џингис-кана
до Москве – Трећег Рима – и свођење на заједнички именилац: формулу воље за изградњу
империје. Народе Северне Евроазије обједињавају историја, култура, руски језик, заједничка
судбина, особености радне психологије, слична етичка и верска структура. Зар Европљани
нису узмогли да се уједине после толиких сурових ратова? За житеље будуће евроазијске
империје то ће бити још једноставније. Спајање стратешког централизма и широке
аутономије, као и самоуправљања, што представља битно обележје империје, такође неће
морати да се ствара вештачки. Готово исто тако стајале су ствари у Руској империји и чак
делимично у СССР-у. Нешто слично сачувано је и у Руској Федерацији, где живи мноштво
етноса и локалних култура. Јер, и Руска Федерација је својеврсна империја, само